Пише: Оливер Јанковић
Многе лозинке наше епске поезије тешко су разумљиве савременим генерацијама. Најприје из разлога што је модерни живот прилично промијенио своју динамику у односу на витешко доба, па је све теже доћи у ситуацију да очима видиш данас, оно о чему је пјесник тако надахнуто пјевао некада.
Тако је и са описом хајдука који је „кадар стићи и утећи, и на страшном мјесту постојати“. Многи млади људи који говоре или разумију српски језик вјероватно су се питали: какав је то тип људи? Како изгледа тај човјек?
Е па синоћ су их могли видјети 12 на терену паришке кошаркашке дворане, на челу са старином Светиславом. Могли су видјети 12 српских кошаркаша који тресу гаће НБА звијездама и доводе их у ситуацију да уз помоћ пар бесмислених судијских одлука једва, на једвите јаде побједе утакмицу коју су им сви уписали као већ добијену са + 30 или + 20 поена разлике. „Орлови“ су давидовски стали пред Голијата и „на страшном мјесту постојали“ тако лијепо, тако спортски, тако храбро, тако паметно. Добили су „дрим тим“ прве три трећине, и ушли у посљедњу дионицу са + 13 разлике.
Одиграли су идеалну, савршену утакмицу, и учинили да цио један народ, цио свијет сања љепше од „дрим тима“. Оваква игра вриједи олимпијског злата. Памтиће се, препричавати, и постати заштитни знак ове генерације наших кошаркаша. Јер нико никад није овако играо против овакве америчке репрезентације.
Тако мало је недостајало…. али чудно, нема разлога за славље, јер изгубљена је већ виђена златна медаља и историјски такмичарски подвиг, али некако нема разлога ни за тугу. Само понос, бескрајни понос јер су ови момци прешли границу Дуплантиса, Ђоковића, Месија, Баумгартнера….и одиграли све „без мане и грешке“.
Ето драга дјецо, то су ти људи: кадри „и стићи и утећи, И на страшном мјесту постојати“ и како поменута пјесма завршава „не боје се никога до Бога“.
