Говор ректора Универзитета Црне Горе на свечаној седници Сената 27.12.2024.
Уважени предсједниче ЦАНУ, професоре Станковићу, уважена директорице НТП, госпођо Радуловић, уважени предједниче Савјета за високо образовање, професоре Станковићу, драга проректорице, професорице Пековић, поштовани предсједниче УО, драги професоре Радовићу, драги декани и директори, драге колеге, студенти, пријатељи…
Најприје желим да изразим одређено дивљење свима који су данас овдје, јер након 87 мојих обраћања ове године, доћи још једном, и то у предпразничној атмосфери, то заиста показује невјероватну истрајност и храброст. Злуради ће рећи да је у питању мазохизам и вјерујте да не знам како би их демантовао. Ако сте за тренутак наивно помислили да ћу, ако већ у овом типу обраћања не могу бити претјерано занимљив, макар бити кратак, наравно – разочараваћу вас.
Имали смо дивну годину која је текла под ауром јубиларног историјског достојанства. Донијела је причу о нама самима, а ми у њој и са свим што нам је подарила покушали да увежемо и испричамо причу о претходних 50 година. Да ли смо успјели?
Једно од кључних питања с којим се, након пола вијека сусрећемо као институција, али и цијело друштво је питање идентитета. Слојевито, контроверзно, беспутно, условљено, неријетко ирационално, питање идентитета данас је све мање онтолошко, а све више дискурзивно. Савремени идентитет није самосвојна формула изграђена над системом вриједности, мишљењем, традицијом, фактима, већ временски и просторно условљен феномен. Сад је то већ нека интертекстуалност, флуидна борхесовска прича. Стога, у најоштријој конкуренцији веома креативне глобалне, дигиталне заједнице, није лако успоставити препознатљив идентитет, односно испричати свијету причу. А ми не желимо било какву, већ заокружену, лијепу, духовиту, аутентичну.
Враћам се на питање с почетка – Да ли је УЦГ испричао такву причу?
Какав је то наш институционални идентитет? Ко смо ми, у (само)референцијалном систему, ко су професори и студенти УЦГ данас? Које су наше особености, шта је наша differentia specifica у универзитетском универзуму?
На примјер, могући одговори би били:
Ми смо универзитет који је градио ово друштво, без чијег знања ова држава не би могла да дише. Да, то смо ми. Ми смо универзитет на ком су радили велики професори, научници, педагози, маркантни, дивни људи. Сјетимо се свих наших Прометеја, али и благородних Дон Кихота науке и умјетности, подвлачимо у нимало идиличним, најчешће суровим условима. Неки су и данас ту, међу нама.
Ми смо универзитет који се гради, малтене у сваком његовом ћошку нешто зуји, заиста се покренуло много тога. Неки кључни детаљи оног што је урађено, не само ове, већ претходне три године, нашли су се у брошури коју сте добили. Ми смо универзитет чији су студенти данас на најпрестижнијим научним и умјетничким адресама свијета, наши најбољи амбасадори који причају причу о УЦГ. Ми смо универзитет који је прије саме државе закорачио у ЕУ као дио престижне европске заједнице универзитета – УЛИСЕУС. И сви ови одговори су легитими и тачни, али ни изблиза потпуни.
А шта смо испричали ове године?
Подсјетићу на књигу о наших 50 година – монографију која је кроз сјећања и материјална свједочанства, преглед историјског тока у ком је настала и развијала се институција без чијег је постојања незамислив развој савремене Црне Горе. Много пажње, труда и знања је уложено у ово дјело које се брижљиво градило скоро годину дана.
Било би потребно много времена да се осврнемо на све манифестације стручног, научног и умјетничког карактера које су биле у славу јубилеја, па смо то сабрали у посебној публикацији коју сте такође добили. Ипак, не могу да не издвојим најсјајнију међу њима – централну прославу 29. априла 2024. Скоро све што сте видјели на оној по свему импресивној сцени је знањем и талентом укоријењено и изграђено у овој кући. И на то смо неизмјерно поносни.
У финалу ове богате, плодоносне године, имали смо Фестивал умјетности, науке и културе – звјездани ФУНК. Фестивал који именом, али и приказаним садржајем јесте новооткривено лијепо лице Универзитета, његов, усудићу се да кажем – жељени идентитет.
Након свега оствареног, биљежимо готово неподијељено одушевљење и осјећај поноса великог броја колега због чињенице да су дио овог Универзитета. Дубоко вјерујем да је то најважнији састојак за изградњу институционалног идентитета и препознатљивости.
Било је много питања на тему оног шта сматрамо највећим успјехом на УЦГ у претходне три године. Лично, издвојио бих нешто што се тешко статистички описује – потпуно другачију атмосферу, оснажен дух слободе и академских вриједности, демократичности и отворености. С друге стране, чини се да смо стекли висок имунитет, морам рећи на каткад врло токсичне векторе утицаја који долазе изван Универзитета. То никако не значи да смо се херметизовали, да претендујемо да будемо неко елитистичко, самодовољно острво. Напротив, градимо примјер заједнице која, уз све припадајуће разнородности, живот заснива на декларисаним принципима и управља се академским, односно универзалним вриједностима.
У ”храпавом времену” као што је наше, доминантни политички фолклор којим се растаче друштвена снага, обезвређује, па и уништава оно што су нам оставили претходници или подарио Бог, има на жалост приличну гравитациону моћ. На нама је да се одупремо, одбранимо улогу и статус универзитетског професора, мислећих и одговорних појединаца, односно институције у цјелини. Оне институције од које се очекује да указује на пут, васпитава, образује, разврстава корисно од некорисног, лијепо од ружног. Укратко, формула би била – идентитетом до имунитета.
Ко год пристаје да свој таленат, знања, искуство и вјештине рентира за ситнине дневно-политичких инсценација, обезвређује себе, али и тешко нарушава углед Универзитета. У том погледу, наша појединачна, а тим и институционална одговорност је изузетна, јер је и тежина последица нашег поступања по будућност друштва огромна.
Наша је обавеза да препознамо и ослободимо притиска жилу куцавицу друштва. То је заправо онај амблематични и симболички слојевити слоган – ФутурУМ. УМ у служби будућности. Претходних 50 година, већ је истакнуто, био је залет за Футур, у ком извјесно УМ царује.
Дакле, драге наше колеге, подвући ћу опет – није тема која иделогија ће превладати, него је тема – како обезбиједити одрживост овог друштва, а потом како остварити његов развој.
Ако ми, узвишена заједница студената и професора, не прегнемо и покажемо да можемо, надрастајући своје унутрашње пориве, да направимо животну копчу са будућношћу, онда је заиста питање смисла нашег постојања врло отворено. УЦГ, у овом изазовном времену, мора и треба да буде свјетионик – луча будућности!
Хвала вам!
