Отац је, отприлике када сам се ја родио, постао наглув.
Kасније, био је скоро сасвим глув на једно уво
да би у смрт отишао окомито главом,
окружен потпуном тишином, али са музиком на прстима,
док су његове, сада већ воштане, уши
подсећале на две, уз главу прислоњене, исконске рибе
којима је склизнуо у нему дубину.
Последњих година он је био готово горд на своју глувоћу.
Деловало је да је брижљиво негује, као посебан таленат
за филтрирање онога што треба и што не треба чути.
Шалио се да он није глув него да ми неразговетно говоримо,
а са нарочитим задовољством из уха је вадио слушни апарат,
који је и онако нерадо и са негодовањем носио,
пред телевизором и вестима које су навирале као бујица,
чупајући га из уха, остарели баштован
који плеви коров из своје давно засађене градине.
Данас посматрам његов слушни апарат
којем сам годинама мењао батерију,
стављајући у њега, под очевим надзором,
малу алкалну таблету за светску глувоћу.
Лежи у металној чинији испод телевизора,
угашен и неосетљив за све хаотичне вести
које изнад њега тутње.
Последња батерија коју сам у њега ставио,
претпостављам, излила се и спекла, исцурила попут уха
у упали.
Свеједно, пружам руку према справици која сада изгледа
као играчка, морски коњић, труба или пужић
из већ туђег детињства
и, усред дамара у сопственим ушима,
померам полугицу за паљење са офф на он.
Ништа. Човек и пред машином, као и пред бићем,
осети када му не одговори, слично измакнутој столици.
Ипак дувам скупљених уста, као риба, у малу гумену трубу
сличну неком реквизиту, инструменту
каквог трагикомичног оркестра из немих филмова.
Наједном, оштар и продоран писак. Апарат ради!
Али смрт је мом оцу свакако вратила слух
и откада је отишао, чује ме и када му се обраћам шапатом.
Извор: covjekcasopis
