Piše: Oliver Janković
Naš vrli junak i naš srpski Mister No, teniski as Novak Đoković, na korak do još jednog vimbldonskog finala, udario je o nepremostivi zid. O Janika Sinera u ful verziji (4:6, 4:6, 4:6). Bilo je to surovo rasprskavanje prilično realnih očekivanja Novakovih navijača, da se njegov još uvjek veliki igrački potencijal može pretočiti u 25. GS trofej. Onako se izboriti sa Olijasimom u četvrtfinalu, govorilo nam je da je Nole „tako blizu“, a ovako beznadežno pokleknuti pred Sinerom, dokazuje da je titula „tako daleko“.
Đoković je na konferenciji za štampu poslije poraza naglasio kako se i on nada 25. GS tituli, ali da mu ona nije prioritet, a još manje imperativ, te da mu čak takva priča pravi nepotreban pritisak. I to svi razumijemo, poštujemo i onako ljudski prihvatamo. Volimo Novakove nove igre i pobjede, a beskrajno smo zahvalni na svemu do sad postignutom. Meeeđutim, dok god igra „za svoju dušu“ ili za neke „intimne takmičarske izazove“ Đokovića će, poput kakvih veselih praporaca, prirodno i očekivano, pratiti naše najljepše želje da svaki naredni meč dobije. A novi niz pobjeda bi se logično mogao završiti u nekom novom narednom GS polufinalu ili finalu.
I koliko je prirodno da Novak stvari ne gleda tako da svoj fokus stavlja na novu titulu, toliko je prirodno da mi, kao navijači upravo očekujemo to: novi trofej. Jer niko kao Đoković ne parira dvojcu Siner-Alkaraz u posljednje tri godine; sve sama polufinala i poneko finale. Vimbldonska trava je neodoljivo mirisala na tu istorijsku krunu, na taj magični broj 25. koji se uzdiže iznad svih koji su ikada igrali ovu igru. I to još u danima kada po travi Sjeverne Amerike Novakov vrsnik Lionel Mesi živi svoju petu ili šestu mladost. Ali ništa, teniski sezonski karavan se nastavlja, i Nole će da igra US Open, a mi ćemo da sanjamo opet… dokle god se igra.
Njegov poraz od Sinera u Londonu, nije neka zla kob, niti se Novaku nešto „ne da“. Jednostavno Italijan je bolji takmičar od Srbina. A naša tema (naš problem) je u tome što svako sportsko takmičenje ima navijače, a navijači, kao navijači, traže taj nebeski momenat igre, u kom i od „boljeg ima bolji“ i u kom je ružno potpisati predaju „još u svlačionici“.
