Čovečanstvo je podeljeno na dva tabora. U prvom su oni koji su na „naučnim“ osnovama isplanirali budućnost. U drugom su svi ostali koji nemaju skoro nikakav plan, ali jasno formulišu svoje želje i namere u pogledu budućnosti
„Ima li života na Zemlji?“ je pitanje na koje se prilično lako odgovara i to potvrdno, sem ako čovek nije solipsista, pa veruje kako je sve što postoji samo proizvod njegove uobrazilje koja se otela kontroli. Mnogo drugačije stvari stoje sa pitanjem „Ima li život smisao?“
Za one koji su zarobljeni u materijalističkom pogledu na svet i koji sebe smatraju biološkim mašinama, ispostavlja se da ga nema. Oni mogu pogrešno verovati da njihovi pojedinačni životi „imaju smisla“ zato što su sebi postavili neki cilj u pravcu čijeg dosezanja postupaju: „Želim da vozim „Poršea“, pa ću na youtube od drugih praviti budale (a od sebe imbecila)!“ Ipak, takav stav ne dokazuje smislenost života, nego samo pokazuje do čega je pojedincu stalo. Ako pošteno razmotri stvari, pravi materijalista (i ateista) će doći do zaključka da univerzalni, viši smisao života ne postoji (teško da će ga iko prepoznati u pukom opstanku). Takvu zabludu održava mainstream-nauka, to jest „naučenjaštvo“, koje dominira akademskim institucijama već dugo, koje od samog početka obrazovnog procesa poučava kako je sve što postoji mehaničko, i svoju doktrinu zasniva na modelu realnosti čija je polazna osnova pojam materije. Vladajuća nauka kakvu poznajemo utemeljena je, u stvari, kao suprotnost religiji i suštinski se bazira na jednačinama kojima je neophodan determinizam. Ali, pošto taj determinizam u praksi slabo funkcioniše i stvarnost ga stalno poriče, ona je uvela pojam „slučaja“. Sem toga, pošto je ideja smisla sveta već odbačena, treba svu pažnju usmeriti njegovo poreklo, pa i tu slučaj dobro dođe. Stoga, pozicija zvanične nauke u odnosu prema svemu može se iznenađujuće lako izraziti: „Svet i život nastali su slučajno, potom su se sami organizovali prema zakonima koje smo otkrili, a sada ćemo mi da nad svim tim preuzmemo kontrolu (da ne dođe do nekog nesrećnog slučaja)“. No, pošto je „slučaj“, po Ajnštajnovim rečima, „nešto nalik na Boga koji baca kock(ic)e“, zvanična nauka, da bi izbegla bilo kakvu asocijaciju sa Tvorcem, pribegava raznim trikovima, poput modela „multivera“ (paralelnih svetova ili vremenskih tokova, alternativnih stvarnosti ili dimenzija itd). U ovom, višestruko apsurdnom konceptu, život ne može imati smisao.
Smisao će, međutim, smesta biti ponovo tu u slučaju povratka u nauku teleologije – objašnjenja fenomena na osnovu njihove svrhe, umesto na osnovu uzroka koji ih izazivaju. To bi značilo otvoriti um za saznanje o svrhovitosti univerzuma, o tome da na sadržaj sadašnjeg trenutka ne utiče samo prošlost, nego i budućnost. To je zastrašujući tabu za savremeno naučenjaštvo, jer se dovodi u vezu sa Bogom, savešću i sličnim pojmovima koji su prognani iz „zvanične verzije“. Sem toga, simultanost prošlosti i budućnosti, ta dvostruka kauzalnost, korenito menja našu predstavu o prirodi vremena i razobličava pojam „slučaja“ kao potpuno besmislen i nemoguć (na srpskom je to lako izvesti jer „slučiti se“ znači „dogoditi se“, pa „slučaj“ samim tim postaje prosto „događaj“; ni reč „slučajnost“ ne može da spase ovaj pojam, jer je isto tako lako iskovati neologizam „događajnost“).
Povrh toga, istinska nauka, koja još nije čestito ni zakoračila među školske klupe i u svakodnevni narativ, dovela je u pitanje i prostor, koji nije lokalan, podložan je deformaciji (i „pikselizovan“) i u stalnoj je vibraciji. A tek od pojma materije, ako se on objektivno sagleda, ne ostaje ništa: više od 99,99% nje čini prividna praznina, koja je takođe ispunjena vibracijama. Umesto trijade „vreme-prostor-materija“ valja postaviti drugu: „energija-vibracija-informacija“. Na osnovu ovoga, nije previše smelo zaključiti kako je naša svest ta koja konfiguriše stvarnost oko nas (mislima, emocijama itd). To je sušta suprotnost doživljaju savremenih naučenjaka (i svih ostalih materijalista) koji zauzimaju nekakvu „ekstrakosmičku“ poziciju, pa svet ispituju kao da u njemu sami ne žive. Materijalista je nalik majmunu koji je nabasao na neku komplikovanu mašinu i koji sad nastoji da je razume koliko god može, da bi mogao da je koristi. On nije u stanju da formuliše svoje namere (u pogledu svrhe njene upotrebe), ali mora da ima plan (kako da njome ovlada), a to su dve veoma različite stvari.
Namera, zasnovana na pažnji, intuiciji i veri (kako na ličnom, tako i na kolektivnom planu), realno stvara budućnost: na osnovu nje, budućnost postoji već u sadašnjosti i deluje na nju. Za razliku od namera, planovi su osuđeni na propast čak i kada izgledaju savršeno. Planovi su, naime, uvek samo racionalni, mentalni, pa se temelje jedino na prethodnom iskustvu, što će reći isključivo na prošlosti (bilo da se ona vrednuje pozitivno, negativno ili pomešano).
U slučaju planiranja, budućnost je puka posledica onoga što sada činimo, a to je opet uzrokovano onim što smo radili prethodno. Uvek su postojali ljudi koji su na ovaj jalov i naopak način želeli da „skroje“ budućnost, sebi ili mnogima, svejedno. U eri tehnokratskog i menadžerskog globalizma, međutim, pojavila se jedna klika koja je precizno isplanirala budućnost svima. Kao ilustracija, može se navesti studija „Španija 2050“, koju je pre više od godinu dana promovisao španski premijer i u kojoj stoji da do te godine u Španiji više neće biti privatnih kuća i domaćinstava sa vrtovima i baštama, niti privatnih gazdinstava sa voćnjacima, šumama, njivama, krdima i stadima (jer je „to luksuz koji čovečanstvo više sebi ne može da dozvoli, ako hoće da opstane“). Da ostavimo po strani sadržaj i vrednovanje ove publikacije, kao i činjenicu da je veselo obznanjuje individua čiji će se mandat (a možda i životni vek) okončati mnogo pre „ostvarenja“ plana. Isti kapitalisti koji su se svojevremeno rugali sovjetskim petogodišnjim planovima sada prave plan za četvrt veka ili duže (a ko zna i od kada – 1971, 1872, 1653, 1308…?). Isti liberali-protivnici svih ograničenja sada su unapred do detalja isplanirali živote svih ljudi zauvek. Sama činjenica da neko na „naučnim“ osnovama planira toliko unapred nešto takvih razmera je krajnje apsurdna, s obzirom na to da ista „nauka“ barata pojmom slučaja.
„Predvideli smo sve da nam neki nesrećni slučaj ne osujeti realizaciju plana“ – to je otprilike suština pogleda na budućnost savremene globalističke elite, ali i svih ljudi koji su zarobljeni u njihovoj misaonoj paradigmi, koja se lažno predstavlja kao naučna i stručna. Izgleda da niko od njih nije čitao „Majstora i Margaritu“ (1928-1940) Mihaila Bulgakova i scenu razgovora Miše Berlioza, predsednika Saveza književnika, sa stranim konsultantom Volandom (a zapravo Satanom). Na pitanje da li zna šta će raditi večeras, Berlioz samouvereno kaže kako će predsedavati sednici Saveza, na šta mu Voland uzvraća „Ne, to ne može biti!“ Ali, pošto je sednica zakazana, a Berlioz planirao da joj predsedava, on blagonaklono odvraća „Naravno, ako mi neka cigla usput padne na glavu…“, ali smesta dobija pravi odgovor od Volanda: „Oprostite, cigla bez razloga nikad nikome ne pada na glavu!“ Čak i đavo zna da slučaj ne postoji i negoduje na sam njegov pomen, a književnika će pod točkove tramvaja odvesti njegova umišljenost da sve drži pod kontrolom. Da je, pak, žarko želeo da predsedava sednici i nadao se da će ona dobro proteći, umesto što je hladno i tašto uobrazio kako će se to desiti „jer je tako planira(n)o“, ni bi ni poginuo.
Čovečanstvo je danas podeljeno na dva tabora. U prvom su oni koji su na „naučnim“ osnovama isplanirali budućnost i svi odreda koji te samozvane planere-sveznadare slepo slede. U drugom su, pak, svi ostali, ljudi koji nemaju skoro nikakav plan, ali jasno formulišu svoje želje i namere u pogledu budućnosti, sasvim različite od one „isplanirane“. Prvi su robovi slepog i bezličnog determinizma, od koga ih jedino slučaj može spasiti, ali ih i uništiti. Drugi su slobodni, jer iako je budućnost realna i već postoji, to nije determinizam: slobodna volja je na delu, a budućnost je fleksibilna. Prvi su osuđeni na poraz jer je njihova vizija veštačka, slovo na papiru, običan zaključak koji je nužno morao proizaći iz preduzetih mera. Drugi ne mogu izgubiti, jer je njihova vizija živa, žarka i intuitivna, rečju – realna čak iako je nejasna, pošto ima svrhu i smisao.
Istina, dobrim ljudima će se namere ispuniti a želje ostvariti uvek na neočekivan i nepredviđen način, ali samo tako i može i treba da bude kada se sve ne isplanira. „Jer“, kako kaže apostol Pavle, „sad vidimo kao u ogledalu, u zagonetki, a onda ćemo licem u lice.“ A ne treba zaboravljati ni na onu narodnu mudrost: „Čovek snuje, a Bog određuje.“
Oprema: Stanje stvari
