Prethodni dio možete pročitati ovdje
Može li Ukrajina da pobedi?
Pošto se grupa saglasila da Sjedinjene Države i saveznici mogu da obezbede ono što veruju da su potrebna sredstva i obuka potrebni Ukrajini, Salivan se suočio sa drugim delom jednačine: može li Ukrajina to da izvede?
Zelenski se na prvu godišnjicu od početka rata u februaru hvalio da će 2023. biti „godina pobede“. Njegov šef obaveštajne službe obznanio je da će Ukrajinci uskoro moći da se odmaraju na Krimu, poluostrvu koje je Rusija ilegalno anektirala 2014. godine. Ali pojedini u američkoj vladi bili su manje samouvereni.
Američki obaveštajni zvaničnici, skeptični prema entuzijazmu Pentagona, procenili su verovatnoću uspeha kao polovičnu. Procene su ozlojedile njihove kolege iz Ministarstva odbrane, posebno one iz američke Evropske komande, koji su se prisetili pogrešnih predviđanja špijuna u danima uoči invazije 2022. godine da će Kijev pasti pred ruskim snagama u roku od nekoliko dana.
Neki vojni zvaničnici oprezno su primećivali da optimizam nije deo etosa obaveštajaca – oni su za vlade magarac iz knjiga i Viniju Puu, zloslutni lik, kazao je nekadašnji viši zvaničnik, i uvek im je sigurnije da se klade na neuspeh.
„Ta procena se zasnivala delom na činjenici puke masivnosti ruske vojske“, izneo je svoje razmišljanje u kasnijem intervjuu direktor CIA Vilijam DŽ. Barns. „Uprkos svoj nekompetentnosti u prvoj ratnoj godini uspeli su da izvedu traljavu delimičnu mobilizaciju kako bi popunili praznine na frontu. U Zaporožju“ – ključnom pravcu kontraofanzive ukoliko je namera da se preseče kopneni koridor – „mogli smo da ih vidimo kako grade zaista prilično zavidne odbrambene položaje, teške za prodor, zaista skupe i krvave za Ukrajince“.
Možda češće od bilo kog drugog višeg zvaničnika, Barns, nekadašnji ambasador u Rusiji, je u više navrata putovao u Kijev tokom prethodne godine, ponekad tajno, kako bi se sastao sa svojim ukrajinskim kolegama, kao i sa Zelenskim i drugim višim vojnim zvaničnicima. On je cenio ukrajinsko najmoćnije oružje – njihovu volju da se bore protiv egzistencijalne pretnje.
„Vi ste srcem posvećeni tome“, rekao je Barns o svojim nadama u vezi sa pomoći da Ukrajina uspe. „Ali… naša obuhvatnija obaveštajna procena je bila da će ovo zaista biti težak posao“.
Dve nedelje nakon što su Salivan i drugi izvestili predsednika, strogo poverljivi, ažurirani izveštaji obaveštajnih službi procenili su da izazovi koje predstavlja grupisanje trupa, municije i opreme znače da će Ukrajina verovatno „podbaciti“ u postizanju ciljeva kontraofanzive.
Zapad je do tada odbijao da odobri ukrajinske zahteve za borbenim avionima i armijskim taktičkim raketnim sistemima (Army Tactical Missile System, ili ATACMS) koji mogu da dosegnu mete daleko iza ruskih linija, i za koje su Ukrajinci osećali da su im potrebni kako bi dejstvovali protiv ključnih ruskih komandnih i logističkih mesta.
„Nećete preći put od vojske u nastajanju, sa postsovjetskim nasleđem, do američke vojske iz 2023. godine preko noći“, rekao je viši zapadni obaveštajni zvaničnik. „Bilo je budalasto što su neki očekivali da im možete dati stvari i da će to promeniti način na koji se bore“.
Američki vojni zvaničnici nisu osporavali da će ovo biti krvava borba. Do početka 2023. godine, znali su, već je stradalo 130.000 ukrajinskih vojnika koji su bili povređeni ili poginuli, uključujući i mnoge od najboljih vojnika. Neki ukrajinski zapovednici već su bili sumnjičavi u vezi sa dolazećom kampanjom, ukazujući na mnogobrojnost vojnika kojima nedostaje borbeno iskustvo.
Ipak Pentagon je blisko sarađivao sa ukrajinskim snagama. Oficiri su ih posmatrali kako se hrabro bore i nadgledali su napore da im se obezbedi velika količina sofisticiranog naoružanja. Američki vojni zvaničnici ukazivali su da obaveštajne procene nisu uzele u obzir vatrenu moć novopristiglog oružja, kao ni ukrajinsku volju za pobedom.
„Plan koji su oni izvodili bio je u potpunosti sprovodiv, sa snagama kojima su raspolagali, u vremenskom opsegu koji smo isplanirali“, rekao je viši američki vojni zvaničnik.
Ostin je znao da dodatno vreme za uvežbavanje nove taktike i korišćenja opreme može da bude koristno ali Ukrajina nije sebi mogla da priušti taj luksuz.
„U savršenom svetu imate mogućnost izbora. Možete da kažete: ‘Želim još šest meseci obuke i biću spreman da ovo izvedem“, rekao je on u intervjuu. „Moje uverenje jeste da oni nisu imali izbora. Borili su se za svoje živote“.
Ruska spremnost raste
Do marta, Rusija je već provela više meseci u pripremi odbrane, gradeći kilometre i kilometre tranšeja, rovova i drugih prepreka širom fronta u očekivanju ukrajinskog napada.
Nakon serije poraza u Harkovskoj oblasti i Hersonu u jesen 2022. godine, Rusija je izgleda načinila izvesne promene. Putin je postavio generala Sergeja Surovikina – poznatog kao „General Armagedon“ po svojoj nemilosrdnoj taktici u Siriji – da predvodi ruske operacije u Ukrajini, usredsređujući se na ukopavanje umesto na preuzimanje dodatnih teritorija.
U prvim mesecima po početku invazije 2022. godine, ruski rovovi bili su osnovni – otporni na potapanje, pravolinijske jame koje su nazvane „linijama leševa“, prema navodima Ruslana Levijeva, analitičara i suosnovača Konfliktnog obaveštajnog tima (Conflict Intelligence Team) koji prati rusku vojnu aktivnost u Ukrajini od 2014. godine.
Međutim, kako je rat odmicao Rusija se prilagođavala, i unapredila je kopanje suvljih rovova koji prate cik-cak linije i koji bolje štite vojnike od artiljerijske vatre. Kako su rovivi postajali sofisticiraniji naslanjali su se na šume kako bi pružili bolje mogućnosti braniocima da se povuku, rekao je Levijev. Rusi su prokopali tunele između položaja da bi se suprotstavili opsežnoj ukrajinskoj upotrebi dronova, dodao je.
Rovovi su bili deo višeslojne odbrane koja je obuhvatala gusta minska polja, betonske piramide poznate kao „zmajevi zubi“ i antitenkovske jame. Ukoliko se minska polja onesposobe ruske snage raspolažu raketnim sistemima koji služe da ih ponovo zaseju.
Za razliku od ruskog ofanzivnih nastojanja početkom rata, ove odbrambene linije pratile su sovjetske udžbeničke standarde. „Ovo je jedan slučaj u kojem su sproveli svoju doktrinu“, rekao je viši zapadni obaveštajni službenik.
Konstantin Jefremov, nekadašnji oficir ruske Četrdeset druge motorizovane pešadijske divizije koji je bio stacioniran u Zaporožju 2022. godine priseća se da je Rusija raspolagala opremom i živom silom nužnom da se izgradi čvrsti odbrambeni zid protiv napada.
„Putinova armija trpi nestašicu različitog naoružanja, ali doslovce pliva u minama“, rekao je Jefremov u intervjuu nakon što je prebegao na Zapad. „Raspolažu milionima, kako antitenkovskim tako i antipešadisjkim minama“.
Siromaštvo, očaj i strah desetina hiljada mobilisanih ruskih vojnika čini ih idealnom radnom snagom. „Sve što vam je potrebno je robovski rat“, rekao je. „A povrh toga, ruski vojnici znaju da [grade rovove i druge odbrambene objekte] za sebe, kako bi sačuvali sopstvenu kožu“.
Povrh toga, u taktici koja je korišćena i u Prvom i u Drugom svetskom ratu, Surovikin je rasporedio jedinice za blokadu iza ruskih trupa kako bi ih sprečio da se povlače, ponekad pod pretnjom smrću.
Mogućnosti koje su im stajale na raspolaganju bile su „ili da poginu od naših jedinica ili od njihovih sopstvenih“, rekao je ukrajinski policijski pukovnik Oleksandar Netrebko, komandant novoformirane policijske brigade koja se borila nedaleko od Bahmuta.
Ipak, iako je Rusija imala mnogo više vojnika, dublji vojni arsenal i ono što je jedan američki zvaničnik rekao da je „jednostavno voljnost da se pretrpe zaista dramatični gubici“, američki zvaničnici su znali da ima i ozbiljne ranjivosti.
Do početka 2023. godine, nekih 200.000 ruskih vojnika je poginulo ili ranjeno, prema procenama američkih obaveštajnih agencija, uključujući veći broj visoko obučenih komandosa. Trupama za odmenu koje su na brzinu poslate u Ukrajinu nedostajalo je iskustvo. Zamena zapovednika na terenu naškodila je komandovanju i kontroli. Gubici oruđa bili su podjednako zapanjujući: više od 2000 tenkova, nekih 4000 oklopnih borbenih vozila i najmanje 75 aviona, prema dokumentu Pentagona koji je procureo u javnost na proleće preko četa na platformi Diskord.
Procena je bila kako su ruske snage nedovoljne da zaštite svaku liniju dodira. Ali ukoliko Ukrajina ne bude dejstvovala brzo, Kremlj može da nadomesti nedostatke za godinu dana, ili manje ukoliko dobije dodatnu spoljnu pomoć od prijateljskih država poput Irana i Severne Koreje.
Imperativ je nalagao, obrazlagali su američki zvaničnici, da Ukrajina napadne.
Više vojnika, više oružja
Krajem aprila, generalni sekretar NATO Jens Stoltenberg nenajavljeno je došao kako bi se susreo sa Zelenskim u Kijevu.
Stoltenberg, nekadašnji norveški premijer, bio je u gradu da raspravlja o pripremama za NATO samit u julu, uključujući kijevsko nastojanje da se pridruži alijansi.
Ali tokom radnog ručka sa nekolicinom ministara i pomoćnika, razgovor je prešao na pripremanje za kontraofanzivu – kako stvari teku i šta je još preostalo da se uradi.
Stoltenberg – koji je već narednog dana bio u Nemačkoj za sastanak sa Ukrajinskom odbrambenom kontakt grupom (Ukraine Defense Contact Group), konzorcijumom od otprilike pedeset zemalja koje su obezbeđivale oružje i drugu podršku Kijevu – upitao je o nastojanjima da se opreme i uvežbaju ukrajinske brigade do kraja aprila, prema dvojici ljudi upoznatih sa razgovorima.
Zelenski je naveo da ukrajinska vojska očekuje da će brigade biti 80 do 85 odsto spremne do kraja meseca, navode sagovornici. To je izgledalo u nesaglasju sa američkim očekivanjima da će Ukrajina do tada već biti spremna da pokrene ofanzivu.
Ukrajinski lider takođe je istakao da njegove trupe moraju da drže istok zemlje kako bi sprečile Rusiju da preusmeri snage kojima bi blokirala kijevsku južnu kontraofanzivu. Kako bi branila istok zemlje dok istovremeno prodire na jugu, rekao je, Ukrajini je potrebno više brigada, prisećaju se dvojica sagovornika.
Ukrajinski zvaničnici takođe su nastavili da zastupaju stav da je povećani arsenal od središnje važnosti za njihovu sposobnost da postignu uspeh. Tek u maju, uoči same borbe, Britanija je objavila da će isporučiti dalekometne rakete Storm Šadou (Storm Shadow). Ali još jedna stalna tema koju su Ukrajinci ponavljali bilo je to da se od njih traži da se bore na način na koji nijedna NATO država nije ni pomislila – bez efektivne moći u vazduhu.
Kako je bivši visoki ukrajinski zvaničnik ukazao, vremešni avioni Mig-29 kojima raspolaže njegova zemlja mogu da otkriju mete na udaljenosti od 40 milja [oko 65 kilometara, prim prev.] i da dejstvuju po cilju udaljenom 20 milja. Ruski Su-35, nasuprot tome, mogu da otkriju protivnika na udaljenosti od 90 milja [oko 145 kilometara, prim prev.] i da dejstvuju protiv njega sa udaljenosti i do 70 milja.
„Zamislite Migove i avione Su-35 na nebu. Mi ih ne vidimo dok oni vide nas. Mi ne možemo da ih dosegnemo dok oni mogu da dosegnu nas“, rekao je zvaničnik. „To je razlog zašto smo se tako žestoko borili da dobijemo avione F-16“.
Američki zvaničnici su naznačili da već kupovina nekoliko aviona koji koštaju šezdeset miliona dolara može da pojede sredstva kojima bi se mnogo više ako bi se potrošila na kupovinu vozila, protivvazduhoplovne odbrane i municije. Štaviše, rekli su, avioni ne bi osigurali premoć u vazduhu za kojim Ukrajinci žude.
„Ukoliko možete da obučiti grupu pilota F-16 za tri meseca, oni bi bili oboreni već prvog dana, zato što je ruska protivvazduhoplovna odbrana u Ukrajini veoma robusna i veoma sposobna“, rekao je viši odbrambeni zvaničnik. Bajden je konačno popustio u maju i dao je zatraženu dozvolu evropskim državama da doniraju svoje avione F-16 američke proizvodnje Ukrajini. Ali obuka pilota i isporuka aviona može da potraje godinu dana ili duže, što je bilo predugo da napravi razliku u predstojećoj borbi.
Kijev okleva
Do maja, narasla je zabrinutost u redovima Bajdenove administracije kao i među saveznicima. Prema planovima, Ukrajina je već trebalo da pokrene svoju operaciju. Što se tiče američke vojske vremenski opseg za izvođenje operacije sve se više sužavao. Obaveštajni podaci pristigli tokom zime pokazivali su da su ruski odbrambeni položaji relativno slabi i uglavnom nezaposednuti vojnim snagama, i da je, nakon gubitka Harkova i Hersona, moral slab. Američki obaveštajci procenjivali su da ruski oficiri osećaju da su im izgledi sumorni.
Ali te procene su se brzo menjale. Cilj je bio da se nanese udar pre nego što Moskva bude spremna, i američka vojska je pokušavala od polovine aprila da podstakne Ukrajince na pokret. „Davali su nam datume. Davali su nam mnogo datuma“, rekao je viši zvaničnik američke vlade. „Onaj april, ovaj maj, znate, onda jun. Samo se odlagalo“.
U međuvremenu, neprijateljska odbrana postajala je sve gušća. Američki vojni zvaničnici bili su zaprepašćeni da gledaju ruske snage koje koriste nedelje u aprilu i maju da postave znatnu količinu dodatnih mina, što je bio razvoj događaja za koji zvaničnici veruju da je na kraju učinio znatno težim napredovanje ukrajinskih snaga.
Vašington je takođe postajao zabrinut da Ukrajinci ispaljuju previše artiljerijskih granata, posebno oko Bahmuta, koja su bile potrebne za kontraofanzivu.
Kako je maj odmicao, Amerikancima je izgledalo da Kijev, put entuzijazma tokom ratnih igara i obuke, naglo usporava – da se desila „neke vrste psihološkog obrta“ tokom kojeg su Ukrajinci došli do ivice i „onda su najedanput počeli da promišljaju ‘Pa, ajde da tri puta proverimo, da svi budemo komotni’“, rekao je jedan vladin zvaničnik koji je učestvovao u procesu planiranja. „Ali govorili su nam skoro mesec dana… ‘Samo što nismo krenuli. Samo što nismo krenuli’“.
Neki viši američki zvaničnici verovali su da nema konačnog dokaza da odlaganje menja kolike su ukrajinske šanse da postigne uspeh. Drugi su videli jasne nagoveštaje da je Kremlj uspešno iskoristio zatišje duž onoga za šta se verovalo da će biti glavni pravac kijevskog napada.
U Ukrajini, narastala je drugačija ozlojeđenost. „Kada smo proračunavali vremenski raspored, istina, plan je bio da otpočnemo operacije u maju“, rekao je bivši viši ukrajinski zvaničnik koji je bio duboko uključen u ovu operaciju. „Međutim, mnogo stvari se promenilo“.
Obećana oprema bila je kasno isporučivana ili je pristizala nepodesna za borbu, govorili su Ukrajinci. „Dosta oružja koje sada pristiže bilo je relevantno u prošlogodišnjim operacijama“, rekao je viši ukrajinski vojni oficir, a nije podesno za tehnološki napredne bitke koje su uspedile. Ključno je, rekao je, što su primili samo 15 odsto stavki – poput lansera za raketna linijska punjenja za čišćenje mina (Mine Clearing Line Charge launchers) – potrebnih da se izvede njihov plan da iz daljine naprave prolaz kroz minska polja.
Uprkos tome, viši ukrajinski vojni oficiri se prisećaju da su im Amerikanci prigovarali o odlaganju početka operacije i žalili su se koliko trupa Ukrajina opredeljuje za deo fronta prema Bahmutu. Američki zvaničnici odlučno su negirali da Ukrajinci nisu dobili sve oružje koje im je bilo obećano. Ukrajinska lista trebovanja mogla je biti mnogo veća, priznaju Amerikanci, ali do početka ofanzive, oni su dobili dvadesetak raketnih linija za čišćenje mina, više od 40 vozila za čišćenje mina, 1.000 Bangalor tuba i više od 80.000 dimnih bombi. Zalužni je zahtevao 1.000 oklopnih vozila; Pentagon je na kraju isporučio 1.500.
„Dobili su sve što im je bilo obećano“, rekao je jedan viši američki zvaničnik. U pojedinim slučajevima, rekao je zvaničnik, Ukrajina nije uspela da rasporedi opremu kritično važnu za izvođenje kontraofanzive, držeći je u rezervi ili je raspoređujući u jedinice koje nisu bile opredeljene za izvođenje napada.
Onda se nametnulo i pitanje vremenskih prilika. Sneg koji se otapa i žestoke kiše koje pretvaraju delove Ukrajine u žitki mulj svakog proleća stigli su kasno i potrajali su duže nego obično.
Polovinom 2022. godine, kada je otpočelo da se razmišlja o kontraofanzivi, „niko nije znao vremensku prognozu“, rekao je bivši viši ukrajinski zvaničnik.
To znači da nije bilo jasno kada će se ravna prostranstva i plodno zemljište južne Ukrajine, koje može da deluje kao lepak koji hvata čizme i gume isušiti za leto. Ukrajinci su razumeli ovu neizvesnost zato što, za razliku od Amerikanaca, tamo žive.
Kako su se pripreme ubrzavale zabrinutost ukrajinskih zvaničnika postajala je sve akutnija, da bi vrhunac dosegla na sastanku u vazduhoplovnoj bazi u Ramštajnu u aprilu kada je Zalužnijev zamenik, Mikailo Zabrodski izneo emotivni poziv za pomoć.
„Žao nam je, ali neka vozila koja smo primili nisu podesna za borbu“, rekao je Zabrodski Ostinu i njegovim pomoćnicima, prema navodima nekadašnjeg višeg ukrajinskog zvaničnika. On je rekao da su Bredliji i Leopardi pokvareni ili da im nedostaju gusenice. Nemačkim borbenim vozilima Marder nedostaje radio veza; ona nisu ništa više od gvozdenih kutija na gusenicama – beskorisna ukoliko ne mogu da komuniciraju sa svojim jedinicama, rekao je. Ukrajinski zvaničnici rekli su da jedinice opredeljene za izvođenje kontraofanzive nemaju dovoljan broj vozila za deminiranje i evakuaciju.
Ostin je pogledao generala Kristofera Kavolija, najvišeg američkog zapovednika u Evropi i general pukovnika Antonija Aguta, šega Grupe za bezbednosnu pomoć-Ukrajina, koji su obojica sedeli do njega. Rekli su da će proveriti.
Pentagon je zaključio da ukrajinske snage ne uspevaju da na odgovarajući način rukuju i održavaju svu opremu nakon što su je primili. Ostin je upitao Aguta da intenzivnije radi sa svojim ukrajinskim kolegama na održavanju.
„Ukoliko isporučite hiljadu trista vozila koja rade kako bi trebalo, neka od njih će se pokvariti između trenutka kada ste ih isporučili na teren i trenutka kada stupe u borbu“, rekao je viši odbrambeni zvaničnik.
Do 1. juna, najviši ešaloni u američkoj Evropskoj komandi i u Pentagonu bili su ozlojađeni i osećali su da im se pruža premalo odgovora. Možda su Ukrajinci bili zastrašeni potencijalnim žrtvama? Možda je bilo političkog razmimoilaženja unutar ukrajinskog vođstva ili problema duž lanca komandovanja?
Kontraofanziva je konačno pokrenuta početkom juna. Neke ukrajinske jedinice brzo su ostvarile male dobitke, zauzevši sela u Zaporoškom regionu, južno od Velike Novosilke, nekih osamdeset milja od obale Azovskog mora. Ali drugde, čak ni zapadno oružje ni obuka nisu mogli u potpunosti da zaštite ukrajinske snage od žestoke ruske vatrene moći.
Kada su trupe iz Trideset sedme izviđačke brigade pokušale da napreduju one su, poput jedinica na drugim delovima fronta, smesta osetile snagu ruske taktike. Od prvih minuta njihovog napada, njih je preplavila minobacačka vatra koja je probila njihovo oklopno vozilo A-em-iks 10RC francuske proizvodnje. Ukrajinska artiljerijska vatra nije dejstvovala kako je bilo očekivano. Vojnici su ispuzali iz zapaljenih vozila. U jednoj jedinici, 30 od 50 vojnika bilo je zarobljeno, ranjeno ili ubijeno. Gubici ukrajinske opreme u prvim danima obuhvatili su 20 borbenih vozila Bredli i šest tenkova Leopard nemačke proizvodnje. Ta prva sučeljavanja pala su poput groma među oficire u Zalužnijevom štabu, namećući im pitanje: da li je strategija osuđena na propast?
Ključni nalazi izveštaja Vašington posta o ukrajinskoj kontraofanzivi:
Sjedinjene Države bile su duboko uključene u vojno planiranje koje je prethodilo izvođenju operacije. Ukrajinski, američki i britanski vojni oficiri održali su osam velikih vojnih igara kako bi izradili plan kampanje. Američki i ukrajinski zvaničnici povremeno su se oštro razmimoilazili oko strategije, taktike i vremenskog rasporeda izvođenja operacija.
Pentagon je želeo da napad otpočne polovinom aprila kako bi sprečio Rusiju da nastavi sa osnaživanjem svojih linija. Ukrajinci su oklevali, insistirajući da još uvek nisu spremni bez dodatnog oružja ili obuke. Kontraofanziva je otpočela u junu.
Američki vojni oficiri bili su uvereni da će masovni, mehanizovani frontalni napad duž jedne osovine napada na jugu Ukrajine voditi odlučujućem prodoru. Ukrajina je napala duž tri osovine, verujući da može da rastegne ruske snage. Ukrajina je odustala od velikih mehanizovanih napada kada je pretrpela ozbiljne gubitke u prvim danima izvođenja kampanje. Proigravanjem različitih scenarija došlo se do zaključka da kijevske snage, u najboljem slučaju, mogu da dosegnu Azovsko more na jugu Ukrajine i preseku ruske snage za šezdeset do devedeset dana. Ukrajinske snage napredovale su svega oko dvadeset milja. Azovsko more je i dalje izvan domašaja. Najviši ukrajinski komandant sada priznaje da je rat zapao u pat poziciju.
Vašington post: Kako smo izveštavali o ukrajinskoj kontraofanzivi?
Ovo je prvi od dva članka koji ispituje ukrajinsku kontraofanzivu koja je pokrenuta u junu. U drugom delu opisano je kako je tekla kontraofanziva.
Za prvi deo izveštavali su: Majkl Birnbauk. Keren Dejang, Aleks Horton, Džon Hason, Izaber Karshudijan, Meri Iljušina, Dem Lamot, Greg Miler, Sioban O’Grejdi, Konstantih Hudov, Serhi Kolorčuk, Elen Nakašima, Emili Rauhal, Misi Rajan i Dejvid L. Stern. Pisala je: Misi Rajan.
Tokom tri meseca, reporteri u Vašingtonu, Londonu, Briselu i Rigi kao i u Kijevu i nedaleko od linija fronta u Ukrajini, razgovarali su sa više od trideset viših zvaničnika iz Ukrajine, SAD i evropskih država kako bi ispitali vojno planiranje koje je prethodilo kontraofanzivi i kako je ono doprinelo neuspehu operacije da ostvari postavljene ciljeve. Vašington post je razgovarao sa nekadašnjih ruskim vojnicima koji su se borili u ratu, kao i sa ruskim ratnim blogerima i vojnim analitičarima.
Izveštači, fotografi, asistenti i analitičari bezbednosti Vašington posta prešli su stotine kilometara kroz Ukrajinu kako bi razgovarali sa vojnicima i vladinim zvaničnicima za ovaj serijal. Novinari u više navrata obilazili linije fronta u Zaporoškoj oblasti i u Donjecku, uključujući boravak među borbenim jedinicama pet milja od ruskih snaga.
Izveštaj su uredili Piter Fin i Dejvid Herzenhorn; urednik projekta Reem Akad; grafička rešenja Laris Karklis; grafički urednik Semjuel Granados; fotograske ilustracije Elimi Sabens; urednik fotografije Olivije Loren; lektura Marta Mardok
Nastaviće se…
Izvor: Vašington Post
Preveo: Miloš Milojević
