Redžep Tajip Erdogan je preživeo više od četiri politička godišnja doba u 2023: zimu u februaru u vreme i posle stravičnog zemljotresa, proleće posle izbornog uspeha u maju, leto na samitu NATO, gde je trpeo pritiske, jesen nakon terorističkog napada Hamasa na Izrael, novu zimu u Grčkoj…
Nakon pune dve decenije vladavine Turskom, Redžep Tajip Erdogan je 2023. godinu započeo kao politički samrtnik u očekivanju mnogih unutar ove zemlje, ali i izvan nje, da će neizbežni izbori značiti konačni odlazak sa vlasti ovog majstora političke mimikrije. Kraj 2023. Erdogan dočekuje kao nesumnjivi šampion političkog preživljavanja na evropskoj političkoj sceni 21. veka. Ali njegovo političko preživljavanje došlo je ovog puta uz visoku cenu, kako po građane Turske, tako i po njega samog, kada je morao po prvi put da napravi kompromise koji su značajno okrnjili – zasada tek delom javno – njegovu stvarnu moć i vlast.
SMENE POLITIČKIH DOBA
Tajip Erdogan je preživeo više od četiri političkih godišnjih doba tokom 2023. Mračnu i strašnu zimu u februaru ove godine, tokom i nakon stravičnog zemljotresa koji je odneo desetine hiljada života, zamenilo je radosno proleće posle izbornog uspeha u maju, kojim je Erdogan praktično obezbedio svoju doživotnu vladavinu Turskom. Politička jesen je za turskog predsednika započela u sred leta, tokom samita NATO alijanse u julu u Viljnusu gde je trpeo pritiske, pokušavajući istovremeno da ostvari svoje ciljeve u odnosima sa Vašingtonom, a nakon što je i formalno prestao da ima bilo kakvu ulogu u pregovorima između Kremlja i Kijeva. Prava tmurna politička jesen nastupila je tokom kalendarske jeseni ove godine, nakon terorističkog napada Hamasa na Izrael i rata koji od tada bukti. Kao najveći podržavatelj Hamasa nakon Teherana, koji je ovu organizaciju pre više decenija stavio pod svoju potpunu političku i ekonomsku kontrolu, Tajip Erdogan se našao suočen sa potpunim ogoljavanjem svoje politike podržavanje radikalnih islamskih organizacija, čak i terorističkih poput Hamasa, i time postao u nedeljama tokom oktobra i prve polovine novembra primetno politički izolovan. Pokazavši svoju kameleonsku političku veštinu i, bez ikakve sumnje, novi balans moći koji je uspostavljen u njegovoj okolini nakon izbora u maju, Erdogan je uspeo da zimski decembar pretvori u političko leto za sebe. Ođednom se „setivši“ da je Turska zemlja kandidat za članstvo u EU, od koje samo za dogovor o migrantima dobija godišnje milijarde evra, Tajip Erdogan je rešio da je najvažnije da ima dobre odnose sa susedima.
GRČKA, EU
Tako je u nakon punih sedam godina posetio Atinu u kojoj se zadržao samo sedam sati, ali je zahvaljujući toj poseti, obnovi Stalne visoke komisije za saradnju dve zemlje, kao i potpisivanja neobavezujuće Deklaracije o prijateljstvu sa Grčkom, uspeo da od Evropske komisije dobije pozitivan izveštaj sa decembarskog sastanka, i time nastavak priliva toliko neophodnog novca za duboko uzdrmanu tursku ekonomiju. Još jedna posledica ovog izliva prijateljstva prema Grčkoj bila je toliko željeni direktni razgovor sa američkim predsednikom Džozefom Bajdenom. Iako nije dobio pozivnicu da poseti Belu kuću, Erdogan je dobio obećanje da će konačno biti odobrena prodaja F-16 aviona Turskoj, uz uslov, koji nijedna strana nije javno izrekla, da turski parlament konačno ratifikuje prijem Švedske u NATO i time ostavi jedino Mađarsku kao zemlju članicu ove alijanse koja to nije učinila. Stoga nije čudno da je za kraj svojih aktivnosti tokom svog političkog leta, usred kalendarske zime, Tajip Erdogan ostavio upravo posetu Budimpešti 18. decembra. Time je zatvorio i politički krug 2023. razgovorima sa svojim najbližim saveznikom unutar EU, ali i balkansku politiku Turske u godini u kojoj je pet stotina turskih specijalaca poslato na Kosovo, a turski general postao šef KFOR-a.
UTICAJ SAD
Poseta Erdogana Atini 7. decembra pokazala je i jasan uticaj američke administracije na odnose u regionu. Vašington je i Ankari, ali i Atini, koja je nesumnjivo postala najznačajniji saveznik Amerike u istočnom Mediteranu, istisnuvši u prethodnim godinama upravo Tursku sa te pozicije, stavio do znanja da se tenzija u odnosima mora smanjiti i da dve zemlje moraju naći najmanju zajedničku osnovu saradnje. Stoga je poseta turskog predsednika i njegovih najbližih saradnika grčkoj prestonici bila izuzetno detaljno i precizno koordinisana. Iako se često predstavlja kao emotivan ili impulsivan političar, Tajip Erdogan je od samog svog osvajanja vlasti u Turskoj novembra 2002. zapravo uvek bio uvek izuzetno racionalan u svojim odlukama i javnim nastupima – pa tako i u onim u kojima deluje da se rukovodi osećanjima, a ne promišljanjem. Čini se da jedini izuzetak Erdoganovoj okretnoj racionalnoj politici predstavlja njegovo reagovanje na rat Izraela i Hamasa, nesumnjivo pre svega zato što je ovaj sukob onemogućio njegovu dugo planiranu zamisao da na jubilej 29. oktobra objavi stogodišnjicu moderne Turske u Jerusalimu, u džamiji Al-Aksa. Svi ostali potezi turskog predsednika, uprkos bolesti koja ga više od decenije muči, duboko su racionalni a svaka njegova izjava unapred osmišljena i usmerena na tačno određenu publiku.
Zbog toga je svaka izjava Erdogana u Atini bila jasna i precizna. Rat Izraela i Hamasa je turski predsednik spomenuo samo kratko u humanitarnom kontekstu i najviše vremena je posvetio isticanju dobrih odnosa sa Grčkom, uprkos poznatim neslaganjima po raznim pitanjima. Od zapaljivih i pretećih izjava protiv Grčke, koje su činile osnovu Erdoganove politike usmerene pre svega prema njegovom biračkom telu poslednjih godina, turski predsednik je sada predstavio Egej kao „more mira“ između dve prijateljske zemlje.
Kao znak svog ponovnog, po ko zna koji put tokom poslednje dve decenije, „vraćanja“ na evropski put, Tajip Erdogan je disciplinovano izustio sve potrebne i politički korektne formule, i od Grčke zauzvrat dobio „otvaranje“ deset ostrva u neposrednoj blizini Male Azije za turske građane koji će moći da ih posećuju bez viza – jednog od glavnih zahteva Ankare u pregovorima sa Briselom od početka Erdoganove vlasti.
SEVERNI KIPAR
U strogo kontrolisanim obraćanjima turskog predsednika i grčkog premijera Kirijakosa Micotakisa nije bilo mesta za polemiku ili neslaganje, poput onog koje je obeležilo prošle godine posetu Ankari Nikosa Dendiasa, tada ministra spoljnih poslova a sada ministra odbrane Grčke, u vreme kada je ministar spoljnih poslova Turske bio Mevlut Čavušoglu. Uostalom, pomalo nespretnog Čavušoglua je nakon majskih izbora zamenio Hakan Fidan, jedan od najuticajnijih političara iz Erdoganovog kruga i po rečima samog turskog predsednika, „čuvar njegovih tajni“, jer je punih trinaest godina upravljao moćnom turskom tajnom policijom. Ali je upravo u tako strogo kontrolisanom političkom okruženju Tajip Erdogan uspeo da u Atini prenese svoju glavnu poruku, ne samo susednoj državi, već pre svega Vašingtonu: između Turske i Grčke će lako i brzo zavladati potpuni politički mir i saradnja, ali Ankara postavlja kao glavni uslov formalno priznanje potpune turske kontrole okupiranog severnog dela Kipra kroz priznavanje samoproglašene kvazidržave Turske republike severni Kipar. Takozvano „rešenje dve države“, ali primenjeno na Kipar, predstavlja osnov Erdoganove politike prema ovoj, od 1974. podeljenoj ostrvskoj državi, još od 2019., kada je za predsednika ove kvazidržave postavljen njemu potpuno poslušan Ersin Tatar.
Očigledno je da Kipar predstavlja trenutni fokus Ankare u spoljnoj politici i da Erdogan i njegovi najpoverljiviji savetnici pokušavaju da iskoriste trenutne sukobe kako bi i formalno ozvaničili podelu ostrva. Tako je jedna od posledica napora da barem još jedna zemlja, osim same Turske, prizna tursku kvazidržavu na Kipru i nedavno otvaranje neformalnog konzulata Ruske federacije na severnom, okupiranom delu ostrva.
Iako se Moskva pravdala time da je otvaranje „kancelarije“ za pružanje konzularnih usluga na okupiranim teritorijama Kipra bilo neophodno zbog velikog broja ruskih građana koji su se zbog sankcija preselili sa juga, iz Republike Kipar, jasno je da je reč o političkoj odluci kojoj su u pozadini odnosi ne samo Erdogana sa ruskim predsednikom, već i sve uticajnijeg Hakan Fidana. Sam Fidan je, govoreći o kiparskom problemu, otkrio javnosti činjenicu da je turska kvazidržava na severu ostrva u poslednjim godinama postala utočište i prostor za investicije ne samo bogatih Rusa, već na prvom mestu Irana, zemlje koja već dve godine za redom vodi po uloženom novcu na ovom prostoru.
Već sama ta činjenica ukazuje na ponovno postavljanje Kipra u središte regionalne i, čak, velike svetske politike, koje je samo jednim delom podstaknuto ratom Izraela i Hamasa. Okolnost da je turski ministar spoljnih poslova Hakan Fidan obelodanio činjenicu o izuzetno snažnom prisustvu Irana na delu Kipra koji Turska neposredno kontroliše od velike je važnosti i za spoljašnju politike Turske i za pozicioniranje Fidana u borbi za Erdoganovo nasleđe. Jer, ukoliko je Tajip Erdogan u 2023. godini morao da pravi neke kompromise, oni su se pre svega odnosili na promenu generacija i zamenu najvažnijih njemu bliskih ljudi novima, koji bi trebalo da mu osiguraju mirno političko preživljavanje u narednim godinama.
Najvažniji od tih „novih“ ljudi je svakako Hakan Fidan, iako je on nov samo po tome što je sada iz senke upravljanja tajnom službom postao praktično drugi čovek turske javne politike. Ali jedna od posledica Fidanovog izlaska na svetlost turske i svetske politike, jeste potpuno potiskivanje članova Erdoganove porodice, na koje se turski predsednik prethodnih godina sve više oslanjao. Čak je i poseta Atini prošla bez Erdoganove uticajne žene Emine, dok se ni sinovi i posebno ne neki problematični zetovi više ne pojavljuju na javnim funkcijama u, činilo se doskora, Erdoganovom malom porodičnom „carstvu“. Cena Erdoganovog preživljavanja na vlasti 2023. očigledno je podrazumevala kao ključni kompromis – kako bi njegove tajne bile i dalje sigurno čuvane – odustajanje od porodične vladavine i postavljanje na najvažnije položaje sposobnih profesionalaca kako bi se zaustavilo ekonomsko slabljenje i političko propadanje Turske i to na samom početku drugog veka njenog postojanja.
Izvor: Vlada Stanković/novimagazin.rs
