Разговор водила: Радмила Радосављевић
Студенти своју побуну могу успешно да заврше, другачије од моје генерације 1968. и оне 2000, ако цео овај протест реорганизују и претворе у озбљну политику, а политика је прављење државе. И пошто ти млади људи немају искуства и знања да сами то ураде, значи да се морају позвати на неке часне стручне људе који имају озбиљно професионално знање из економије, права, привреде и свега онога што чини државу – каже за Данас наш најзначајнији савремени драмски писац, редитељ и академик Душан Ковачевић.
Једно од његових антологијских дела, „Свети Гергије убива аждаху“, премијерно ћемо гледати 27. децембра на Великој сцени „Љуба Тадић“ Југословенског драмског позоришта, у режији Милана Нешковића.
Ова представа затвориће премијерну сезону 2024. у београдским театрима, а занимљиво је да ће 5. јануара, на сцени Хрватског народног казалишта у Загребу (ХНК), као прва представа у 2025. бити изведен његов „Балкански шпијун“, продукција ХНК у Вараждину, у режији Вање Јовановића. За фебруар, ХНК у Задру најавио је премијеру „Професионалца“ у режији Зорана Мужића, а овај славни Ковачевићев комад у припремама је и у Македонском народном театру…
Колико ово време иде на руку ваших драма и изнова их актуелизује?
– Иде на руку утолико што су све моје драме приче о некој врсти трпљења насиља или чињења насиља, то је некакав заједнички именитељ, а време у којем живимо је, да га тако дефинишем, под притиском. „Свети Георгије“ се сада изводи тачно сто десет година од почетка Првог светског рата и Колубарске битке. То је био један од најужаснијих и најстрашнијих ратова у историји, а у овом тренутку та драма је индиректно везана за ратове који се догађају у Европи, и који прете да се опет претворе у неки, не дај Боже, велики светски рат.
„Професионалац“, који се игра у много позоришта, говори о прислушкивању режима и праћењу политичких неистомишљеника, а то се данас дешава све више и више, и очигледније је него раније да су људи „под присмотром“. Тиме се бави „Балкански шпијун“. То су неке универзалне теме препознатљиве свуда у свету, тако да није чудо да је у Токију направљена јако добра представа „Балкански шпијун“, која је гостовала у Звездара театру, после и у Новом Саду и Нишу. Универзалност једног комада, о томе наравно водим рачуна док пишем, је да може да се разуме и у неким срединама које су далеко од нас и наше свакодневице.
Како доживљавате то што наши студенти више не желе да трпе насиље власти, корупцију, неправду, „продавање магли“ – премијера „Свети Георгије убива аждаху“ дешава се у тренутку великих протеста због злочина над 15 људи у Новом Саду, а поглавари се понашају као да се то није догодило, и као да су наши животи њихово приватно власништво?
– Доживљавам као већина људи у овој земљи: да су студенти одлучили да не желе да живе у таквој држави, да о својој будућности хоће да размишљају својом главом, и да свој живот сами контролишу. То је најупечатљивије, то нам они најотвореније и најјасније говоре. Ја их подржавам у томе, утолико што сам активно учествовао у студентским протестима 1968, чак и у организацији силних протеста током деведесетих, па се завршило како се завршило. Никако, нажалост, у оба случаја.
Надам се да ће се ови студенти изборити за оно што желе, јер моја будућност је везана за прошлост, ја не могу нечему да се надам у наредних десет година, а пред њима је цео живот. Они морају да одлуче шта ће са својим животом, имају право да се организују и боре за земљу у којој ће живети, а већина понавља да ће живети у Србији.
То је једна прича. Друга прича је да свака генерација у Србији има своје побуне младих људи, мој отац је био на другој страни политике уочи Другог светског рата, па је за казну одведен на сремски фронт, где је страдао и цео живот био инвалид. Нема генерација која се сваких двадесет пет- тридесет година није бунила и борила за некакве боље услове. Пошто сам учествовао у две врсте студентских немира, једна ствар је побуна која траје колико траје, а онда почиње организација и прављење државе. Ту смо и 68. и 2000. пали. То је озбиљан проблем – како после заноса, егзалтације, после силне енергије и силног адреналина направити и уредити државу.
За разлику од шездесетоосмаша које је Тито обмануо реченицом „Студенти су у праву“, а онда их превео „жедне преко воде“, ова генерација је показала много више зрелости и памети: после силних увреда, хапшења, насиља, претњи „Кобрама“ којима су их частили председник и његови функционери, а онда покушаја да их подмити на брзину измишљеним стамбеним кредитима скоро за џабе, студенти су остали доследни својим захтевима – од институција траже истину о трагедији у Новом Саду, а не од једног човека који држи целу државу у својим рукама. Траже и суштинске промене система, и очигледно је да више никоме неће дозволити да их лаже. Да ли овог пута студентска побуна може другачије да се заврши?
– Ја сам на њиховој страни, два пута сам потписао подршку студентима, у Удружењу драмских уметника и у Академији наука, и ово може успешно да се заврши ако се цео протест реорганизује и претвори у једну озбљну политику. Сада је то врста перформанса, а политика је прављење државе, ти млади људи немају искуства и знања да сами то ураде, значи да се морају позвати на неке часне стручне људе који имају имају озбиљно професионално знање из економије, права, привреде и свега онога што чини државу.
Једног дана они ће морати, кад им се испуне захтеви које су поставили, да седну и да кажу ми хоћемо да правимо државу која ће бити по тим начелима, по тим правима и тим законима, и ту сад почиње прича где смо ми. Моја генерација је 1968. и 2000. пала на испиту, пали смо после десет година шипчења улицама, побуна, чуда са безброј мртвих људи, а пали смо зато што се нисмо договорили какву државу правимо, и шта правимо.
После 5. октобра, само на један свилен начин, продужена је владавина из сенке тајних служби бившег режима, и свега онога што је довело до убиства Зорана Ђинђића. То је озбиљан проблем, јер је држава ужасно компликован и озбиљан апарат, није перформанс. Ови млади људи морају у ходу да размишљају о томе, једног дана ће престати да шетају, и морају да се договоре ко су ти људи којима верују и који ће бити на челу свих тих институција.
Ја сам два пута егзалтирано ушао у протесте и у њима провео безбројне године, рачунајући деведесете. Неколико месеци после 68. изгубио сам студентски кредит, и две – три године сам живео од ваздуха. Нико ми никада није рекао да сам га изгубио због учешћа у протесту, али сам знао да је то разлог, јер смо лепили неке летке штампане на гештетнеру на Филозофском факултету, то је полиција, наравно, знала.
Деведесетих сам у једном тренутку морао да напустим земљу, тако да имам јако велико искуство са репресијом и са разним врстама насиља власти – од забрана, бушења гума на колима до отворених претњи телефоном. Ја сам првоборац у том искуству, и знам шта долази после тога. После сваке побуне долази мир, и седне се и разговара се о прављењу државе. Ми смо у оба случаја направили грешке и неке погрешне ствари. Ко је данас на власти? Па све су то људи из деведесетих година, неки од њих су у опозицији, говорим о битнијим именима, а наравно, сад су дошли и неки нови, млади политичари.
Шта мислите о тим новим генерацијама младих политичара који немају никакву хипотеку у својим биографијама?
– Ја ту количину колективног руководства не могу да пратим, и они неће ништа урадити док не изнедре једног или двојицу лидера, сад причам о комплетној опозицији. Не можете ићи на изборе са колективним руководством, једноставно, не постоји могућност да петнаест људи влада, и да буду носиоци било каквог програма. То математички није тачно.
Мора да буде један човек, највише двојица. Ми смо почетком деведесетих имали Вука Драшковића који је водио велике уличне протесте, онда су се појавили Ђинђић и Коштуница, па смо на крају изабрали Коштуницу за лидера, кога је уз велику муку подржао и Ђинђић. Тако је Коштуница сменио Милошевића, да би тај њихов антагонизам остао до краја. Коштуница је подржан зато што Србија није била спремна за суштинске демкратске промене које је желео Ђинђић, заправо за еманципацију државе, целог друштва и нас самих.
Ђинђић је био омражен и завршио је под претњама које су му слали одређени медији, да не помињем сада све новинаре који су га вређали, и ко је писао „Ако Ђинђић преживи, Србија неће преживети“, тако да је та прича о прављењу државе много компликованија него што нам се чини. И кад се смири земљотрес који је сада тренутно, долази сређивање и довођење у ред свега онога што је преостало, а тада почиње тај озбиљни проблем.
Не долазите на протесте ових студената?
– Ја нећу приватно да учествујем, у Звездара театру се свако вече чита проглас Удружења драмских уметника, и све подржавам што се тиче студената. Али приватно, због урока, нисам учесник. Два пута сам доживео фијаско, и не бих да сада баксузирам тим младим људима, надам се да ће бити паметнији од две генерације у којој сам ја учествовао.
А више нема ни мојих пријатеља са којима сам шетао београдским улицама деведесетих година. Нису дочекали ни боље ни горе дане, брзо су отишли са овог света. Ја сам претекао неким чудом, можда данас имам пријатеља колико прстију на једној руци, и већ припадам времену прошлости.
Више сам на Новом гробљу него што сам у кафани, у којој сам некад проводио силно време са мојим пријатељима, тако да је моја перцепција света нешто што не треба овим младим људима. Они имају свој пут, своја правила, своје законе, своја размишљања, и ја им се не бих мешао у одлуке.
Колико страшно нормалном човеку ових дана делују призори града окићеног за новогодишње празнике, најаве концерата „лојалних“ музучара, борба власти да изгледа као да се у Новом Саду ништа није десило – да треба да заборавимо на петнаест погинулих људи и деце, и још двоје који су болници и којима је уништен живот, а власт је томе директно допринела?
– Делују страшно, наравно, и већина људи даје подршку студентима и овим протестима, али не може се очекивати од свих да по овој зими иду да шетају и да стоје са њима. Неки су већ стајали, моја генерација се тукла, надобијали смо се батина и сузаваца. Студенти сада стоје и истерују своја права, и не треба их деконцентрисати, не треба се мешати у њихове идеје.
То је генерација другачије памети, знања, сензибилитета, компјутерска генерација. Ја сам човек из другог доба, немам мобилни телефон и немам компјутер, сад причам о старијим људима којих је, нажалост, скоро педесет одсто у овој земљи, јер смо комплетно остарили као народ.
Оно најмање што ико може да пожели ко је иоле нормалан је било какав физички сукоб у Србији. А долива се и диже тензија и с једне и с друге стране, и бојим се да неко ко је психијатријски болесник сутра не побесни и направи нешто страшно. Да ли ће због тог беса Србија поново да се подели на партизане и на четнике?
Ја сам о томе писао и причао, и имам филмове које сам правио, ту лекцију сам научио и знам је јако добро. Написао сам и тих „Двадесет српских подела“, и сад треба да пишем још двадесет. Ово је за тугу све што се догађа, а последица је од 1945. године. Сели смо у погрешан воз, и свака станица је погрешна, а као по оној античкој драми, нажалост, деца сносе жртве својих родитеља.
Страшна је трагедија тих седамнаест живота који су уништени у Новом Саду, петнаест мртвих и двоје који су тешко рањени, то је ужас, то мора да се испита и да се истера на чистину. Не може да се пређе преко тога, и сигурно ће се једног дана разрешити ко је одговоран за тај злочин. Али опет се враћамо на оно какву државу хоћемо и ко ће да је прави, то је суштина, и то морају да одлуче млади људи.
Како смо дошли до тога да насиље одређује нашу свакидашњицу?
– Насиље је, нажалост, трајно стање цивилизације, ми познајемо наше, а насиље ескалира сваки дан, чујемо за нека силна убиства по неким школама, као што се догодило код нас у „Рибникару“, а ових дана у Загребу и у Америци. Насиље је просто универзална појава, и да не би било тако ужасно и немогуће да се гледа, све моје драме су прожете и комедијом, јер комедије делују по принципу седатива: да вас кад дођете у позориште представа не дотуче и не убије, а долазите из света некаквог страха, забринути, и ако то исто осетите и у позоришту, можете да се обесите кад се вратите кући.
Ја то себи не дозвољавам, та доза хумора уноси једну врсту светлости, за мене је смех лек, али у буквалном смислу. Кад се смејем, ја сам здрав. Чим ћутим и гледам у под, нешто није у реду. И то ћутање и трпљење је погубно за свако живо биће, тако да је мој рукпис од „Маратонаца“ до данас од прилике препознатљив.
То су тамне боје са неким светлим детаљима, и да сам се бавио сликарством као што сам желео, то би биле слике налик на слике Боша или Бројгела, или код нас Миће Поповића. Биле би препознатљиве по том контрасту и по некој врсти надреализма.
Као човек који је у вери, како коментаришете то што је студентима Богословског факултета који су одмах на почетку имали пленум и договорили се да се придруже колегама у блокади, из врха цркве и управе факултета стигла претња да неће добити благослов да наставе студије ако се придруже протесту?
– То сам чуо, али немам неку ближу информацију. Ако се то стварно догодило, онда је супротно свим верским правилима и верским убеђењима – да ви некоме ко верује у нешто забраните да верује. То је оно што је питање саме суштине вере и суштине убеђења. Историја, ако причамо само о хришћанској цркви, је историја страдања кроз векове, сви свеци су страдали због правде, или су чинили велика дела по којима су остали упамћени, и ако има проблема на Богословском факултету морају се решавати, зато што је он специфичан по свом приступу цивилизацији уопште.
Радмила Радосављевић
Ауторска екипа представе
У инсценацији драме „Свети Георгије убива аждаху“ Милана Нешковића коју ћемо премијерно гледати у ЈДП, играју Милан Марић, Јована Беловић, Никола Ракочевић, Небојша Љубишић, Анђелика Симић, Марко Јанкетић, Срђан Тимаров, Зоран Цвијановић, Александар Ђурица, Јоаким Тасић, Алексеј Бјелогрлић, Милош Самолов, Лазар Ђукић, Теодор Винчић, Огњен Никола Радуловић, Лука Антонијевић и Лазар Николић.
Адаптацију комада заједно потписују редитељ Милан Нешковић и драматуршкиња Јелена Мијовић, сценографију Горчин Стојановић, костиме Биљана Гргур, музику композитор Владимир Пејковић, сценски покрет Андреја Кулешевић, сценски говор Дијана Маројевић, а ауторка сонгова је Јулија Петковић, позната као Дуда Буржујка.
Извор: Данас
