Пише: Јанис Варуфакис
Поводом 250. годишњице Сједињених Америчких Држава осетио сам необичну потребу да се одупрем уобичајеној опсесији економским и геополитичким анализама ствари које су у Сједињеним Државама добре или лоше. Уместо тога, препустио сам се емотивној, сасвим личној, атинској медитацији на тему глобалног хегемона чија историја и поступци утичу на све нас.
Прво сећање на улазак Америке у мој живот враћа ме у једно врело поподне почетком јуна 1968. Нешто више од годину дана након што је државни удар, који је ЦИА подржала, гурнуо Грчку у наручје фашистичке диктатуре, мајка и ја смо шетали поред обновљеног старог стадиона на ком су одржане прве модерне Олимпијске игре 1896. године. Поподневну тишину изненада је прекинуо дечак који је продавао новине, извикујући на сав глас да је убијен неки Американац. Мајчине очи су засузиле. „Он нам је био последња нада“, рекла је.
Убијени Американац био је Роберт Ф. Кенеди, у кога је моја мајка, с правом или не, полагала велике наде, не само за ослобођење нас у Грчкој, него и за мир у свету. То је био мој први убрзани курс о значају Америке за остатак планете, као и о њеним унутрашњим контрадикцијама.
Извештаји о убиствима у Америци стизали су, наравно, и раније и то нас је тешко погађало, посебно у случају Мартина Лутера Кинга и Малколма X-а. У годинама које су следиле, вести су биле испуњене свакодневним ратним ужасима у Вијетнаму и компликованим детаљима афере Вотергејт. Њихова противтежа биле су емотивне, нијансиране и естетски софистициране критике истих збивања које су нам стизале управо из Америке.
Постоји ли бољи начин да се наслика злочиначко лудило рата у Вијетнаму од Апокалипсе данас Франциса Форда Кополе? Има ли темељнијег раскринкавања ендемске корупције у Калифорнији од Кинеске четврти Романа Поланског? Или приче о Вотергејту од Свих председникових људи Алана Пакуле? Постоји ли бољи приказ свега што је радила ЦИА од Три Кондорова дана Сиднија Полака? Или упечатљивији приказ света подземља од Кополиног Кума или Скорцезеовог Таксисте?
Када сам дорастао до читања тешких књига, амерички аутори су ми отварали прозоре с којих сам могао да сагледам узбудљиве крајолике америчких унутрашњих контрадикција. Теорија доколичарске класе Торстеина Веблена пружила ми је боље разумевање америчког капитализма него било који економски текст, конвенционални или полемички. Стеинбекови Плодови гнева су утиснули у мене све ужасе Велике депресије и величину Њу дила на начин на који то ниједан економиста није успео.
Када сам почео да слушам музику, рокенрол ми је био улазница за ритам и блуз, жанр који ме је подучио томе шта је америчка слобода – или њено одсуство. Постоји ли бољи сажетак стапања Хегеловог дијалектичког концепта слободе са стањем на америчком југу од стихова из сјајне блуз песме коју је први снимио Реј Чарлс, а касније и Соломон Бурке, „Нико од нас није слободан, док је и један од нас у оковима“?
Годинама касније, скулптуре Доналда Џуда у Марфи у Тексасу помогле су ми да схватим значај производње за обликовање америчке културе. Тамо сам први пут видео како су артефакти америчке индустрије – ненашминкана фактичност индустријских материјала – обликовали разумевање нашег окружења и међуигре светлости и запремине, чак и овде у Европи.
То је у Америци било време заједничке креативне интроспекције и свуда се осећала могућност катарзе. Као што Аристотел објашњава у Поетици, трагедија није забава којом се убија време, већ грађанска судница. То је оно што су амерички писци, музичари и филмски ствараоци радили: изводили су своје најдубље стрепње пред пороту. Схватали су да аутентични трагични хероји – попут Едипа, Антигоне и Прометеја – по себи нису ни добри ни лоши људи; као и већина Американаца, само су поступали у складу са сопственим дубоким схватањем правде и „истине“ пред којом су осећали дужност да је подрже.
Трагедија је у томе што је свемир, или вероватније полис, њихове поступке поделио у супротстављене, зараћене таборе. Присуствујући страдању које отуда произилази, публика добија прилику да се прочисти и ослободи сопственог нагомиланог страха и ужаса. То је тренутак катарзе који је Америци на крају ипак ускраћен.
Катарзу је спречио нагли прелазак економије с производње вишкова на генерисање дефицита, што је историјски обележено Никсоновом шок терапијом 1971. године, што је био крај система установљеног у Бретон Вудсу. Већ 80-их година, америчке филмове и књиге које сам волео заменили су памфлети грубог шовинизма као што су Рамбо, Топ Ган и Крај историје Франциса Фукујаме.
Наравно, способност саморефлексије није сасвим нестала. Катарза је изостала зато што су америчке елите успеле да претворе дефицит у извор сопствене неконтролисане снаге. Док се страни капитал с ентузијазмом сливао у Њујорк, Оливер Стоне је у Вол стриту ухватио тренутак успона Гордона Гекоа овог света.
Стоунов филм је настао на почетку ере у којој ће одржавање америчке моћи бити праћено сталним продубљивањем економске несигурности – што је процес који је осиромашио многе људе у Сједињеним Државама и остатку света, а власницима капитала деноминованог у доларима омогућио да се невероватно обогате. Више од четири деценије води се глобални класни рат против радних људи читавог света, посебно оних у Сједињеним Државама, што је спречило катарзу и разрешење америчке трагедије.
Уместо тога, прво финансијализација, а потом и капитал у облаку, техно властела и вештачка интелигенција, продубљивали су раскол унутар америчког друштва, што је коначно произвело Доналда Трампа. Зато Америка данас гомила безумну, сирову моћ, док нестабилност експоненцијално расте. Катарза која је на 200. годишњицу Америке изгледала сасвим достижно, пола века касније је незамислива. На велику жалост свих нас.
Извор: Пешчаник
