Динко Грухоњић у Дубровнику није рекао ништа што већ годинама не говори и пише и он и сав њему сличан пратећи моралистичко-позерски полусвијет који професионално заузима баналне и штеточинске ставове по конференцијама које су одавно изгубиле сваки смисао, ако су га икада и имале. Полигони су то за незналице, површна пискарала, емотивне лешинаре и вампире, ријечју за један дубоко нарцисоидан, корумпиран и неморалан свијет. Беспотребно је уопште објашњавати колико је у стилу нацистичког Дер Штурмера жигосати Србе из Босне као канцер који квари војвођанску природно антифашистичку идилу или се освртати на пусте жеље о сквотовању српских цркава и њиховом претварању у пабове са референцом на неко претходно стандардно бизарно паламуђење Драгана Бурсаћа за којег је небројено пута доказано да не посједује базично знање ни о једној теми којом се бави.
Коме такве провале најпростачкијег шовинизма имају везе са антифашизмом, тај се одавно поздравио са памећу, те му никакво додатно објашњење није потребно.
Оно што је, међутим, дубровачки фестивалчић до краја разоткрио јесте да некадашње перјанице антифашистичког сплитског Ферал Трибунеа, попут Виктора Иванчића и Бориса Дежуловића не само да својим присуством дају легитмитет изнесеним бљувотинама, већ да с ригачима тих бљувотина чине симбиотички “ја теби војводо-ти мени сердаре” оркестар за конференције и сахране интелигенције. Најбоља услуга таквом оркестру је да се његовом до зла бога досадном и репетитивном репертоару даје превелик значај. Стога се треба чувати било какве хајке и погромашке атмосфере. Сама чињеница да је Грухоњић универзитетски професор у Србији нам говори да Србија ни изблиза није онаква каквом је он представља.
А каква заправо јесте? Пуна струја сукобљених око заузимања трона колонијалног управника, од којих доминантну већину чине празнослови и блебетала, од универзитетских катедри преко скупштинских клупа до олтара, она је заправо најјаснији одраз политичког глобуса у идеолошкој кризи на балканским југословенским просторима: тако хаотична, тако застрашујућа, а опет, једноставно, савршено људска па чак за све врсте антиљуди.
И срозана и уништена Србија је још увијек балкански одраз срозане и уништене Америке, са свим предностима и застрашујућим лудостима такве врсте друштва на умору. А у таквом људском морбидном циркусу, сваки антиљудски морбидни кловн, од лажног предсједника до лажног опозиционара има своју улогу, па тако и Грухоњић.
Вук Бачановић
