Пише: Вера Милосављевић
У књизи Кнез Лазар Грбљановић или како гласи пуни наслов: Да ли је кнез Лазар Грбљановић родом из Грбља – Прилог историјским расправама — њен писац Васко Костић покреће крупно историјско питање о презимену и пореклу српскога светога кнеза. Васко Костић полази од општепознатог становишта да нема поузданих историјских извора за оно што пише у историјским књигама да се Лазар презивао Хребељановић, да је рођен у Прилепцу код Новог Брда и да му се отац звао Прибац. Ни у народном предању нема за то основа. Напротив, по народном предању, о којем сведочи овај аутор, кнез Лазар је рођен у селу Побрђе у Доњем Грбљу у Боки Которској те му је отуда презиме било Грбљановић. А Грбаљ је онај плодни предео од Превлаке светог Архангела Михаила, првог седишта Зетске митрополије коју је основао Свети Сава, па до испред Будве. Изразито српски и православан, овај крај, као и цела Бока, чува трагове српске преднемањићке и немањићке прошлости у историјским споменицима и у народном предању, а нарочито у предању о Светом Сави и о светом кнезу Лазару. Међутим, по Костићевом мишљењу, период српске владавине у Боки и Поморју се „непоштено заобилази и прећуткује“ у историјској литератури.
Васко Костић је изданак знамените бокељске породице Костића из Кртола која је током три века давала националне раднике, свештенике и писце. Његов стриц др Лазо Марков Костић (1897-1979), професор Београдског универзитета, написао је у егзилу око стотину драгоцених књига о српским темама. Настављајући породичну традицију чувања народног предања и трагања за историјском истином о српском народу, Васко Костић је током последње деценије двадесетог века објавио преко двадесет. књига о прошлости Боке Которске. Подстакао га је, каже он, онај „црв умртвљених знања из детињства“ и оне „фантастичне приче незнаних маштовитих приповједача, предања о Тројанцима, затим и о Илирима као изворним становницима ових предјела (и то као да су они били Старосрби), предања о подвизима и страдањима Бокеља, о досељавањима и одсељавањима, о настанцима села, топонима итд.“
И ову, као и претходну Костићеву књигу, која говори о култу Светог Саве у Боки, објавио је, у оквиру библиотеке Одглас, новосадски издавач Добрица књига чији је директор и главни и одговорни уредник Добрислав Ђуровић. Исти издавач објавио је ове године више књига Лаза М. Костића.
Легенда о грбаљском пореклу кнеза Лазара
Легенда о грбаљском пореклу кнеза Лазара пренесена је у Костићевој књизи онако како су је забележили на почетку века прота Саво Накићеновић (антрополошка студија Бока 1913), а на крају века у листовима и ревијама Предраг Ковачевић, Максим Злоковић, Јован Бојовић и сам Костић. По тој легенди, записаној у неколико варијаната, Лазар је био син сестре цара Душана која се звала Ружа и која је била удата за једног Грбљанина, Илију Лазова. Цар Душан се приликом повратка из Дубровника (1350) задржавао у Боки, ту је нашао сестрића Лазара, одвео га као младића на свој двор и овај је затим стално боравио у царској средини. После ујакове смрти био је једна од најважнијих личности на двору. Костић каже да, осим више верзија народног предања о Душановом боравку у Боки, на њега и на кнеза Лазара овде подсећају: често рушена и обнављана задужбина цара Душана у Грбљу, лик цара Душана у Душановим дворима – Данчуловини (док није уништен у Првом светском рату), икона цара Лазара на иконостасу храма Свете Тројице на Превлаци Архангела Михаила, која је репродукована и на корицама ове књиге, затим, општенародне Видовданске феште на том светилишту које је 1899. године увео протопоп Марко Костић, деда нашег писца. Предак попа Марка, такође протопоп, Нико Костић (Гуслар), блиски сарадник светог Петра Цетињског, певао је уз гусле о тој славној прошлости Грбља.
У Доњем Грбљу налазио се манастир светог пророка Амоса који се прославља у исти дан када и српски Видовдан. Пророк Амос је био, крсна слава кнеза Лазара, али и других Грбљана, што историја не доводи у сумњу. Упечатљиви су и други детаљи којима аутор доказује историјску заснованост легенде. На превлачком светилишту се налази добро сачувана парапетна плоча са ликом митског вука-пса-лава „карамана“. Исти лик може се видети још на неким каменим предметима у Котору, највероватније однесеним са превлачког светилишта. Лик такве животиње, у истој пози, налази се као мотив извезен на одежди цара Лазара чији се остатак чува у Музеју СПЦ у Београду. Костић није заобишао ни легенде о Приморкињи Јели, односно о кћери кнеза Лазара Јелени, удатој за Ђурђа Страцимировића Балшића и о њеној историјској улози у животу Српског приморја. Костић сматра да је култ цара Лазара у Грбљу најдубљи и да то има своје историјске разлоге, а то је Лазарево грбаљско порекло.
Костић је указао и на неке покушаје нагрђивања легенде о грбаљском пореклу кнеза Лазара и на тенденциозно брисање трагова који дају историјску подлогу легенди. Тако у Побрђу у засеоку Пешкере, где се родио кнез Лазар, остаци „Лазареве куле“ касније су скраћено називани само „Кула“ и „Под Кулом“, слично ономе како је Превлака светог Архангела Михаила прозвана Острво цвећа. Васко Костић је изнео и своја запажања о култу — кнеза Лазара – међу римокатолицима којих у оним пределима има доста и то како о ширењу тако и о сузбијању тога култа на тој страни. Посебно је интересантно његово указивање на празновање римокатоличког свеца, мученика – Вита дечака (рођеног на Сицилији) на Видовдан, односно на дан пророка Амоса и светог мученика цара Лазара и свих српских мученика.
Подсетимо да је и Србин са Косова, Константин Михаиловић из Островице, у својим мемоарима написаним у 15. веку у једној претежно римокатоличкој средини, у Пољској, такође поменуо празник светога Вита као дан Косовске, битке. Међутим, Костић пориче могућност да се празник Видовдана може доводити у везу са именом светога Вита. Он се држи тумачења да су Срби у претхришћанском периоду славили своје 6ожанство Вида, и да празник Видовдан отуда води порекло. Из древне српске прошлости потиче и обичај видовданских кресова, празник Видовдана се повезује у народном предању са бербом вишања, лековитог воћа препоручљивог за јачање очњег вида. Корени видовданских светковина су јако дубоки. Да се Косовски бој није десио на Видовдан, примећује Костић, ко зна да ли би дошло до излива толике снаге народног духа у косовском предању.
Чување предања је од великог значаја за идентитет народа а посебно с обзиром на стање научне свести о српским темама. Истичући значај предања за изучавање историјске прошлости, Костић се позивао на оне ауторе који су наглашавали да у легендама које живе у народу никада није све измишљено. Цитирао је историчара ·Риста Ковијанића, затим академика Мирослава Пантића кад овај пише о вишевековном животу легенде о кнезу Лазару и Косовском боју на подручју Дубровника и Боке Которске и о учешћу људи са тога тла, „емоционално и на најприснији начин“ у неговању тих предања. Предања су у Боки и у Српском приморју живела док су их свештеници и гуслари усмено утискивали у народно памћење и док су писци као што је Стефан Митров Љубиша и други налазили у њима мотиве за своја дела. Међутим, последњих пола столећа, све до пре десетак година, о грбаљској легенди и о пореклу кнеза Лазара није се писало. Обнова видовданских светковина на Превлаци 1994. године улива наду да ће и убудуће као и некада Бокељи умети да чувају успомену на своју прошлост и да тако бране свој идентитет.
Однос историје и предања
Васко Костић својом књигом није само оживео бокељско предање о кнезу Лазару. Он је поставио и проблем даљег историјског изучавања прошлости на основама предања. Своју књигу је наменио пре свега омладини и широј читалачкој публици, али и науци и то као „изазов истраживачима да понуђено прихвате, или да оспоре ако је нешто могуће оспорити евентуалним јачим аргументима“, каже он у Предговору (9). Костић замера српској историографији што је она прећутала постојање бокељског предање о пореклу и презимену кнеза Лазара и што га је потиснула из историјске свести а да није осветлила поступак и разлоге тога потискивања.
Прегледајући историјску литературу новијег датума: Енциклопедију Југославије, вишетомну Историју Црне Горе (1970) научни зборник О кнезу Лазару (1975), вишетомну Историју српског народа у издању СКЗ из осамдесетих година, Костић се чуди зашто ни у једном од тих издања нема помена о постојању бокељског предања о пореклу кнеза Лазара и нигде се не наводи да су многи домаћи и страни писци Лазарево презиме писали као Грбљановић (Гребљановић, Гребељановић) а не Хребељановић. Родоначелник критичке историјске школе у Срба Иларион Руварац указао је да је Лазарево презиме — као Грбљановић први записао гроф Ђорђе Бранковић (1645171) у своме делу Славеносербске хронике. Сам Руварац, међутим, каже да је још Јаков Лукаревић у својим Аналима Дубровника (1605) писао Гребељановић, а то је било читав век пре Бранковића.
Са позивом на Лукаревића тако је писао и чувени француски византолог Дифрен (Диканж). Све је то наведено у Руварчевој књизи О кнезу Лазару (1887:15). Историјски писци у 18. веку, Павле Јулинац и Јован Рајић (сем кад цитира друге ауторе) писали су као Бранковић. Грбљановић су писали и Сима Милутиновић Сарајлија и Јован Стерија Поповић. Тако је писао и Његош и Стефан Митров Љубиша. Тако су писали и други писци у 19. веку: Димитрије Милачић, Чедомиљ Мијатовић, па и Јосип Ђелчић у књизи о Далмацији, на италијанском језику. Тако је писао српски лист Дубровник који је излазио у Дубровнику. Тако су писали и неки други аутори које Костић не помиње: Архимандрит Манастира Високи Дечани Хаџи Серафим Ристић у књизи Плач Старе Србије (1864, 1998:11) затим, Милош С. Милојевић који је писао Грбљановић не само уз Лазарево име него и уз име кнегиње Милице и деспота Стефана Лазаревића (1872, 1:101-102). Костић је приметио да од старијих историјских писаца једино владика Василије Петровић, писац Историје о Црној Гори (1754) није никако помињао Лазарево презиме, а само име кнеза поменуо је 20 пута и више пута поменуо је Грбаљ. Иначе, извесни Костићеви пропусти у навођењу литературе (у случају Бранковића, Рајића итд.) не оштећују битније његову књигу и дају се лако исправити. (Било би добро да је мање коректорских грешака у овом издању.)
Недоумице у погледу Лазаревог презимена потичу највише отуда што оно није записано у раним канонским списима, како би се то могло очекивати с обзиром на веома рану канонизацију кнеза после његове погибије. Лазарово презиме је први забележио Дубровчанин Мавро Орбин у својој историјској књизи на италијанском језику Краљевство Словена (1601) и то као Хребељановић. Овај аутор је много утицао не само на обликовање косовске легенде на подручју Дубровника и Боке Которске него и на каснију историјску литературу. Многи су од њега преузимали и преписивали. У Орбиновој књизи дата је прва свеобухватна историја Срба. Мада је писао на италијанском језику, Орбин није био странац. Ни о његовом пореклу и месту рођења нема поузданих историјских извора. Али има историјских трагова који указују да је рођен у Котору и да му се отац звао Никола. Међутим, што се Лазаревог презимена тиче, у литератури се боље од Орбинове примила верзија забележена код другог Дубровчанина, Орбиновог савременика, већ поменутог Јакова Лукаревића. Костићева истраживања показују да се та друга верзија, писана у три облика као: Гребељановић, Гребљановић и Грбљановић, сретала у литаратури чешће него презиме Хребељановић све док Иларион Руварац није, ослонивши се на Мавра Орбина, арбитрарно пресудио, јер поузданих историјских извора о томе нема, да као презиме Лазарево треба писати – Хребељановић. Каснија српска историографија испоштовала је Руварчев став и никада није озбиљно отворила питање које се неодољиво намеће: који је начин писања Лазаревог презимена исправнији и зашто је толико велики број српских писаца, и то не макар којих, писао Грбљановић.
Кључ за решење загонетке – у Српском приморју
Треба имати на уму да је Орбин писао презиме Хребељановић и уз име Лазаревог оца за кога каже да се звао Прибац. Лазар, дакле, није добио презиме по оцу. А ако није по оцу, по коме је онда? Историчари (Руварац, Јиречек итд.) сматрају да је Лазар добио презиме по деди. Иларион Руварац, међутим, наглашава да историја зна веома мало о Лазаревом оцу Прибцу (бележено и као Примац), али да о деди Хребељану не зна баш ништа. Од Руварца до данас у том погледу ништа се није изменило. Зато има места питању: није ли деда Хребељан измишљен да би се осмислило презиме Хребељановић? Данашњи историчари од ауторитета доказују да су презимена, сем у случају династија (Немањићи, Бранковићи) добијана по оцу а не по деди или старијем претку (Вук Бранковић би по деди био Младеновић, каже Раде Михаљчић, 1989:17-18). Намеће се и питање: чиме се истакао тај непознати Хреља или Хребељан, наводни Лазарев деда, да би унук са владарском титулом по њему добио презиме? Друго могуће питање је зашто Орбин није назвао Лазара по оцу, рецимо, Прибчевић и зашто неко други ни пре ни после њега није тако поступио? На основу свега овога чини се да презиме Хребељановић можда и није изведено по очинству. Има доста примера да су историјске личности називане и по крају из којег су потекле. Наследник Светога Саве на српском архиепископском трону звао се Арсеније Сремац, по свом родном крају. Патријарх Пајсије је називан Јањевац, по Јањеву. Има и других примера. Али, посебно индикативно је питање како је Орбин дошао до Лазаревог презимена и није ли до њега дошао баш зато што је живео на подручју Дубровника, близу Боке Которске где се чувала успомена на Лазара као Грбљанина и на овај начин, додавањем презимена Грбљановић уз његово име.
Али, рећи ће се, Орбин не пише Грбљановић него Хребељановић. Ономастичким истраживањима требало би утврдити могу ли се Хребељановић и Гребељановић, односно Грбљановић, узети као верзије једног те истог имена (о чему се и Руварац овлаш упитао). Разлика у писању и изговору је мала и тако карактеристична да би се то могло примити и као исто презиме у различитом облику. Познати су примери у руском језику: уместо Хегел пише се и изговара Гегељ, уместо Херцен – Герцен, уместо Хитлер – Гитљер. Требало би потражити најстарије записе имена Грбаљ: да се оно није писало можда и као Гербаљ, па је Гер прешло у Гре у презимену Гребљановић? И није ли писац, или чак можда и словослагач, будући латинског образовања, могао закључити да Гре треба претворити у Хре? Пажњу ономастичара заслужило би и име Прибац/Примац.
Музеј СПЦ: Да ли знате да можете да видите одору Светог кнеза Лазара?
Да није ту било неке лигатуре и може ли се оно прочитати и као Приморац; Ако може да се мисли у овом правцу и ако би наука дала аргументе за овакву интерпретацију, онда ће се морати рећи да је Орбин заслужан не само за то што је први забележио презиме кнеза Лазара него и за то што је тиме дао основу за доказивање његовог грбаљског порекла. Ништа природније од тога ако је већ био земљак Лазарев, баш као и Васко Костић. У том случају историја не би морала да буде у колизији са предањем. Предање, које је касније забележено и објављено, јавило би се тада као потврда историји. Једно је извесно: о Лазаревом завичају тешко се може уопште расправљати ако се заобиђе Српско приморје пошто и историјски запис и предање отуда потичу.
Извор: Књижевне новине, 15. 05. 2001., стр. 18
