Пише: Атанас Ступар
Претходни дио можете порчитати овдје
Бувљаци се брзо прилагођавају ратним временима. Бјежећи од пошасти и разарања људи теже да на различите начине ем распродају будизашто вриједне ствари како нове тако и старе, ем да се снабдеју потрепштинама које диктира рат. Провјеравам да ли у текућем оружаном сукобу раде бувљаци по Блиском истоку. Сазнајем да раде у ограниченом капацитету и да зависе од дневних процјена безбједности. Ствари се одвијају муњевито. Дан за даном селе се од једне до друге локације.
Дубаи има 85% страног становништва који чине основну радну снагу државе. Страни радници су највећим дијелом из Индије, Пакистана и Бангладеша. Нормално је да они у екстра скупом Дубаију своје потребе задовољавају на пијацама половне робе гдје се налазе у улози и продаваца и купаца. Тамошњи бувљаци су и нужни и неизбјежни. На њима се успостављају, одржавају и затварају везе у социјално-економско-културолошком погледу веома испреплетених заједница. Изгледа да ни актуелне ратне околности не могу пореметити бувљаке.
Из Дубаија који има око 4,5 милиона становника само у последње три недјеље хитно је евакуисано преко двије стотине хиљада људи. Још више их дрежди ноћу и дању очекујући позиве са аеродрома да дођу укрцају се у авионе и напусте Дубаи. Они који су се с одушевљењем досељавали у Дубаи сада се с огорчењем исељавају из њега. Оно што је снагом новца зарађеног од нафте вјештачки никло усред пустиње сада се налази под пријетњом оружја купљеног од те исте нафте из исте пустиње. Оправдан је страх да се величанствене грађевине могу поново стопити с пустињом због исељавања, ратног разарања и уништавања инфраструктуре. Ствари иду ка томе да се регион приближава пејзажу који је доминирао до прије 60 година.
Ових дана Дубаи је непрепознатљив. По снијегу највећег затвореног скијалишта на свијету не чују се шкрипе скија и саоница. У Дубаију се не возе ни популарне снијежне даске. Све је мање туриста, раскошних забава, хедониста, људи навиклих на финансијске малверзације и луде проводе. Чак и вода може постати проблем како она коју претварају у снијег тако и она којом наводњавају тропске биљке у зеленим парковима. Блиједи зеленило усред пустиње. Не игра се голф. Понуде на зеленим пијацама јењавају. Због блокаде Ормушког мореуза назире се оскудица и у храни.
Мјесто с пјешчаним олујама захватила је велика ратна олуја која и када прође оставиће, сасвим извјесно, за собом тешке и дуготрајне последице. Блиски исток је до само прије мјесец дана у свим својим социјалним нескладима функционисао као жив организам. Одједном му је пресјечен крвоток у име ратнички расположених других организама.
Прекид авио саобраћаја на Блиском Истоку и огромне цијене авионских карата за ријетке и ризичне летове ограничавају величину пртљага путницима који напуштају ратом захваћен регион. Када се наврат нанос спашава жива глава са собом се носи оно најнужније и највредније под условом да може стати у џеп, ташну, ранац, прегради кофера. Што се ради са вриједним стварима које остају у ратној зони? На брзину се распродају или уступају некоме ко ће их сачувати или продати када се побољша ситуација. Лудо је размишљати о чувању ствари онамо гдје се једва могу сачувати голи животи. Бувљаци постају активнији.
У сјећање ми се враћа слична ситуација код нас. У рано прољеће 1999. године Америка је са НАТО савезницима отпочела бомбардовање Југославије које је трајало пуних 78 дана. Почело је 24. марта 1999. године. Завршило се 10. јуна 1999 године.
Слични догађаји се понављају на разним мјестима у одређеним временским периодима који као да показују правилност. Први и други свјетски рат трајали су нешто дуже од 4 године. Могуће је да ће и највећи ратни сукоб послије њих трајати нешто дуже од четири године. Русија и Украјина послије 4 године рата преговарају о миру. Четворогодишњи ратови личе на четворогодишње мандате политичара и државника.
Нато бомбардовање Југославије је трајало око два и по мјесеца. Можда ће се и Америчко-Израелско бомбардовање Ирана завршити у сличном року. Учили смо и памтили датуме као важан дио историје. Индивидуалне и колективне трагедије сматрам много значајнијим свједоцима историје од самих датума. Успомене свједоче да су и током најтежих катастрофа свакодневне рутине остајале непоремећене.
Једног прољећног пријеподнева те ратне 1999. године коју је запад назвао анђеоском и милосрдном (НАТО бомбардовање се одвијало у оквиру мисије „Милосрдни анђео“) задесио сам се близу Новобеоградског бувљака. Била је поприлична гужва. Из чисте радозналости загледао сам људе и оно што су изнијели на продају. Није било страха ни на њиховим лицима ни на мом лицу. Чуо сам да један продавац каже „Никад веће понуде. Никад јефтиније робе. Људи биће рата“. И заиста било је на бувљаку свега и свачега. А и рат је убрзо стигао.
Нијесам могао допунити продавца реченицом да никад није било ни мање страха од онога што наилази. Продавци и купци су задржали осмјехе на лицима. Збијали су шале, добацивали једни другима без обзира што се у ваздуху осјећала близина катастрофе. У позадини тог прољећа назирала се трагедија једног народа као што се и на почетку овог прољећа већ јасно види катастрофа огромних размјера у коју срљају древни народи блиског Истока.
Уочи и током НАТО бомбардовања на Новобеоградском бувљаку су се продавала сабрана дјела Агате Кристи, Толстоја, Жорж Сименона, Достојевског, Балзака по цијени 2-3 литра бензина. Било је много комплета разних алата, посуђа, стакларије, емајла, сувенира и сличних ствари неподесних за паковање и транспорт. Намјерио сам се да искористим ситуацију и купим нешто ни сувише скупо ни сувише тешко или кабасто. Нешто што би могло стати у мали цегер који сам носио у џепу. Не би било морално да за ситне паре купим неку крупну ствар, па да се акам с њом и људима личим на човјека који користи туђу муку. Погрешна процјена. Није се тада мислило о туђој муци као што се о њој не мисли ни данас. Протекло вријеме нам је само увећало степен равнодушности. Остајемо нијеми и немоћни свједоци агресија моћника који уништавају земље и народе који се нађу на путу њихових економских интереса. Обрачуни постају све суровији. Страдања недужних цивила у Израелском кибуцу 7. октобра 2023. године резултирала су морбидном одмаздом над одојчади и школском дјецом коју су осветници немилосрдно убијали у Палестини и сада у Ирану. Свијет не размишља куда то води. Ни ми овдје не схватамо колико су нам близу Украјина, Русија, Палестина, Венецуела, Иран, Ирак, Израел, Емирати. Ни народ Кубе, који упркос тешким санкцијама и неправдама више од пола вијека не одустаје од игре,пјесме, плеса, није нам далеко. Никога не оптерећујући Кубанци су ведрог духа утонули у деценијско сиромаштво зато што им је слобода била драгоцјенија од награда за беспоговорну послушност и пузање пред великим газдом.
Ближи се дан када ћемо можда сви заједно наумом моћног и осионог Хегемона доживјети судбину расходоване робе на бувљаку цивилизације. Не заборавимо да су бувљаци само мали, показни дио економских, културних и многих других друштвених противурјечности.
И у мирним и у ратним временима на бувљацима се продаје и купује, лицем у лице, без много филозофије по законима који се тренутно формирају и важе до прве наредне трговине. Хоћеш. Нећеш. Шетај.
Тог предратног јутра нијесам се само шетао по Новобеоградском бувљаку већ се одлучио и за куповину. Желио сам потрошити мању своту новца на ствар која ме неће сврстати у ред ратних профитера. Бомбардовање је било најављено. Бјежанија је већ почела.
Дуго сам се шеткао мјеркајући разне ситнице. А онда сам изненадно спазио прелијепог лептира великих раширених крила јарке, тамно плаве металик боје. Налазио се у застакљеној кутији од ебоновине. Лептир је био причвршћен по средини. Могао се у свој својој љепоти једнако видјети и с лица и с наличја. На дашчици доњег рама кутије била је углачана месингана плочица на којој је писало Морфо – Перу. Изнад ње укошеним словима на мањој месинганој плочици било је угравирано Н. Владимир.
Срце ми је уздрхтало. Што од љепоте плавог лептира што од иницијала које сам одмах препознао. Радило се о монограму човјека који је уловио плавог лептира у прашумама Перуа. Испред мене се налазио трофеј једног од највећих свјетских књижевника. У натпису Н. Владимир препознао сам име првог власника кутије с лептиром. Био је то велики руски и амерички писац Владимир Набоков. Купио сам лептира без погађања. Продавац је рекао 20 марака. Ја сам мало ћутао, глумио недоумицу да бих тобоже невољно из џепа извадио двије новчанице од по десет њемачких марака на којима се, добро се сјећам, налазио лик славног математичара Карл Фридриха Гауса. Задовољни трговац је узео паре и додао ми кутију с лептиром.
Свјестан да сам у цегер пажљиво спустио лептира из колекције великог писца Владимира Набокова вратио сам се кући тријумфално, усхићен попут брокера са Вол Стрита који је на берзи купио огроман број акција чија је вредност у једном дану скочила 100%.
Искрено. Мој добитак није био измјерен новцем већ силином емоција. Већ тада сам знао да се никада нећу растати од лептира Владимира Набокова. Већ сам био прочитао двије књиге Набоковљевих прича и један роман.
Следећих дана када су ми се слегли утисци почео сам размишљати о судбинским повезаностима неких догађаја. Осамдесетих година прошлог вијека нијесам познавао дјела руског емигрантског писца Владимира Набокова. Помало сам пискарао и читао неке друге писце. У то вријеме мој друг пјесник Саво Лекић, добра душа и благи богоугодник радио је у редакцији за културу ондашње „Побједе“. Једне недјеље ми је у културном додатку „Побједе“ објавио причу о лептиру. Моја кратка прича „Аполон“ описивала је старог професора који се спремао да на конгресу ентомолога представи своје откриће-изузетно ријетку врсту лептира којег је уловио у високим планинама. До у танчине сам описао лептира који се налазио под стаклом у замишљеној кутији на јастучићу од црвеног сомота. У причи „Аполон“ пуно име лептира је гласило Parnassius Appolo charltonius. Нијесам сигуран да ли је име које сам употребио у причи у потпуности одговарало живом примјерку лептира. Да скратим причу о причи. На дуго очекиваном симпозијуму стари професор доживљава својеврстан шок. Лептир му излијеће из торбе. Зграде око професора почињу да се руше као да је почело бомбардовање.
Неколико дана послије куповине плавог морфа из Перуа читао сам биографију Владимира Набокова. Листајући његове „Друге обале“ сваки час сам бацао поглед на плавог морфа. Осјећао сам се као ексклузиван читалац, …малтене као да сам лично познавао Владимира Набокова и са њим ишао у лов на лептире.
Неколико година касније једне ноћи у мојој соби је одјекнуо снажан тресак. У мрклом мраку журећи да одговорим на телефонски позив руком сам закачио кутију са плавим морфом. Кутија је пала са стола на под и сломила се. Кружне шаре које су на лептировим крилима подсјећале на очи раздвојиле су се и помијешале са стакленом срчом. Плави морфо се преполовио. Доживио сам шок. Истовремено сам осјетио бијес, бол, тугу и кривицу сличну оној коју осјети човјек када својом грешком губи блиско створење…Можда би ме најбоље разумјеле особе које изненадно остану без омиљеног кућног љубимца.
Од тада знам да никада више нећу купити ништа вредније и књижевној емоцији приступачније од плавог морфа уловљеног мрежицом Владимира Набокова који је тог мартовског дана пред бомбардовање Југославије стицајем ратних околности долетио до мене и пронашао уточиште.
Обилазећи бувљаке често се сјетим лептира. Размишљам да ли ће бомбардовања која су све учесталија и све нам ближа у једном тренутку преселити читав наш свијет на неки будући бувљак. Хоће ли послије апокалипсе остати ико жив да се заинтересује за куповину остатака нашег животног вијека.
