Пише: Влада Станковић
Реџеп Тајип Ердоган је победом претходног маја практично учврстио своју доживотну владавину и изгледало је да нема начина да се овај господар турске политике на било који начин порази на локалним изборима, али то се ипак догодило.
Локални избори у Турској 31. марта донели су први потпуни пораз Реџепу Тајипу Ердогану и његовој Партији правде и развоја након пуне 22 године. Ма како се тумачили њихови резултати, нема никакве сумње да се турска држава и турско друштво налазе на прекретници, јер је већина гласача заправо гласала против наизглед свемоћног Ердогана и његове потпуне дводеценијске доминације турском политичком сценом. Тиме су турски грађани показали и вољу и спремност за потпуну политичку промену у земљи. За разлику од председничких и парламентарних избора маја претходне године, када се тешком муком уједињена опозиција надала победи коју су најављивала и бројна истраживања воље турских грађана, након Ердоганове победе завладала је, барем је тако деловало, потпуна политичка апатија.
Година Ердогановог преживљавања
Већ седамдесетогодишњак, мучен више од деценије озбиљним здравственим проблемима, Тајип Ердоган је победом претходног маја практично учврстио своју доживотну владавину. Изгледало је да нема начина да се овај господар турске политике са султанским амбицијама и моћним државним, полицијским и партијским апаратом на било који начин порази на локалним изборима, једном када је успео да остави иза себе уједињене и саме по себи прилично разнородне противнике. Овај осећај политичке депресије код Ердоганових противника пуних су десет месеци државни медији додатно појачавали, а он је прешао готово у очај након потпуног распада тешком муком састављене опозиционе коалиције недуго након пораза на председничким изборима.
Сам Тајип Ердоган је, још једном потврдивши своје политичку вештину и превртљивост, свој потпуни тријумф и политичку свемоћ исказао променивши непопуларне и корумпиране министре и сараднике, удаљивши из своје непосредне политичке околине проблематичне синове и грабежљиве зетове и довевши на најважније позиције проверене сараднике и стручњаке. На тај начин је за непуних година дана турска дипломатија остварила бројне успехе, јер након што је невештог Чавушоглуа заменио млађи и окретни Хакан Фидан, који је претходно из сенке пуних тринаест година управљао турском тајном службом и контролисао тајну дипломатију Турске, Анкара и Вашингтон су се поново нашли на истој политичкој линији и брзо остварили до тада заустављене договоре.
Вешти Фидан
Сви проблематични потези Ердогана, које је Чавушоглу само наивно понављао и разглашавао, сада су поступно заустављени и мекано приземљени како се не би изазвао потрес пропагандом раздражених кругова у турској политичкој елити. Ердоганова агресивна политика сукоба са Грчком, која је ове савезнике из НАТО савеза довела на ивицу отвореног рата августа 2020. који је заустављен тек након личне интервенције и у Анкари и у Атини Ангеле Меркел, сада је замењена обновљеном сталном сарадњом и избегавањем било каквог спомена проблематичних тема – попут питања Кипра – које би могле да повећају тензије. Истовремено, Фидан је постепено, али сасвим јасно напустио Ердоганов политички флерт са Русијом, окренувши се турском првом и основном савезнику, Америци.
Без много помпе, дајући предност тајној над јавном дипломатијом, Фидан је практично одустао од формалног укључивања још пре шест година купљеног руског ракетног система С-400 у званични арсенал турске војске. Тиме испунивши основни услов Вашингтона, Фидан је могао да током вишедневне посете помоћнице америчког државног секретара Викторије Нуланд добије гаранције да ће и Америка испунити жеље Анкаре.
Један захтев, питање продаје Турској америчких Ф-16 ловаца, решен је коначно турским давањем сагласности на чланство Шведске у НАТО-у. Друга жеља, повратак Турске у програм развоја и производње најнапреднијих Ф-35 авиона још увек није добила званично одобрење у Вашингтону, али нема сумње да ће у светлу новог правца турске политике и дипломатије, Турска бити ускоро враћена у овај уносни пројекат, толико потребан посрнулој економији ове велике земље. И можда за његову даљу политичку каријеру најважнији успех, јер је највидљивији, Фидан је остварио пре неколико недеља у Вашингтону на састанку са америчким државним секретаром Блинкеном када је договорена посета турског председника Белој кући за 9. мај, симболично на Дан победе, прва његова посета средишту америчке моћи за време Бајденове администрације.
Другу корениту промену политике након председничких избора Тајип Ердоган је начинио у сфери економије. Након пуне деценије, управљање турском економијом преузели су поново стручњаци, углавном исти они који су у првих десет година Ердоганове владавине стабилизовали и развили турску економију до претходно незапамћеног нивоа. И овај потез потврдио је прагматичну рационалност Тајипа Ердогана коју он вешто прикрива идеологизованом реториком у коју олако поверују његови обожаваоци и имитатори унутар и изван Турске.
Дебакл у Истанбулу
Испоставило се, ипак, да је промена економске политике закаснела за разорену турску привреду и турски лиру која је наставила да свакодневно губи вредност. Тиме је Ердоганова судбина на локалним изборима 31. марта зависила од његове личне способности да својом политичком харизмом увери најпре сопствене бираче да остану верни Партији правде и развоја. Чињеница да у томе није успео, доживевши дебакл у родном Истанбулу у коме је водио непрестану кампању недељама пред изборе, као и апсолутни пораз по броју гласова на територији Турске и то само од једне, старе и славне али ипак посустале кемаловске Републиканке народне партије, само је потврдила чињеницу да се овај свемоћни турски политичар налази већ једном ногом у политичкој пензији. У пензији, коју је, уосталом, он сам најавио три недеље пред изборе, молећи још једном гласаче да му укажу поверење и да ће онда, попут појединих старих султана, препустити власт млађима.
Уз тешку економску ситуацију која највише погађа управо становнике градова, Ердогановом потпуном поразу допринело је још неколико фактора. Најпре, на опозиционој страни сцена се рашчистила и ситуација и међусобни односи разјаснили. Уместо мноштва малих партија, које су већином настале као приватне политичке прћије некадашњих Ердоганових сарадника, сада је остала само Републиканска народна партија, чији су најхаризматичнији лидери још на локалним изборима пре пет година заузели градоначелничка места у три највећа града, Истанбулу, Анкари и Измиру, старој Смирни на малоазијској обали, која је свих претходних деценија упорно одбијала Ердоганову власт. У проблематичним преговорима пред прошлогодишње председничке изборе, ову партију је предводио Кемал Киличдароглу, једини од потенцијалних кандидата који је био старији од самог Ердогана и који је инсистирао да управо он буде кандидат уједињене опозиције. Изгубивши и те изборе од Тајипа Ердогана, као и све остале у претходне две деценије, Киличдароглу се ипак поново кандидовао за председника партије, али је уместо њега великом већином изабран помало повучени Озгур Озел, који је одмах започео рад на припреми локалних избора.
У складном партнерству са градоначелником Анкаре Мансуром Јавашем и Истанбула Екремом Имамоглуом, Озел је у потпуности променио приступ и изборни наступ ове партије, ширећи самоувереност и оптимизам, а тиме и веру да се Ердоганови кандидати могу поразити. Таква промена слике Републиканске народне партије, окретање будућности и напуштање ламентирања над некада славном епохом политичке доминације ове странке, донела је резултате којима се нико, чини се ни сами њени прваци, нису могли надати. Јер ма колико се након избора тврдило да је победа кандидата Републиканске народне партије у већини градова била очекивана, то нису показивала ни предизборне анкете нити укупна атмосфера у Турској у којој је заглушујуће доминантна пропаганда Ердоганове владајуће партије, са свеприсутним турским председником. Оно што се очекивало јесте да ће Јаваш задржати место градоначелника престонице Анкаре и да ће Републиканска народна партија победити у свом упоришту Измиру. Прогнозирала се велика борба за Истанбул, упркос чињеници да је Ердоганов кандидат Мурат Курум, министар заштите животне средине, једна од најбезличнијих и најнехаризматичнијих личности турске политичке сцене. Управо због таквих прогноза, било је велико питање да ли ће бројни грађани који су у суштини против Ердогана, уопште и изаћи на изборе.
Реџеп Сојглу: „Цунами“ – зашто је Ердоган изгубио турске локалне изборе
Огромна победа Екрема Имамоглуа од преко милион гласова и преко 10 процената разлике, представља зато најаву коренитих промена које су у Турској већ почеле. Уз гласове Курда, који чине готово четвртину гласача овог мегалополиса, Имамоглу је поразио и политички понизио и самог Ердогана који је водио кампању у свом родном граду као да је он сам био кандидат да се након више од четврт века врати на функцију његовог градоначелника. Тиме је Имамоглу, харизматичан, приступачан и оптимистичан, себе у свему поставио као супротност Тајипу Ердогану и његовом непрестаном заглушујућем политичком викању исламистичких, османско-националистичких парола, које више већ одавно немају ни изблиза тако снажни ођек код турских грађана доведених у огромном броју на ивицу беде.
Политички ислам Ердогана дошао је већ пре више година до свог максималног политичког потенцијала, једном када је након година претњи Свету Софију поново претворио у џамију и тиме окренуо леђа читавом политичком, културном и идеолошком наслеђу турске републике Кемала Ататурка. Исламистичко-национални занос великом османском историјом истрошио се у сусрету са стварношћу у којој је стандард грађана Турске враћен на ниво пре Ердогановог освајања власти пре више од две деценије и у којој је само прошле године у породичном насиљу убијено више од петсто жена, у години када је Ердоган самовољно иступио из Истанбулске конвенције о заштити права жена, коју је својевремено сам организовао!
Две Турске – једна исламистичка остала у прошлости јер је су у трећини бракова данас у Турској невесте практично мале девојчице, и друге урбане и савремене европске државе, генерацијама егзистирају паралелно у крхкој равнотежи у којој једна или друга има малу предност. Ердоганово потпуно окретање првој довело је до реакције ове друге, испоставило се већинске Турске и тиме до почетка великих промена и стварања нове, постердогановске Турске.
Извор: Нови Магазин
