Piše: Vlada Stanković
Redžep Tajip Erdogan je pobedom prethodnog maja praktično učvrstio svoju doživotnu vladavinu i izgledalo je da nema načina da se ovaj gospodar turske politike na bilo koji način porazi na lokalnim izborima, ali to se ipak dogodilo.
Lokalni izbori u Turskoj 31. marta doneli su prvi potpuni poraz Redžepu Tajipu Erdoganu i njegovoj Partiji pravde i razvoja nakon pune 22 godine. Ma kako se tumačili njihovi rezultati, nema nikakve sumnje da se turska država i tursko društvo nalaze na prekretnici, jer je većina glasača zapravo glasala protiv naizgled svemoćnog Erdogana i njegove potpune dvodecenijske dominacije turskom političkom scenom. Time su turski građani pokazali i volju i spremnost za potpunu političku promenu u zemlji. Za razliku od predsedničkih i parlamentarnih izbora maja prethodne godine, kada se teškom mukom ujedinjena opozicija nadala pobedi koju su najavljivala i brojna istraživanja volje turskih građana, nakon Erdoganove pobede zavladala je, barem je tako delovalo, potpuna politička apatija.
Godina Erdoganovog preživljavanja
Već sedamdesetogodišnjak, mučen više od decenije ozbiljnim zdravstvenim problemima, Tajip Erdogan je pobedom prethodnog maja praktično učvrstio svoju doživotnu vladavinu. Izgledalo je da nema načina da se ovaj gospodar turske politike sa sultanskim ambicijama i moćnim državnim, policijskim i partijskim aparatom na bilo koji način porazi na lokalnim izborima, jednom kada je uspeo da ostavi iza sebe ujedinjene i same po sebi prilično raznorodne protivnike. Ovaj osećaj političke depresije kod Erdoganovih protivnika punih su deset meseci državni mediji dodatno pojačavali, a on je prešao gotovo u očaj nakon potpunog raspada teškom mukom sastavljene opozicione koalicije nedugo nakon poraza na predsedničkim izborima.
Sam Tajip Erdogan je, još jednom potvrdivši svoje političku veštinu i prevrtljivost, svoj potpuni trijumf i političku svemoć iskazao promenivši nepopularne i korumpirane ministre i saradnike, udaljivši iz svoje neposredne političke okoline problematične sinove i grabežljive zetove i dovevši na najvažnije pozicije proverene saradnike i stručnjake. Na taj način je za nepunih godina dana turska diplomatija ostvarila brojne uspehe, jer nakon što je neveštog Čavušoglua zamenio mlađi i okretni Hakan Fidan, koji je prethodno iz senke punih trinaest godina upravljao turskom tajnom službom i kontrolisao tajnu diplomatiju Turske, Ankara i Vašington su se ponovo našli na istoj političkoj liniji i brzo ostvarili do tada zaustavljene dogovore.
Vešti Fidan
Svi problematični potezi Erdogana, koje je Čavušoglu samo naivno ponavljao i razglašavao, sada su postupno zaustavljeni i mekano prizemljeni kako se ne bi izazvao potres propagandom razdraženih krugova u turskoj političkoj eliti. Erdoganova agresivna politika sukoba sa Grčkom, koja je ove saveznike iz NATO saveza dovela na ivicu otvorenog rata avgusta 2020. koji je zaustavljen tek nakon lične intervencije i u Ankari i u Atini Angele Merkel, sada je zamenjena obnovljenom stalnom saradnjom i izbegavanjem bilo kakvog spomena problematičnih tema – poput pitanja Kipra – koje bi mogle da povećaju tenzije. Istovremeno, Fidan je postepeno, ali sasvim jasno napustio Erdoganov politički flert sa Rusijom, okrenuvši se turskom prvom i osnovnom savezniku, Americi.
Bez mnogo pompe, dajući prednost tajnoj nad javnom diplomatijom, Fidan je praktično odustao od formalnog uključivanja još pre šest godina kupljenog ruskog raketnog sistema S-400 u zvanični arsenal turske vojske. Time ispunivši osnovni uslov Vašingtona, Fidan je mogao da tokom višednevne posete pomoćnice američkog državnog sekretara Viktorije Nuland dobije garancije da će i Amerika ispuniti želje Ankare.
Jedan zahtev, pitanje prodaje Turskoj američkih F-16 lovaca, rešen je konačno turskim davanjem saglasnosti na članstvo Švedske u NATO-u. Druga želja, povratak Turske u program razvoja i proizvodnje najnaprednijih F-35 aviona još uvek nije dobila zvanično odobrenje u Vašingtonu, ali nema sumnje da će u svetlu novog pravca turske politike i diplomatije, Turska biti uskoro vraćena u ovaj unosni projekat, toliko potreban posrnuloj ekonomiji ove velike zemlje. I možda za njegovu dalju političku karijeru najvažniji uspeh, jer je najvidljiviji, Fidan je ostvario pre nekoliko nedelja u Vašingtonu na sastanku sa američkim državnim sekretarom Blinkenom kada je dogovorena poseta turskog predsednika Beloj kući za 9. maj, simbolično na Dan pobede, prva njegova poseta središtu američke moći za vreme Bajdenove administracije.
Drugu korenitu promenu politike nakon predsedničkih izbora Tajip Erdogan je načinio u sferi ekonomije. Nakon pune decenije, upravljanje turskom ekonomijom preuzeli su ponovo stručnjaci, uglavnom isti oni koji su u prvih deset godina Erdoganove vladavine stabilizovali i razvili tursku ekonomiju do prethodno nezapamćenog nivoa. I ovaj potez potvrdio je pragmatičnu racionalnost Tajipa Erdogana koju on vešto prikriva ideologizovanom retorikom u koju olako poveruju njegovi obožavaoci i imitatori unutar i izvan Turske.
Debakl u Istanbulu
Ispostavilo se, ipak, da je promena ekonomske politike zakasnela za razorenu tursku privredu i turski liru koja je nastavila da svakodnevno gubi vrednost. Time je Erdoganova sudbina na lokalnim izborima 31. marta zavisila od njegove lične sposobnosti da svojom političkom harizmom uveri najpre sopstvene birače da ostanu verni Partiji pravde i razvoja. Činjenica da u tome nije uspeo, doživevši debakl u rodnom Istanbulu u kome je vodio neprestanu kampanju nedeljama pred izbore, kao i apsolutni poraz po broju glasova na teritoriji Turske i to samo od jedne, stare i slavne ali ipak posustale kemalovske Republikanke narodne partije, samo je potvrdila činjenicu da se ovaj svemoćni turski političar nalazi već jednom nogom u političkoj penziji. U penziji, koju je, uostalom, on sam najavio tri nedelje pred izbore, moleći još jednom glasače da mu ukažu poverenje i da će onda, poput pojedinih starih sultana, prepustiti vlast mlađima.
Uz tešku ekonomsku situaciju koja najviše pogađa upravo stanovnike gradova, Erdoganovom potpunom porazu doprinelo je još nekoliko faktora. Najpre, na opozicionoj strani scena se raščistila i situacija i međusobni odnosi razjasnili. Umesto mnoštva malih partija, koje su većinom nastale kao privatne političke prćije nekadašnjih Erdoganovih saradnika, sada je ostala samo Republikanska narodna partija, čiji su najharizmatičniji lideri još na lokalnim izborima pre pet godina zauzeli gradonačelnička mesta u tri najveća grada, Istanbulu, Ankari i Izmiru, staroj Smirni na maloazijskoj obali, koja je svih prethodnih decenija uporno odbijala Erdoganovu vlast. U problematičnim pregovorima pred prošlogodišnje predsedničke izbore, ovu partiju je predvodio Kemal Kiličdaroglu, jedini od potencijalnih kandidata koji je bio stariji od samog Erdogana i koji je insistirao da upravo on bude kandidat ujedinjene opozicije. Izgubivši i te izbore od Tajipa Erdogana, kao i sve ostale u prethodne dve decenije, Kiličdaroglu se ipak ponovo kandidovao za predsednika partije, ali je umesto njega velikom većinom izabran pomalo povučeni Ozgur Ozel, koji je odmah započeo rad na pripremi lokalnih izbora.
U skladnom partnerstvu sa gradonačelnikom Ankare Mansurom Javašem i Istanbula Ekremom Imamogluom, Ozel je u potpunosti promenio pristup i izborni nastup ove partije, šireći samouverenost i optimizam, a time i veru da se Erdoganovi kandidati mogu poraziti. Takva promena slike Republikanske narodne partije, okretanje budućnosti i napuštanje lamentiranja nad nekada slavnom epohom političke dominacije ove stranke, donela je rezultate kojima se niko, čini se ni sami njeni prvaci, nisu mogli nadati. Jer ma koliko se nakon izbora tvrdilo da je pobeda kandidata Republikanske narodne partije u većini gradova bila očekivana, to nisu pokazivala ni predizborne ankete niti ukupna atmosfera u Turskoj u kojoj je zaglušujuće dominantna propaganda Erdoganove vladajuće partije, sa sveprisutnim turskim predsednikom. Ono što se očekivalo jeste da će Javaš zadržati mesto gradonačelnika prestonice Ankare i da će Republikanska narodna partija pobediti u svom uporištu Izmiru. Prognozirala se velika borba za Istanbul, uprkos činjenici da je Erdoganov kandidat Murat Kurum, ministar zaštite životne sredine, jedna od najbezličnijih i najneharizmatičnijih ličnosti turske političke scene. Upravo zbog takvih prognoza, bilo je veliko pitanje da li će brojni građani koji su u suštini protiv Erdogana, uopšte i izaći na izbore.
Redžep Sojglu: „Cunami“ – zašto je Erdogan izgubio turske lokalne izbore
Ogromna pobeda Ekrema Imamoglua od preko milion glasova i preko 10 procenata razlike, predstavlja zato najavu korenitih promena koje su u Turskoj već počele. Uz glasove Kurda, koji čine gotovo četvrtinu glasača ovog megalopolisa, Imamoglu je porazio i politički ponizio i samog Erdogana koji je vodio kampanju u svom rodnom gradu kao da je on sam bio kandidat da se nakon više od četvrt veka vrati na funkciju njegovog gradonačelnika. Time je Imamoglu, harizmatičan, pristupačan i optimističan, sebe u svemu postavio kao suprotnost Tajipu Erdoganu i njegovom neprestanom zaglušujućem političkom vikanju islamističkih, osmansko-nacionalističkih parola, koje više već odavno nemaju ni izbliza tako snažni ođek kod turskih građana dovedenih u ogromnom broju na ivicu bede.
Politički islam Erdogana došao je već pre više godina do svog maksimalnog političkog potencijala, jednom kada je nakon godina pretnji Svetu Sofiju ponovo pretvorio u džamiju i time okrenuo leđa čitavom političkom, kulturnom i ideološkom nasleđu turske republike Kemala Ataturka. Islamističko-nacionalni zanos velikom osmanskom istorijom istrošio se u susretu sa stvarnošću u kojoj je standard građana Turske vraćen na nivo pre Erdoganovog osvajanja vlasti pre više od dve decenije i u kojoj je samo prošle godine u porodičnom nasilju ubijeno više od petsto žena, u godini kada je Erdogan samovoljno istupio iz Istanbulske konvencije o zaštiti prava žena, koju je svojevremeno sam organizovao!
Dve Turske – jedna islamistička ostala u prošlosti jer je su u trećini brakova danas u Turskoj neveste praktično male devojčice, i druge urbane i savremene evropske države, generacijama egzistiraju paralelno u krhkoj ravnoteži u kojoj jedna ili druga ima malu prednost. Erdoganovo potpuno okretanje prvoj dovelo je do reakcije ove druge, ispostavilo se većinske Turske i time do početka velikih promena i stvaranja nove, posterdoganovske Turske.
Izvor: Novi Magazin
