Пише: Алан Меклауд
Поновни избор Доналда Трампа за предсједника Сједињених Држава изазива велику забринутост у Венецуели. Од атентата, кампања терора, санкција до покушаја државног удара, прва Трампова администрација покушала је све осим потпуне инвазије на ту земљу. Са кабинетом препуним „јастребова“, MintPress процјењује могућност будуће интервенције САД-а у Венецуели.
Према инсјдерима као што су министар одбране Марк Еспер и савјетник за националну безбједност Џон Болтон, Трамп је био један од најгласнијих заговорника војне интервенције у Карипској земљи. Предсједник је рекао да би било „кул“ извршити инвазију, јер је та земља „стварно дио Сједињених Држава“.
„[Могућност] војне акције не може се искључити“, рекао је Стив Елнер, пензионисани професор који је четрдесет година предавао политичке науке на Универзитету Оријенте у Венецуели, додајући:
„Бајденова спољна политика уопште, а нарочито његова политика према Венецуели, била је ужасна. Али вјерујем да ће Трампова политика према Венецуели бити још гора. Трампов избор никог другог до Марка Рубија за државног секретара требало би да отклони сваку илузију да би Трамп био бољи у спољној политици према Венецуели него Бајден.“
Рубио, конзервативни Кубанско-Американац, већ деценијама је један од лидера лобија за промјену режима у Вашингтону. Током покушаја државног удара који су подржале САД 2019. године, отишао је толико далеко да је објавио слике хватања, убиства и крвавог атентата на либијског лидера Моамера Гадафија, упућујући их предсједнику Николасу Мадуру.
Други савјетник Трампу је био лидер плаћеничке групе Ерик Принс. У септембру, Принс је објавио видео у којем је изразио подршку наоружаним анти-владиним снагама у Венецуели, недвосмислено наговјештавајући да ће америчке снаге ускоро бити у тој земљи. „Ваши пријатељи са Сјевера, иако нисмо данас са вама, ускоро долазимо. Подржаваћемо вас до краја,” изјавио је.
Димитрије Милић: Како ће Француска и Немачка дочекати мандат Трампа
Када је MintPress директно упитао за коментаре Принса, министар у влади Венецуеле Вилијам Кастиљо Боле их је одбацио. „Ерик Принс је кловн,“ рекао је, истичући да су његове изјаве дио „операције психолошке застрашивања“ против земље.
Са своје стране, предсједник Николас Мадуро заузео је помирљив став, честитајући Трампу на побједи и тврдећи да би то могло значити „нови почетак“ у односима између САД-а и Венецуеле.
Ипак, пред крај свог претходног мандата, Трамп је надгледао покушај инвазије на ту латиноамеричку државу. Један нападни тим, који су предводили „Зелени берети“, искрцао се у Венецуели с намјером да се оружаним путем пробије до предсједничке палате и постави америчког кандидата Хуана Гваида за диктатора. План је био изузетно детаљан, добро финансиран и диригован уз одобрење званичника из Бијеле куће. Вашингтон је чак сарађивао са шпанском банком „Банко Сантандер“ како би масовно подијелио припејд дебитне картице широм земље, у суштини „купујући“ популацију. Међутим, операција је изведена са нивоом неспособности који се пореди са догађајима од 6. јануара. Венецуеланска војска није се побунила, а тешко наоружане плаћенике савладали су рибари из колектива „Кућа социјалистичких рибара“, наоружани тек старим револверима и ножевима за рибе.
Операција, кодног назива „Гидеон“, касније је у свијету постала позната као Трампова катастрофа „Залив прасића“.
Према ријечима предсједника Колумбије Густава Петра, Доналд Трамп је такође тражио дозволу од његове земље да изврши инвазију на Венецуелу са њене територије.
Још једна неразумна шема коју је Трампова администрација покренула била је изградња и признање паралелне владе у Венецуели коју је водио Гваидо, раније углавном непозната личност, чак и у самој Венецуели.
Обавјештајне агенције у Вашингтону припремале су Гваида још од његових студентских дана, шаљући га широм свијета на обуке и састанке са високим званичницима западних земаља. На изненађење готово свих у Венецуели, Гваидо се прогласио за легитимног предсједника земље, иако никада није био кандидат за ту функцију. Док су Сједињене Државе и неке десничарске латиноамеричке државе брзо признале његово вођство, он никада није успио да изгради базу народне подршке у земљи. Заправо, Гваидо је био толико непопуларан да није могао изаћи у јавност без ризика да га обични грађани нападају или узнемиравају.
У Вашингтону је, међутим, дочекан као херој, добивши овације као Трампов почасни гост током његовог говора о стању нације. Јавно га је Трамп описивао као борца за слободу и „истинитог и легитимног предсједника“ Венецуеле. Ипак, иза затворених врата, 45. предсједник је Гваида сматрао слабим и неспособним политичарем, називајући га „Бето О’Рурк Венецуеле“. Супротно томе, Мадура је видио као снажног лидера који има подршку војске. Док је Гваидо посјећивао Овалну канцеларију молећи Трампа да покрене инвазију, Трамп га је игнорисао и чинило се да је више заинтересован за кокетирање са Гваидовом супругом.
У августу 2018. године, док је држао јавни говор у Каракасу, Николас Мадуро је за длаку избјегао атентат помоћу дронова. Мемоари Џона Болтона, „The Room Where It Happened“, сугеришу да су Сједињене Државе биле умијешане у овај инцидент.
Међутим, ово је било далеко од јединиог акта међународног тероризма у чијем су планирању учествовале САД. Званичници Бијеле куће договорили су развој, како су то назвали, „кинетичких и некинетичких опција, како отворених тако и [ЦЕНЗУРИСАНО], које би могле пореметити извоз нафте и оружја из Венецуеле. Опције би морале укључивати акције које би имале материјални утицај на кључне индустријске и друге циљеве високе вриједности.“
Само неколико седмица након доношења те одлуке, венецуеланске власти ухапсиле су бившег агента ЦИА-е Метјуа Хита испред највећег комплекса за рафинисање нафте у земљи. Приликом хапшења, Хит је имао код себе аутоматску пушку, бацач граната, четири блока експлозива C4, сателитски телефон, хрпе америчких долара и детаљне информације о објекту. САД су такође сарађивале са колумбијским парамилитарним снагама у извођењу напада унутар Венецуеле.
Ова открића бацају ново свјетло на низ веома сумњивих експлозија, пожара, прекида струје и других несрећа у Венецуели – догађаја за које је Мадурова влада оптужила Сједињене Државе.
Најдалекосежнија акција Сједињених Држава против Венецуеле била је деструктивни режим санкција. Економска блокада земље – која укључује застрашивање страних нација и компанија да престану трговати с Венецуелом – опустошила је државу, изазвавши огромне несташице робе. Иако су неке санкције на снази још од 2004. године, оне су драстично проширене током Трампове администрације.
Ерик Марголис: Хоће ли се Трамп окренути против заговарача рата?
Алфред де Зајас, амерички специјални известилац Уједињених нација који је посјетио Венецуелу 2018. године, упоредио је блокаду са „средњовјековном опсадом“ и процјенио да је у само неколико година више од 100.000 Венецуелаца изгубило живот као резултат санкција. Де Зајас је ово означио као злочин против човјечности.
Поред санкција, САД су покренуле огромне финансијске и сајбер нападе на инфраструктуру земље. У томе су пронашле спремног партнера у Банци Енглеске, која је замрзла преко 1,2 милијарде долара у злату које припада Венецуели.
Као резултат, економија Венецуеле је доживјела колапс, инфлација је измакла контроли, а без могућности да купи резервне дијелове за одржавање машина, нафтна индустрија је готово стала. Када су ирански нафтни танкери стигли на Карибе како би доставили Караксу преко потребно гориво, америчка морнарица их је заплијенила, што представља изузетан случај међународног пиратства.
Иран се показао као кључни савезник у разбијању америчке блокаде и оживљавању економије Венецуеле. Љут због овога, Вашингтон је покушао зауставити сарадњу између Ирана и Венецуеле. Године 2020, америчке власти киднаповале су венецуеланског бизнисмена Алекса Сааба док се враћао из Техерана са дипломатском мисијом, држећи га као таоца три године, све до постизања договора о размјени затвореника.
Санкције и економски рат, према ријечима Стејт департмента, имају за циљ „смањење новчаних и реалних примања, изазивање глади, очаја и свргавање владе.“ Ипак, Венецуела показује значајне знаке опоравка. Инфлација је пала на подношљив ниво, а производња нафте и хране је у порасту. Осим тога, сама блокада ујединила је народ против страног агресора. Једна анкета показала је да 82% грађана одбацује санкције.
Видјевши неуспјех санкција у постизању циљева, да ли би Сједињене Државе могле бити искушане на војну инвазију сличну оној у Ираку? Са људима као што су Ерик Принс, Марко Рубио и Илон Маск (који је отворено позивао на Мадурово свргавање) у Трамповом окружењу, то није немогуће.
Међутим, бројни фактори би озбиљно закомпликовали такав потез. Прво, Трамп обећава да ће спровести „највећу операцију депортације у америчкој историји.“ Значајан дио имиграната које циља долази из Венецуеле, па би Вашингтону вјероватно била потребна нека сарадња с Каракасом, што значи да би бољи односи могли бити корисни.
Друго, како објашњава Стив Елнер, баланс политичких снага широм Латинске Америке и свијета се промијенио. Регион више није доминиран реакционарним владама, а Венецуела је далеко мање изолована него раније. Чак је пронашла пријатеље у удаљенијим земљама, као што су чланице економског блока БРИКС.
„Корелација снага у Латинској Америци је знатно повољнија, а БРИКС представља алтернативни блок за Венецуелу. Из тог разлога, била је разочаравајућа одлука Бразила да уложи вето на чланство Венецуеле у БРИКС, али то није било дефинитивно пошто Венецуела наставља одржавати организационе везе и чврсте економске односе с чланицама, укључујући Индију.“
На крају, суочени са повећаним пријетњама са сјевера, народ Венецуеле није остао пасиван. Око четири милиона људи сада је укључено у наоружане цивилне милиције. Уз већ компетентне Венецуеланске оружане снаге, ове групе су посвећене одбрани земље и њених друштвених достигнућа, као што су бесплатно здравство, јавно образовање и широко распрострањено социјално становање по изузетно ниским цијенама. Дакле, иако Трамп и даље може имати на оку Венецуелу, можда би било мудро да се уздржи од сукоба који би Ирак или Авганистан учинио баналним у поређењу.
Алан МекЛауд је виши новинар за MintPress News. Након што је завршио докторат 2017. године, објавио је двије књиге: „Лоше вијести из Венецуеле: Двадесет година лажних вијести и погрешног извјештавања“ и „Пропаганда у добу информација: Још увијек производимо пристанак“, као и бројне академске чланке. Такође је сарађивао са FAIR.org, The Guardian, Salon, The Grayzone, Jacobin Magazine и Common Dreams.
Извор: MintPress
