Разговор водила: Марина Кобленц
Син емиграната из Пољске, доктор политичке филозофије, борац за права свих маргинализованих група, затвореник због приговора савести, емпатичан и према жртвама из редова свог народа, али и према оним цивилним који гину у Гази, за Нови магазин говори о својој борби за мир и једнакост између Израелаца и Палестинаца.
Ви сте члан левичарске партије Хадаш у коалицији са арапском партијом и једини сте Јеврејин у овој коалицији.
Хадаш партија, или Демократски фронт за мир и једнакост, основана је 1977. и потиче од Јеврејске комунистичке партије основане 1919, пре стварања Израела, једне од најстаријих политичких партија на овим просторима. Хадаш је основан у духу националног партнерства Палестинаца и Јевреја као једног од његових основних вредности, као алтернатива политици владајућих партија. Члан сам 35 година. Екстремна десница је 2015. хтела да се отараси Хадаша и мањинских законом којим се подиже цензус за добијање места у парламенту са два на 3,5 одсто. Зато се Хадаш удружио са другом, арапском, партијом и формирао Заједничку листу. Сада смо у коалицији са Таалом, левичарском арапском партијом коју предводи др Ахмад Тиби. На изборима 2022. догодило се да су међу првих пет на коалиционој листи била четири Арапина, и ја као Јеврејин. Наравно има много јеврејских чланова у Хадашу уопште, као и у његовом руководству и листи кандидата за Кнесет. Тренутно постоји још једна, арапска партија, у Кнесету. Неких 20 одсто израелског становништва су Арапи.
Ви сте међу 1.000 Израелаца који су потписали петицију којом подржавају случај који је Јужна Африка поднела Међународном суду правде (МСП) против Израела због кршења Конвенције о геноциду из 1948. Зато је осамдесет шест од 120 чланова Кнесета гласало да Вас избаци из парламента. Која су та 34 члана Кнесета који су гласали против?
Дозволите ми да објасним. Закон о опозиву је усвојен је 2016. Постоје две основе за опозив: 1) расизам – због чега би 90 одсто чланова Кнесета у овом тренутку могло бити опозвано и смењено; 2) подржавање оружаног сукоба против државе Израел. У петицији је тражено заустављање рата и истрага о томе да ли израелска влада чини геноцид у Гази. Дакле, прво сам је потписао јер сам желео да се рат заустави, а тиме и спасе хиљаде живота, како Палестинаца, тако и Израелаца. Друго, верујем да напад на Газу никада није требало да се догоди, а кад је већ покренут требало је да буде испитан непристрасно, односно од стране МСП. Израел није изнад међународног права, нико није. Чланови Кнесета су одлучили да мој потпис на петицији протумаче као да је једнак подржавању тероризма против Израела. Другим речима, манипулисали су израелским законом о опозиву, петицијом и мојим потписом на њој – то су учинили без обзира на професионално мишљење два правна саветника (Кнесета и владе) да не постоји правни основ за опозив. Незаконито гласање се ипак одржало. Чак 1/3 Јеш Атида, наизглед либералне ционистичке партије на чијем је челу Јаир Лапид, и половина чланова партије Државног кампа Бењамина Гантза, гласали су за мој опозив, без обзира што се обе партије позиционирају као алтернативе десном крилу. Они који су гласали против укључивали су пет чланова моје странке, пет из арапске Раам партије и један из Лабуристичке партије. Око 24 парламентараца напустило је пленум како би избегли гласање, међу којима три члана Лабуристичке партије. Парламентарци су мотивисани политичким калкулацијама, личним интересима и страхом, а не законом, а камоли демократским вредностима. Наслућује се да ће на следећим изборима бити покушаја да се спречи Хадаш да се поново кандидује. Они који су тренутно на власти имају за циљ да претворе Израел у пуну фашистичку диктатуру.
Ко је др Офер Касиф?
Његови преци су емигрирали из Пољске у Израел 1934. Родитељи су га описали као алергичног на неправду. Док је био на универзитету у Израелу, придружио се левичарском јеврејско-арапском студентском удружењу. Касиф је докторирао политичку филозофију на Лондонској школи економије, а постдокторске студије је завршио на Колумбија Универзитету у Њујорку. Борио се за права радника, жена, Палестинаца и свих маргинализованих људи. Био је први Израелац који је био затворен током прве Интифаде од 1987. (Палестинска побуна против израелске окупације) због одбијања да служи на Окупираним палестинским територијама због чега је укупно одслужио четири затворске казне. Био је универзитетски професор до 2019. када је постао члан Кнесета (Израелског парламента). За њега није контрадикторно саосећање према жртвама Хамаса док истовремено осећа емпатију према палестинским цивилима, жртвама израелског насиља.
Да ли само не одобравате начин на који Израел води рат у Гази или сте против овог рата? Ако је ово друго, шта је Израел требало да уради након напада Хамаса 7. октобра 2023?
Хадаш се противио рату од првог дана. Противили смо се освети, морално и политички, знали смо да поред злочиначког карактера, напад на Газу не може донети сигурност Израелу, упозоравали смо да ће таоци бити убијени, жртвовани за опстанак владе. Такође, густина насељености у Гази би довела до много мртвих Палестинаца. Да није било окупације, не би било ни 7. октобра. Дозволите ми да прво подвучем да у потпуности осуђујемо напад Хамаса на Израел који је био одвратан злочин против човечности и јасан ратни злочин. Да сам био на власти, одмах бих се укључио у преговоре како за ослобађање талаца, тако и за постизање споразума који би резултирао палестинском државом и гарантовао сигурност, слободу и правду свима. Историја широм света нам је показала да је расположење јавног мњења динамично. Пре споразума из Осла 1993, Палестинци и Израелци су били чврсто на становишту да наставе борбе, одједном се појавила трунка наде, већина на обе стране је подржала тежњу за миром. Мир се може постићи пре свега окончањем окупације, верујем да би већина на обе стране опет подржала мир.
Да ли знате за сигурно да се Хамас крио у свим болницама, школама, универзитетима, џамијама и црквама које је израелска војска уништила пошто је већина уништена?
Верујем да се Хамас крио у таквим зградама. Ово је, нажалост, била уобичајена пракса у герилским ратовима и током устанака потлачених народа, а није посебна пракса Палестинаца. Догодило се током грађанског рата у Шпанији, грађанског рата у САД у 19. веку, у антиколонијалним борбама у Африци, међу антифашистима у другом светском рату, а 30-их и 40-их година двадесетог века, Јевреји у подземљу у Палестини скривали су оружје у нпр. највећој синагоги у Тел Авиву и у кибуцима током своје герилске борбе против британског империјализма. Коришћење живог штита забрањено је Женевским конвенцијама из 1948, односно законима рата, које је Израел ратификовао. Ове конвенције налажу још два принципа: разликовање и пропорционалност. Разликовање цивила и ратника; пропорционалност која спречава да војни циљ буде нападнут ако је штета цивилима несразмерна стеченој војној предности. Израел очигледно крши обе ове две одредбе.
Описали сте то као „цунами“ ултра ционистичких верских фанатика у Кнесету и влади. Један сегмент становништва следи њихов пример, нпр. јеврејски досељеници. Ко су ти људи, какав интерес налазе у таквим политичким партијама?
Заиста су досељеници и многи други они који их подржавају и помажу. Ти људи немају морал. Ови „јудеонацисти“, да употребимо термин који је сковао филозоф Јешејаху Либовиц пре неколико деценија, одувек су постојали. Они верују у своју расну надмоћ коју комбинују са фундаменталистичким верским уверењима, презиру и ругају се нејеврејима а посебно Палестинцима. Злобно их нападају на Западној обали, пале им домове и њиве, спречавају их да дођу до извора воде, физички нападају пастире, чак их и убијају – све под окриљем окупаторске војске, не званично, него у пракси, они су једна војна грана владе, никада нису били до сада оптужени нити ухапшени. То важи и за руљу која је у јулу извршила инвазију на две војне базе у Израелу, у знак подршке војницима који су осумњичени за сексуални напад на палестинског притвореника и у потрази за војним тужиоцима који су их оптужили. Војска је позвала полицију, полиција никада није дошла по упутству саветника министра за националну безбедност. До данас уживају исту некажњивост. Можда смо на ивици грађанског рата.
Да сте на власти, узимајући у обзир емоционалне и физичке последице овог рата и екстремисте на обе стране, како бисте кренули у изградњу решења две државе – можете ли описати неколико конкретних корака?
Поверење треба изградити. Прва ствар која треба да се уради је да се досељеници изместе са Западне обале. То неће бити лако јер постоје идеолошка насеља која су настала ради спречавања успостављања палестинске државе. Постоје средства да се то уради, насиље не би требало да буде једно од њих, не желим крвопролиће, чак ни својим непријатељима. Неки досељеници ће отићи мирно ако добију накнаду. То би наравно било у интересу Палестинаца, али и безбедности Израела, целог региона и света. Даље, једна од последица окупације је и веома десничарска економска и социјална политика. Наиме, велика већина буџета је усмерена на очување насеља подигнутих под окупацијом Западне обале. Израелска јавност треба да схвати да ће, ако се окупација заврши, бити више расположивих средстава за побољшање јавних услуга, здравства, образовања, становања, јавног превоза. Ово није само праведно, већ ће доказати и да је окупација противна интересима Израелаца, посебно експлоатисаних класа. САД и ЕУ би могле позитивно да се укључе у овај процес, али раде управо супротно.
Можете ли нам рећи нешто о др Изелдину Абуелаишу?
Да, Изелдин је добар пријатељ. Он је лекар из Газе. Године 2009. његове три ћерке и једна од његових нећакиња погинуле су када је израелски тенк пуцао на његову кућу. Ово је емитовано уживо. Иако званичници дају неко натегнуто „објашњење“ на питање зашто су гађали његову кућу, одговор је био: „јер су могли“. Није тражио материјалну одштету, већ се обратио израелским судовима да утврде постојање злочина, да добије извињење, али ни једно није добио. Ово је понор у који је пало израелско друштво. Отишао је у Канаду. Године 2011. написао је књигу под насловом „Нећу мрзети“. Када сам последњи пут разговарао са њим пре пар месеци, он ме је обавестио да је око 30 чланова његове шире породице у Гази убијено. Без обзира на то, он се и даље држи мира, наставља да верује да је мир решење и спреман је да живи са Израелцима као браћом и сестрама. Ја му се дивим.
Марко Савковић: Израел и суседи годину дана после: Хаос пред вратима
Да ли мислите да имате присталице који Вам завиде на храбрости што отворено говорите и радите за правду и једнакост за све, или Израелци мисле о Вама као о аберацији?
Поуздано знам да има много хиљада Израелаца, Палестинаца, Јевреја и других, који нас, мене подржавају. Шта више, има оних који можда не подржавају моје ставове о сваком питању, али они уважавају и цене моју посвећеност идејама и људе које представљам, прилазе ми да ми то кажу током демонстрација у којима учествујем против власти, напада на Газу и за ослобађање талаца. У ствари, можда постоји више од милион Израелаца који су блиски нашим идејама, али се плаше понекад насилног политичког прогона који траје најмање у последње две године, а интензивније од 7. октобра.
У тренутној атмосфери у Израелу коју сте описали, да ли се плашите да бисте могли бити мета насиља?
Да, стално се плашим. Постоје претње. Најпознатије политичко убиство било је убиство премијера Јицака Рабина који се залагао за мир. Постоји озбиљан ризик, знам то, насиље над мном може бити неизбежно. Али никада нећу дозволити да ме страх контролише нити да доминира мојим уверењима, говором и поступцима. Ако бих то урадио, то би могло утицати на друге што би довело до пораза нашег табора, нећу дозволити да се то деси. Тврдоглав сам као Изелдин, нећу се предати без обзира на последице. Наставићу да се борим за права Палестинаца и бољи Израел, ово двоје је повезано.
Превод: Зорана Костић/Нови Магазин
