Пише: Сања Прелевић
„Видовдан је свесно жртвовање пролазног живота ради виших вредности, христолика жртва која стоји уз раме са највећим примерима светске историје. То је један од највећих српских верских празника, на чијем миту је вековима грађена Црна Гора“, подсећа на почетку разговора за НИН протојереј ставрофор Гојко Перовић, архијерејски намесник подгоричко- колашински. Он указује да се свакодневни косовски бој у 21. веку не води махањем заставама, већ победом над сопственом себичношћу и одбраном домовине чашћу, лепотом и знањем, уз пружање руке помоћи српском народу и изградњу мирног суживота са комшијама.
Шта је Видовдан за српски народ?
–Видовдан је дан сећања на велику жртву љубави, жртвовања самих себе, да би се одбранили ближњи, цркве, светиње твоје заједнице, од најезде и окупације до тада мало познате, а јаке, отоманске војне силе. Величина жртве јунака Косовске битке је утолико већа уколико нам је из историје, али и из народне поезије, познат несразмерни однос турске и српске војске. Упркос тој несразмери, војници Светог кнеза Лазара у Косовском боју свесно су жртвовали своје животе, сведочећи да верују у неку већу вредност од сопствених пролазних земаљских живота. Из перспективе Цркве, та жртва је христолика, а уопштено историјски и културно гледано, Европа и цео свет знају за жртву 300 Спартанаца код Термопила, и ја не видим нити један разлог да се са подједнаким дивљењем и разлозима не гледа на величину људске жртве у обе те историјске прилике, ако већ некима данас недостаје разумевање и поштовање према хришћанском аспекту Лазареве и Милошеве жртве.
Историјска Црна Гора Петровића грађена је на косовској мисли. Како је дошло до тога да се та вертикала данас у делу јавности перципира као нешто туђе и увезено?
-Није ново да човек постане отуђен од своје прошлости и свог колективног идентитета. То није само случај у једном делу црногорске јавности, него тога има свуда по свету. Ако данас катедрале у Улму, Келну и Стразбуру стоје празне или се користе искључиво за одржавање концерата, онда нам постаје јасно како део народа у Црној Гори своју сопствену прошлост сматра празном категоријом, коју тек треба испунити новим садржајем.
Али као што је то са становишта грађанских слобода легитимно, тако је једнако легитимно да се сопствена традиција чува и обнавља у духу предака који су прошли животним и духовним путем којим и ми – по избору слободне воље и дубоке интимне жеље – желимо да пређемо. У том избору да не заборављамо сопствену традицију, једнако смо позвани да наше неистомишљенике не вређамо, да им се не ругамо, и да у суживоту с њима настојимо да разумемо њихово одрицање од традиције.
Увек остаје отворено питање ко ће коме убедљивије посведочити разлоге (не кажем ко ће кога аргументима и речима убедити, него кажем: животом посведочити) своје одлуке: да ли наставити путем вековне традиције или тражити нове, па чак и потпуно различите садржаје. Европа и свет живе ту и такву кризу, и чини ми се да управо у овом нашем времену можемо видети како се народи Европе враћају сопственим духовним и културним изворима, или бар показују повећано интересовање за њих.
Да ли је косовска идеја у Црној Гори била само покретач ослободилачких ратова или је имала дубљу улогу у очувању моралног закона међу племенима?
-Она је у Црној Гори била и једно и друго, па и више од обоје. Да је била покретач ослободилачких ратова, види се из текста ”Горског вијенца”, из писама митрополита Данила и песама Светог Петра Цетињског, види се из Обилића медаље и Обилића пољане на Цетињу, као и из опширне усмене народне традиције. Да је била чувар моралног закона, види се из текста Стеге Светог Петра Цетињског, који Црногорце опомиње примером косовске издаје. Али је, преко свега тога, идеја косовске христолике жртве била духовна вертикала, која је народу представу о Царству небеском (”благо томе ко довека живи”) учинила опипљивом, а бројне црногорске жртве у борби за слободу – веома смисленим.
Како Црква и верни народ у Црној Гори данас балансирају између политичке реалности званичног признања Косова и оне непролазне, заветне верности?
-Онако како је балансирао син Светог кнеза Лазара, такође Свети Стефан Лазаревић, који је ради очувања опстанка свог народа и народног образа био спреман да понекад жртвује сопствени, стајући формално на страну убице свога оца, а против западнохришћанских војних коалиција. Наравно, данас није ситуација идентична, али наглашавам да је Црква таквог човека, и великог јунака с правом канонизовала, те да ни ми данашњи у реалном животу нисмо у прилици да јасно раздвојимо црно од белог када је у питању државна и међудржавна политика – када већ питате о признању тзв. Косова. Имамо наш свакодневни „косовски бој“
У чему се данас огледа наш лични, свакодневни „косовски бој” и шта је кључна порука Видовдана за Црну Гору у 21. веку?
-Косовски бој, ако је надахнут Христовом жртвом, а јесте несумњиво – онда се он не води увек и само на бојном пољу историје, него и на личном пољу духовног прегалаштва. ”Домовина се брани лепотом, чашћу и знањем”, гласи стих једне од најлепших и најистинитијих песама на лепом српском језику. Па ако је песник Ршум у праву, онда је ”косовски бој” и у односу према ближњем, према родитељима, према комшијама… спремност да жртвујемо себе ради других. А и у погледу наших косовско-метохијских светиња, није наш задатак да пођемо тамо и само машемо српским заставама и напевамо се српских песама, него да одемо у миру и питамо како и колико можемо да помогнемо тамошњим Србима, а како и колико да будемо добри гости и суседи већинског албанског народа. Што чешће и мирније тамо идемо, то ће бити више прилике да нас и Албанци упознају, и да виде колико нама значи оно што је у њиховом комшилуку. А како ће нас упознати и Албанци и Срби са Косова и Метохије, ако ми тамо, у данашњој ери унапређеног саобраћаја, не идемо?
Како млађе генерације у Црној Гори данас доживљавају Косово – као политичку тему са друштвених мрежа или као живу емоцију према светињама?
-Има, наравно, и једног и другог. Количински, квантитативно рекло би се да све оде на друштвене мреже, али ми који мање по њима висимо у прилици смо да видимо реалност мимо тих симулираних заједница: пуне цркве и манастире на Видовдан, пуно младих људи који, рецимо, посте Петровски пост (унутар кога најчешће прослављамо Видовдан) и који често иду на ходочасничка путовања на Косово и Метохију. Другим речима, можда никада као сада наша омладина није на исправнији начин, онај литургијски богослужбени, доживљавала Косовски завет као што га доживљава баш данас.
Може ли косовска етика, заснована на праведности и заштити слабијег, бити уједињујући фактор у друштву, а не извор поларизације и подела?
-Косовска битка је и 28. јуна 1389. подједнако била извор како народног уједињења, тако и великих подела, па чак и издаје. Ако Христова жртва на Голготи није могла, бар тога дана, да уједини ни све апостоле, а камоли све грађане Јерусалима, бољу судбину није могла да има ни Лазарева жртва, која је апсолутно желела да следује Христовој Голготи и Христовом Васкрсењу. Ми данас, Богу хвала, не морамо да имамо тако страшан избор жртвовања голих живота да бисмо бранили своје светиње. Верујем да постоје и други начини. Али је добро да се сви појединачно и колективно испитамо пред надахнућем Косовске битке и жртве косовских јунака како бисмо и ми постали удеоничари њихове победе. Не треба да се ујединимо наслепо, без промишљања, без критике и преиспитивања самих себе. Неопходно је проћи и кроз кризу и кроз полемику, па ако – попут Бошка Југовића из народне песме – нађемо прече разлога за жртву него за сопствену корист, онда ћемо бити уједињени са Христом и Његовом дубоком човекољубивом жртвом, а разједињени од греха и себичности.
Извор: НИН, бр 3939, 25,јун 2026, стр. 33-34.
