Otac je, otprilike kada sam se ja rodio, postao nagluv.
Kasnije, bio je skoro sasvim gluv na jedno uvo
da bi u smrt otišao okomito glavom,
okružen potpunom tišinom, ali sa muzikom na prstima,
dok su njegove, sada već voštane, uši
podsećale na dve, uz glavu prislonjene, iskonske ribe
kojima je skliznuo u nemu dubinu.
Poslednjih godina on je bio gotovo gord na svoju gluvoću.
Delovalo je da je brižljivo neguje, kao poseban talenat
za filtriranje onoga što treba i što ne treba čuti.
Šalio se da on nije gluv nego da mi nerazgovetno govorimo,
a sa naročitim zadovoljstvom iz uha je vadio slušni aparat,
koji je i onako nerado i sa negodovanjem nosio,
pred televizorom i vestima koje su navirale kao bujica,
čupajući ga iz uha, ostareli baštovan
koji plevi korov iz svoje davno zasađene gradine.
Danas posmatram njegov slušni aparat
kojem sam godinama menjao bateriju,
stavljajući u njega, pod očevim nadzorom,
malu alkalnu tabletu za svetsku gluvoću.
Leži u metalnoj činiji ispod televizora,
ugašen i neosetljiv za sve haotične vesti
koje iznad njega tutnje.
Poslednja baterija koju sam u njega stavio,
pretpostavljam, izlila se i spekla, iscurila poput uha
u upali.
Svejedno, pružam ruku prema spravici koja sada izgleda
kao igračka, morski konjić, truba ili pužić
iz već tuđeg detinjstva
i, usred damara u sopstvenim ušima,
pomeram polugicu za paljenje sa off na on.
Ništa. Čovek i pred mašinom, kao i pred bićem,
oseti kada mu ne odgovori, slično izmaknutoj stolici.
Ipak duvam skupljenih usta, kao riba, u malu gumenu trubu
sličnu nekom rekvizitu, instrumentu
kakvog tragikomičnog orkestra iz nemih filmova.
Najednom, oštar i prodoran pisak. Aparat radi!
Ali smrt je mom ocu svakako vratila sluh
i otkada je otišao, čuje me i kada mu se obraćam šapatom.
Izvor: covjekcasopis
