Пише: Оливер Јанковић
Симпатична објава никшићког градоначелника у којој честита успјех младим црногорским рукометашицама, враћа нас на тему нашег прошлогодишњег текста о зеленим дресовима репрезентације. Ствар је јасна: репрезентација треба да уједини све грађане земље коју неки спортисти представљају, и тешко је замислити нормалног грађанина неке уређене земље, који не би навијао за своју репрезентацију.
Међутим, у Црној Гори није тако. Неко ко је уређивао ствари у црногорском рукомету, лансирао је пројекат „зелених дресова“, и тако учинио потез против кохезије љубитеља спорта у ЦГ. Јер, не воле сви зелену боју, некима је чак и страна, а сви воле нашу дјецу и радују се њиховим успјесима и напретку. Пошто се зелена боја тиче судбине наших предака, а спортски резултат се тиче наших потомака, ваљало би те двије ствари уравнотежити.
Неће бити да ћемо се сви сложити како нам је тробојка са дојучерашњих ЦГ застава, преко ноћи, постала страна, а да нам је зелена боја, симбол политичког отпора из 1918, али и симбол братоубилачких сукоба, постала знак око кога бисмо се окупили.
Дјевојкама које су освојиле свјетско сребро свака част и подстрек да тако наставе, а људима из РСЦГ упозорење да се рукомет не игра због њих, него због свих грађана.
