Piše: Viktor Lazić
Ponekad su ljudi koje srećem na putovanju, na najneočekivanijim mestima – vlasnici hostela ili recepcionari, slučajni prolaznici, saputnici u javnom prevozu ili na brodiću kojim prelazim preko Nila podjednako zanimljivi i podjednako me obogaćuju kao znanje i energija pradavnih svetinja koje posećujem. Takav jedan susret dogodio se u Sudanu, u gradiću Abri na obali Nila usred pustinje, odakle sam nekoliko dana obilazio znamenitosti.
Stari Egipat je ostavio dubok trag u Sudanu, ali i obrnuto – spoj nubijske i egipatske kulture podario je planeti niz značajnih civilizacijskih tekovina i arheoloških lokaliteta prve kategorije. Većim delom pod zaštitom Uneska, bezbrojni prastari hramovi i gradovi rasuti su duž Nila kao perle, uokvireni pustinjom. Često su na desnoj strani Nila, dok su sa leve strane današnja naselja u kojima živi malo ljudi otpornih na najteže životne uslove na planeti – tu temperature i leti i zimi često prelaze pedeseti podeok Celzijusa.
Do Abrija sam se dovezao u prašnjavom starom autu, kojem je izvađen veći deo kontrolne table, pa je preko nje postavljen tepih sa visećim ukrasima tako da tabla podseća na novogodišnju jelku u nedoba. Sudanci spontano pretvaraju u čistu radost sve što dotaknu.
Tek u kolima spazih da mi se patike raspadaju. Nisu izdržale vrelinu peska, počele su da se tope, a zatim su napukle, pa je u kolima ceo prednji deo počeo da otpada. Umesto ka zapuštenom hostelu, zamolio sam taksistu da me odveze na pijacu da ipak ne idem bosonog po gradu.
Tržnica – to je dugačak niz plavih metalnih tezgi sa nadstrešnicama od trske.
„Ne stavljaj u istu torbu jaja i gvožđe“
„Kupi cipele od zmijske kože, one se neće raspasti!“, savetuju me, dok mi poklanjaju mango i flašice sa vodom. Plaše se da stranac ne dehidrira kada temperatura pređe pedeseti podeljak, a ja sam na putovanjima navikao na vrućine, pa mi ovakva toplota čak i prija.
Pazario sam cipele od zmijske kože, a zatim sam se uputio do Magzuba, Sudanca koji je svoj jednostavan dom ukrasio etnografskim predmetima i otvorio ga za strance. To je sad glavni hostel, u čijem dvorištu na metalnim krevetima spavaju putnici, pa sam se tu usidrio i ja.
Kuću je ofarbao u belo, kao i visoku ogradu, čiji je vrh pretvorio u slagalicu od cigala postavljenih na zanimljiv način.
Grifits: Do polovine jula milion ljudi u Gazi suočiće se sa glađu i smrću
Nije mnogo pričljiv, ali se čini da mu je svaka treća rečenica narodna izreka. Iz čista mira, nevezano za temu o kojoj pričamo, Magzub bi rekao: „Termit ne može ništa učiniti kamenu, sem da ga poliže.“ Ili: „Ne stavljaj u istu torbu jaja i gvožđe.“
Božja reč je u pamćenju
U Sudanu, kao i u drugim muslimanskim zemljama, posebno poštovanje pripada onima koji nauče Kuran napamet. Oni su nosioci najznačajnijeg znanja na planeti – božje reči, tako da i kad bi svi primerci Kurana bili preko noći uništeni, sveta knjiga bi nastavila da postoji.
Po toj logici, Magzub je rešio da čuva narodne izreke. Nova generacija ih sve manje zna i koristi u svakodnevnom govoru. On tvrdi da ih je sakupio više od hiljadu i svaki dan barem polovinu ponovi naglas. Tako osigurava da ih sam ne zaboravi, a i spontano sve oko sebe uči staroj sudanskoj mudrosti.
Pričamo o poseti staroegipatskim hramovima u blizini, kad Magzub reče: „Mladunče krokodila ne plače kad padne u vodu.“
Najzanimljivije izreke zapisujem. Ponekad mi malo nedostaje da se nasmejem jer te mudre misli naglo izviru iz njegove duše, sasvim neuklopljene u tekući razgovor. Dok mi, na primer, govori o putovanju autobusom i međugradskim linijama i taman očekujem da čujem neku važnu informaciju o polascima, on kaže: „Ni najosetljivije uvo ne može čuti kako peva mrav.“
Dogovorili smo se da me motorom odveze u Soleb, najznačajnije egipatsko svetilište u Sudanu, koje je napravio Amenhotep Treći (1378–1348. pre nove ere), faraon graditelj Luksora, koji sam posetio pre dolaska u Sudan. Mnogi egiptolozi, Soleb nazivaju „mladunče Luksora“ jer je sličan po strukturi i izgledu.
Odavde su Egipćani upravljali ovim delom Nubije, ekonomski veoma značajnim za stari Egipat zbog zlata i slonovače, ali i drugih materijala koji su preko pustinje nabavljani. Vreme Amenhotepa Trećeg bilo je doba moćne države, dugotrajnog mira i velike raskoši.
„Ako znaš govoriti, znaš pevati; ako znaš hodati, znaš plesati“, reče Magzub dok smo spremali motor.
A ako znaš da voziš motor? Izgleda kao pitalica.
„Go čovek smejaće se čoveku u odrpanoj odeći“
Stižemo do mesta Vava, a tamo na obali, u žbunju, Magzub pronalazi čamac kojim plovimo preko Nila. Dolazimo u hram putem kojim su dolazili hodočasnici pre više hiljada godina.
Približavamo se ruševinama: nekoliko stubova pridržava nebo. Dočekuju nas ostaci drevnih zidina, razbacani džinovski blokovi i komadi nekadašnjih stubova veći od čoveka, ispunjeni hijeroglifima. Mnogo je delova zidina oborenih u pesak i prašinu, a čini se da su na svakom vidljivi ostaci davnašnjih umetničkih dela.
„Bilo je to doba umetničkog procvata, oslikavane su grobnice, pravljene su statue, rezbareni reljefi i razni ukrasi i amajlije“, kaže mi Magzub, a zatim dodaje: „Ne kašlji krijući se.“
„Hram je bio posvećen Amonu, kralju bogova, sa stubovima u obliku nekoliko savijenih u rolne i spojenih svitaka papirusa. Amon je bog vazduha, pa su ga povezivali sa dahom života. Prikazan je u ljudskom obliku, na prestolu, kako na glavi nosi krunu od ptičijeg perja. Faraoni su često svoje uspehe pripisivali Amonu i mnogo su bogatstva i ratnog plena trošili na izgradnju hramova u njegovu slavu. Po opisima, Amon dosta podseća na Zevsa, pa su ga stoga i grčki putnici poštovali. Ovan je simbol Amona, ali i muškosti i plodnosti“, reče Magzub, zamisli se, pa nastavi: „Go čovek smejaće se čoveku u odrpanoj odeći, kaže naš narod. Kada su u Egiptu napustili slepo pokoravanje Amonu, u Nubiji je on ostao glavni bog, sa svojim sveštenicima.“
Verovalo se da u Sudanu Amon upravlja državom: proročište je biralo vladare i odlučivalo o vojnim pohodima.
„Međutim, naši drevni preci se predomisliše, pa prenameniše hram da bude posvećen Atonu, to jest, Sunčevom disku… alʼ samo da znaš, vrela voda nije bara za žabe.“
„Nijedan presto ne načini kralja“
Verovalo se da je Aton stvorio reku Nil na nebu, iz koje pada kiša, i da njegovi zraci pružaju život faraonima. Obični ljudi nisu imali pravo da se direktno mole bogu, već su se molili faraonu, koji je njihove poruke prenosio Atonu. Tako je bilo u Starom i Srednjem kraljevstvu, dok je lična pobožnost postala veoma popularna u određenim periodima Novog kraljevstva.
„To što je bog promenjen, veoma je neobično i ovaj hram čini posebnim“, ističe Magzub.
Hram Soleb je izgrađen od peščarnog kamena, prema egipatskim standardima: suncem obasjano dvorište vodi ka dvorani u kojoj je nekada stajalo trideset šest stubova visokih četrnaest metara, da bi se onda ušlo u sledeću dvoranu sa dvadeset i četiri stuba. Na njima su izrezbarene priče i događaji iz starog Egipta, a urušene kolonade vode do svetilišta, koje je u potpunosti srušeno.
Zengena – jezero nastalo u vulkanskom krateru, uspomena iz velikog potopa
„Nijedan presto ne načini kralja“, zaključuje iznebuha moj vodič, pa dodaje: „Pas ne može da ponese mladunce na leđima.“
„Ovo je najbolje očuvan hram u severnom Sudanu; napušten je pre tri i po hiljade godina“, tvrdi Magzub.
Mi smo danas jedini posetioci. Nisu rađene veće restauracije: sve je ostalo onako kako su retki avanturisti zaticali pre sto ili dve stotine godina. U tome je posebna čar, ali i vrednost ovog mesta, jer nije oštećeno nestručnim i nezgrapnim rekonstrukcijama, niti podređeno želji da se za turističke dolare sve predstavi kao grandiozno i sjajno, često na štetu drevnih građevina.
Na zidinama – popis neprijatelja
Vetar pirka s Nila i osvežava nam lica, a sunce obasjava visoke stubove. Sklapam oči i zamišljam ogroman hram, ali Magzub traži da obratim pažnju, pokazuje prstom uvis na mostić između dva stuba: „To je najstariji poznati natpis sa imenom starozavetnog Boga na planeti – Jahve, Jehova.“ U toj kartuši stoji „nomadi“ ili „stočari“ Jahvea. Egipatski faraon popisao je na zidinama svoje neprijatelje, i to tako da je na strani sveta na kojoj žive napisano ime naroda protiv kojeg su se borili.
„U kuću ulazi kroz vrata“, reče, jer valjda ova dva stuba podsećaju na ulaz u hram.
Vernici su dolazili Nilom, pa je od obale do hrama izgrađena posebna hodočasnička staza. Unutrašnja dvorana bila je prepuna prikaza pobeda Amenhotepa Trećeg, a Magzub mi pokazuje kamen sa likom nesrećnika kojem su vezane ruke na leđima.
„Istoričari su utvrdili da se samo jedan od silnih pohoda Amenhotepa Trećeg prikazanih po egipatskim hramovima sigurno dogodio i to je upravo pobeda nad nubijskim ustanicima. Nije bilo neobično da faraon da mašti na volju, izmisli svoje pobede, pa ih zatim ovekoveči u hramovima. Bez sredstava komunikacije, šta je ljudima ostajalo nego da veruju njegovoj mašti? To je možda prva politička propaganda na svetu. Ali Egipćani nisu lagali o tome ko su im neprijatelji, pa su ovi zapisi dragoceni kao spoj imaginacije i stvarnosti – prikazuju koga bi faraoni želeli da pobede“, kaže Magzub, pa dodaje:
„Ako te pas ujede, a ti njega ne ujedeš, reći će da nemaš zube.“
Baš je smešno mudar (ili mudro smešan) ovaj Magzub, zapisujem u notes.
„U hramu su se nalazile i dve crvene statue, lavova od granita. Sada su u Britanskom muzeju. Hram je bio demonstracija egipatske moći nad Nubijom, a na zidovima su pokraj egipatskih prikazana i stara nubijska božanstva. Po tome je hram takođe jedinstven“, priča Magzub, zaključivši: „Prazan stomak nema ušiju!“
Saznajem da je bio dugačak sto trideset metara, a okruživao ga je duplo duži zaštitni zid. „Evropljani su ga otkrili 1813. godine, kada ga pominje Švajcarac Džon Levis Burkhard, mada smo mi oduvek za njega znali. Italijanka Mikela Šif Đorđini iskopavala ga je od 1957. do 1963. godine i dobar deo eksponata završio je u Pizi“, kaže Magzub.
„Ljubav učini čoveka slepim i gluvim“, dodaje, valjda asocirajući na ljubav arheologa prema srebrnim ogledalima i faraonskim predmetima.
„Na ostacima zidova pronađeni su natpisi iz doba Ramzesa Trećeg, što znači da se ovaj hram koristio generacijama. Čitav niz reljefa prikazuje detalje Seda, velikog festivala. Nekada su faraone ubijali kad ostare, jer kako će nemoćni starac da vlada imperijom? Poštuj onoga koji je video sunce pre tebe, naša je drevna izreka, ali nisu uvek stariji uživali poštovanje. A starost nije bila što je sad, ko doživi četrdesetu, već se smatrao matorim. I tako su faraoni zaključili da im je bolje da naprave proslavu u slavu života kojom će se ritualno i simbolično obnoviti njihova mladost, vlast i moć nego da prerano završe kao mumija. Kako je životni vek bio kratak, vlast su uglavnom preuzimali kao tinejdžeri, a ako dožive trideset godina na vlasti, održavali bi veliki festival, najznačajniji događaj u starom Egiptu, koji je faraonu garantovao moć čak i u zagrobnom životu. Tokom ceremonije faraon bi konopcima uspravljao ogromni polni organ pred okupljenim narodom.“
„Polni organ?“
„Pa naučnici tvrde da je taj stub predstavljao kičmu, što znači stabilnost, ali kad su meni to pokazali, odmah sam prepoznao šta je.“
E nasmeja me ovaj neobični mudrac.
„Džabe hraniš magarca samo kad hoćeš da ga uzjašeš“
Kasnije sam u literaturi tragao za podacima o faraonskom festivalu. Sem što i nauka priznaje da je kičma ovde falusni simbol, malo se o festivalu zna, izuzev da su u njemu Solarno i Mesečevo oko, simboli boga Amona i boginje lavice Tefnutmehit, spojeni.
Ne zna se da li je festival priređivan i u ovom hramu, na granici carstva, ali je, sudeći po reljefima Soleba, to sasvim moguće.
Vratili smo se u hostel i proveli prijatno veče, tokom kojeg sam zapisao još sudanskih mudrih misli:
„Dete je potomak svih seljana.“
„Bolje da je na stolu povrće sa ljubavlju nego masni vo s mržnjom.“
„Ko me nauči makar i jedno slovo, biću njegov rob.“
„Kad majmun ne može da dosegne bananu, reći će da nije slatka.“
„Kad ti golotinja nudi odeću, pitaj je za ime.“
„Ko pokazuje prstom na nekoga, često nije svestan da preostali prsti pokazuju na njega.“
„Džabe hraniš magarca samo kad hoćeš da ga uzjašeš.“
„Kod dece treba gajiti dve stvari: korene i krila.“
„Znanje je kao stablo baobaba: jedan ga čovek ne može obuhvatiti.“
„Kad je Bog stvorio Sudan, bio je nasmejan.“
Izvor: RTS
