Неуверљиво је када глас и право крезубих заступају они који кроз холивудски беле зубе изговарају “ми смо крезуби, а они…”; када о великој вредности минималне плате или о повећању пензија говоре они који носе сат који вреди више од годишњих прихода оних које желе да заступају; када о лепоти Београда на води или других пословно-стамбених подухвата говорите онима који тамо не могу да купе квадратни милиметар; када нападају културну елиту у име знања а истовремено плагирају докторате и купују дипломе.
Нико не крије да у Српској напредној станци постоји строга хијерархија – то је чувена напредњачка машинерија којом се хвале њени чланови. Оно што је мање видљиво и на шта се мање обраћа пажња јесу орнаментика и моћ која се везује за положаје у хијерархији. Владимир Орлић је господар микрофона и звонар у Народној скупштини, Миленко Јованов је господар фраза и времена, Ристичевић и Бакарец газдују увредама, а Атлагић погрешним цитатима; неки су додавачи папира и компромитујућих фотографија, читачи говора и дизачи буке у сали…
Од привилегованих се захтева само да се појаве у дану за гласање и ставе прст на типку број четири на апарату за гласање изнад које пише “за”, онда када чују звоно. Господар свега је преко пута, на Андрићевом венцу, што нам је председник Скупштине у својим првим обраћањима у овој улози ставио до знања. Свако има своје место и оно је симболички, али и класно обележено. На знакове хијерахије можете наићи свуда у Народној скупштини, свуда можете видети неке инсигније (марке аутомобила које добијају, обезбеђење, значке), хабитус (одевање, фризуре), манире (начин поздрављања, понашања) или реторику (ословљавање, фразе, стилске фигуре), које демонстрирају. Наравно, не сви све и у једнакој мери. Владимира Орлића, на пример, увек ћете видети у наполеонској пози, окруженог обезбеђењем, чак и када излази из велике сале и иде ка канцеларији председника, што је пут од неколико метара где се са обе стране налазе полицајци у цивилу.
Ни њега ни друге виђеније напредњаке, оне који су виши на партијској и функционерској лествици, нећете видети да неформално разговарају са другима у ходнику нити да седе у бифеу или ресторану – њима се све носи у кабинете, често нешто што “смртним” посланицима није доступно.
Аудијенције су само за одабране или уз најаву. Слободно ћаскање и неформална расправа са представницима опозиције резервисани су за искусније и поуздане посланике и посланице (да председник није присвојио симболику, прикладно би било рећи: за вукове и вучице) у парламенту. Они мање искусни евентуално климну главом или тихо поздраве, понекад само промарширају, најчешће у групи или у журби, поред опозиције. Однос према особљу које је стално запослено у Народној скупштини је посебна прича, ту је дистанца највећа а њихов положај им се стално даје до знања.
Вулини, Бате, Неше, Горани и Ивице
Неки би рекли да су теорија и социологија ово давно објасниле и да је реч о давно описаној мањкавости демократије. Свака организација има структуру и овлашћења који стварају инерцију и она их тера у правцу стварања олигархија. Попут Михелса и осталих тзв. елитиста, други би инсистирали да постоји “гвоздени закон олигархије”. Он подразумева да се у свакој организацији ствара елита која управља организацијом, која има своја обележја и начин. Када је реч о партијама, није нужно реч о тзв. социолошкој елити која подразумева одређен степен изврсности и доприноса општем добру и одређена општеприхваћена правила, него о унутарпартијски селектованој елити коју чине професионални политичари, партијски функционери који претендују на положаје и развијају властити начин хијерархијског опхођења. Партијска елита је успешна колико је изборни резултат добар. Проблем је што, према Шумпетеровом додатку елитизму, победа на изборима партијске функционере “претвара у службенике аматере и државнике аматере: дипломате који не знају француски или војсковође који нису војници”.
И раније и свуда постојали су вулини, бате, неше, горани и ивице. Или можда нису, макар не тамо где постоје слободни избори и демократске институције. Тачно је да свуда постоје партијске елите, хијерархије, некомпетентни људи на положајима и партијске машинерије, али само тамо где нема слободних избора и демократских институција они се претварају у класу на власти која је са највишег места добила лиценцу и привилегију да газдује институцијама и државним ресурсима.
Њу прате одређене одговорности, али и имунитети и опрости. Највише место није народ и нису избори, то је онај који уме да добије све изборе и свако гласање које он сам организује. Одговорност коју одабрани имају не тиче се закона, процедура или општег добра, него опстанка машинерије на власти и презентације јавно присутне личности господара, и због пропуста постоји могућност да будете избрисани из “златне књиге” привилегованих или да паднете на лествици. За друге пропусте и бахатости попут незаконитог рушења, производње наркотика, препродаје оружја, отимања, кафанских рачуна, несразмерних трошкова, па и погибија и нерешених убистава, постоје откуп и опрост. Како другачије објаснити бахатост, некажњивост и декаденцију представника власти? Отуд је и утисак који стекнете када имате посла са функционерима и представницима СНС-а: да се они понашају као да вам дају нешто што им припада, а то што им припада јесте неограничена власт и сви ресурси којима располаже држава. То што ви постојите у згради Скупштине, што неки примају плате, што можете да говорите, то је, ето, захваљујући њима. Јер они су, смањењем цензуса, а не грађани својим гласовима, омогућили опозицији да уђе у Скупштину и прекине уживање у једноумном парламенту какав је био након “избора” 2020. године. Као газде које својим имањем располажу према хиру и расположењу.
Феудализам у нашем сокаку
Онај кога све ово подсећа на феудални систем лиценци, привилегија, лојалности и имунитета – у праву је. Изузетак је само једна ствар: феудалном господару је и формално припадало све, а читав систем је зависио од система лојалности који није подразумевао да аристократија, свештенство или сељаштво гласају о господару. Напредњачка класа, још увек, влада у систему који има нефеудални формални оквир – изборе са општим правом гласа, устав, права, законе који се усаглашавају са Европском унијом итд. Унутар тог система потребно је приграбити све и обезбедити систем лојалности који искључује неке потпуно произвољне облике награђивања и кажњавања. Ипак, напредњачко газдинство тежи да отима и да се шири и у оваквим оквирима, али све више напора и ресурса је потребно да се одржава систем лојалности, тачније гласања по вољи једне главе.
Тешко је заборавити најбезочнији пример таквог отимања, ванредно заседање Народне скупштине од 26. јула 2022, на коме је нешто после 17.00 часова зазвонило звоно, и не питати се шта се дешава у главама оних чији прсти су у том тренутку изгласали Закон о изменама и допунама закона о планирању и изградњи. Реч је о епохално коруптивном и очито неуставном закону, чије се одредбе о конверзији земљишта косе са здравим разумом и свиме што знамо о праву и правди.
Узет појединачно, сваки тај покрет прста је, према грубој рачуници, вредео између 30 и 40 милиона евра, укупно између три и (више од) пет милијарди евра које су 133 посланика одузела грађанима и грађанкама а поклонила тајкунима и финансијерима, те, вероватно, на различите начине дала део партији и “заслужнима”. Толико се могло грубо израчунати, а у рачуницу није ушао, на пример, градски парк у Ивањици који је продат заједно са градском кафаном Дубрава или многи други поседи који су придружени приватизованим правним лицима широм Србије. Немогуће је рећи шта је било у главама већине од оних који су гласали “за”, али није било уобичајене радости, осмеха и дуготрајног аплаудирања након завршетка гласања. Неуобичајено велики број посланика Српске напредне странке био је одсутан, а троје од њих или није чуло звоно или није хтело да гласа. Ипак, можемо бити уверени да у главама скупштинских главешина Јованова или Орлића није било недоумица – они су честитали и дали један другоме петицу, на одрађеном послу на крају гласања.
То можемо рећи и за министра Горана Весића, који је свој интелектуални капацитет употребио да нам објашњава да није реч о поклањању туђег и пљачки државе, него о нормалној пракси, и да само незналице и идеолошки заслепљени могу да тврде супротно.
Ово важи и за генералног секретара Народне скупштине који тог дана није био присутан да прими захтев за оцену уставности закона који је припремила опозиција, али је исте ноћи проследио закон на потпис председнику, који је још више поранио да га потпише, како Уставни суд не би морао о њему да се изјашњава у року од седам дана. Као и на спортским теренима, у оваквим ситуацијама одговорност преузимају најскупљи играчи. Проблем је што они јефтинији морају да ураде пресудан део посла.
Игре глади и лојалности
Ово подсећање на то како ради скупштинска и страначка машинерија када је у стисци није само мазохистичко оживљавање личне траума због присуства на месту злочина и трауме да се он спречи, него и показатељ хијерархијске динамике и интервенција којима се осигурава лојалност, а које прате доношење оваквих одлука.
Са посланицима је лакше, јер су они добили свој удео у привилегијама као део владајуће класе. Ипак, сама чињеница употребе институције звона за гласање, ако није само израз сумње у концентрацију и знање посланика, није суштински различита од оних пракси намењених нижим слојевима присталица: вожње у аутобусима од митинга до митинга са прозивком партијског вође пута, хорско скандирање по унапред припремљеном тексту, смештај на унапред припремљено место, обезбеђење које спречава напуштање скупа…
Све је то део исте игре осигурања лојалности. За оне који нису део владајуће класе привилегије постају оно што су њихова права, чак мање од тога: редовне пензије, посао и плата без радничких права, социјално осигурање или одлазак код лекара специјалисте, школовање и стипендије. Све то је укључено у систем привилегија које можете имати или вам могу бити ускраћене по вољи господара и класе на власти, а због којих се захтева лојалност владару. Ако у све то не верујете, укључите телевизор на националне фреквенције, где ће гротескна група интелектуалаца, уредника, уметника, аналитичара и стручњака да вам објасни да не можете да живите и дишете без заштите господара и класе на власти.
Ипак, моћ манипулације или “организованог лагања” има своје границе, она не може сакрити разлику у привилегијама и наградама које имају различити људи на разним местима у хијерархији. Тешко је сакрити да вредност оброка, вина, ташни, ципела, одела, сатова или естетских хируршких интервенција оних на власти прелази границе доброг укуса и више личи на дворску представу приказивања ранга и раскоши него на слику обичног човека, политичара из народа – поменули притом величину председника или не.
Неуверљиво је када глас и право крезубих заступају они који кроз холивудски беле зубе изговарају “ми смо крезуби, а они…”; када о великој вредности минималне плате или о повећању пензија говоре они који носе сат који вреди више од годишњих прихода оних које желе да заступају; када о лепоти Београда на води или других пословно-стамбених подухвата говорите онима који тамо не могу да купе квадратни милиметар како би добили њихов глас који треба да осигура статус оних који тамо редовно пазаре без кредита; када нападају културну елиту у име знања, а истовремено плагирају докторате и купују дипломе које истовремено омаловажавају друге који су их редово стекли. Али чему трошити толике паре на статусне симболе ако не можете да покажете, да се похвалите да сте једнакији од других?
Ово се некада називало декаденција или морално и културно урушавање услед претераног уживања у луксузу.
Перверзност целе ситуације јесте да се од оних који су стварно крезуби, сиромашни, урушеног здравља и необразовани на изборима тражи глас за очување привилегија оних који имају лепе и скупе зубе, скупе сатове и осталу тоалету, који хируршки уклањају боре, масна ткива и естетски поправљају лице и тело или купују квадрате и дипломе од неукњижених уштеђевина, “поклона” родбине из иностранства или фирми најближе родбине. Тражи се глас од оних који су у дуговима и којима извршитељи куцају на врата за оне који су недодирљиви и некажњиви, али својим утицајем могу издејствовати неки опрост или привилегијицу за оне који не могу другачије да дођу до онога што би им по правди припадало.
Проблем је политички онолико колико је социјални, питање политичке воље је и питање социјалне правде. Одржање овакве хијерархијске шеме у крајњем зависи од политичке воље. То наглашавају аутори различитих оријентација. Луман наглашава зависност правног система од политичке привржености када каже да ће “право (…) изгубити извесност да ће за себе моћи мобилизовати свест када то буде требало, односно када буде политички требало”. Хана Арент тврди да све друштвене установе, када “окоштају” спадају само на “властодржачке апарате принуде” чим их више не подупире “животна снага народа”. Слике са контрамитинга “Србија наде” 26. маја, када је велики број довезених напустио скуп, или све чешћа јавна сведочења о притисцима и неделима представника владајуће класе, говоре да власт изнуђивањем подршке и лојалности стално исисава “животну снагу народа” до тачке да не може сама да је мобилизује и када почиње да је мобилизује против себе. Долазе избори.
Ђорђе Павићевић
Извор: Време
