Пише: Војислав Дурмановић
Као одговор на једномесечно жонглирање одговорношћу, немар правосуђа и ријалити оперету од хапшења Горана Весића због обрушавања педесетак метара дуге бетонске надстрешнице на новосадској железничкој станици, када је петнаест особа смртно страдало, а троје теже повређено, што не би било погрешно назвати државним тероризмом грађевинске мафије, студенти четрдесет факултета у Београду, Новом Саду, Нишу и Крагујевцу ступили су током децембра у блокаде. У Новом Саду су сада блокирани сви факултети, укључујући и највећи на Балкану – Факултет техничких наука, као и ректорат, док су професори предали захтев за смену ректора. Академска заједница инжењерске и правне струке чија је професионална част најпогођенија новосадском кризом најгласније су у захтевима студената: отварању документације о реконструкцији Железничке станице, оставци и кривичној одговорности бившег и тренутног градоначелника, Милоша Вучевића и Милана Ђурића, процесуирању нападача на гимназијалце који су одавали почаст страдалима, као и социјалним мерама у вези са мањкавостима болоњског система. Управа Београдског универзитета не само што их је једногласно подржала, већ је изразила највиши степен солидарности са својим студентима наглашавајући академски дух њихове побуне, што је најжустрије изразио професор Мило Ломпар својим освртом на то неприкосновено право у светлу универзитетске традиције у Србији од првих зачетака исте.
Све мистификације око тога ко све и на који начин стоји уз универзитетску омладину бледе пред њеним захтевима, истим оним пред којима се напредњачка олигархија беспомоћно нашла у јами коју је сама ископала. Мноштво грађана уморних од испробаних разочарења, након смртоносног колапса потемкиновских кулиса Вучићеве популистичке тираније, крмељиво се пробудило над понором. Просечан Србин под таквим режимом руке чврсте према свом народу, а лаке према прохтевима белосветских дипломата и магната, деградиран је од стране хибридног (како председник воли да каже) талога најсрамотнијих феномена у српском друштву: силеџијско-варварског србовања Драгослава Бокана и велеиздаје остатка остатака сународника северно од Ибра, шешељевско-јуловске лумпенпролетерске демагогије и постпетооктобарских тајкунских скоројевића, каријеристичко-клијентелистичке деспотије бахатих гаулајтера и суровог неолибералног израбљивања под уценама страних инвеститора, месијанског бонапартизма и накупништва за немачко-израелску индустрију смрти. Величанствена маса младих разнородних уверења који су се са индексима тако вибрантно распршили по факултетима и испред зграде РТС-а, претходно извиждавши Вучићев опсенарски иступ, маршира против поретка у којем су само они глајхшалтовани и узглобљени у СНС-ову catch all агенду за компромитацију сваке опозиционе мисли, а која подсећа на провинцијски бутик јефтине, сваштарске робе, било у плавом, црвеном или већ којем целофану, грађани дорасли будућности и ваљани Срби.
Изборни резултати у САД показали су како заузимања кампуса од стране америчких вршњака српске омладине протекле године нису била само револт против дипломатско-логистичког покрића покоља деце у Гази, већ и предсказање разочарења у двопартијски систем, који им је узвратио макартизмом, као такав. Директно-демократско одлучивање преко скоро свакодневних пленума на факултетима кочи јалове опортунисте из традиционалног опозиционог естаблишмента који не разуме да студентске генерације нису побуђене Кесићевим вицевима, Кораксовим карикатурама и песницом Отпора као својим симболима да монетизују аутентичну бујицу бунта за какве се ипак мислило да припадају минулом веку и каква је и Тита била навела на преиспитивање.
Овако је историчар Милорад Екмечић осликао нараштаје под владавином српског књаза Александра (sic!) средином претпрошлог века: Србија овога времена је држава у којој се чиновничка олигархија помоћу традиционалног уставног механизма успешно опире нарастању новог либералног духа. Гоне се слободоумни писци и удружења, али ново семе либерализма почело је да клија из ђачких клупа и омладинских удружења. Остаће у Србији правило да све велике идеје у њој почињу од ђачке клупе, која постаје најопаснија институција за полицијски поредак. Да овај дух у којем је тада, у феудалној тами и процепу између империја, предњачио управо милетићевски Нови Сад као, како му само име каже, стаклена башта за расад слободарства, јоште живи показује и то што је студентска побуна симболично отпочела протестом ђака Карловачке и Змај Јовине гимназије – не само најстаријих у Србији, већ и старијих од модерне српске државе. Зато тамо као да смо се опет сусрели с оном платонском Сербијом из Доситејеве маште, на ходницима чијих универзитета млади и независни људи од Бихаћа до Косова сједињени у надама, усуђујући се упражњавати своја права полажу нове испите из самоорганизованог нетрпљења зулума.
