Пише: Оливер Јанковић
Атомски тенис, пробијање кинеских и звучних зидова, борба два такмичарска титана и Голијата, а истовремено два ментално самоувјерена Давида. Све смо то видјели у полуфиналном дуелу мастерса у Пекингу, у мечу између Новака Ђоковића (Србија) и Данила Медведева (Русија). Побједио је онај који у Пекингу не зна за пораз – никада! Од 33 меча колико их је у својој каријери Ђоковић одиграо на овом турниру, све их је добио. Па и овај посљедњи…. Јесте Рус дисквалификован због једног свог бизарног потеза (сјетите се Новакове ситуације на УС опену прије коју годину), али се то десило при резултату 1:0 за Ђоковића (7:5) у сетовима и 5:3 у гемовима, на Новаков сервис.
И даље мислимо оно исто што смо рекли јуче: ове и овакве Новакове побједе не траже наставак, ни нови број трофеја. Оне су драгоцјеност сама за себе. Да је са оволико (39) година, неко и даље конкурентан да може да побјеђује тренутно најбоље и значајно млађе од себе, и да дописује историју у смислу ових фрапантних постигнућа какав је Ђоковићев пекиншки низ побједа, – то је све, само по себи, посластица.
Све преко и више од тога није ствар резултата ни такмичарске озбиљности, него чистог дара са неба. Или га има, или га нема. Ако га буде било – јунак је ту да га са благодарношћу прихвати, а ако не, Боже мој, свијет свакако остаје млађима.
Сјутра ће се играти два мастерс финала, један у Пекингу, а други у Токију. Резултати могу бити разни, али само један од сутрашњих финалиста може доћи до своје 102. АТП титуле. Па да видимо каква је воља Неба?
