Пише: Елис Бекташ
Током преддејтонске епизоде Рата за југословенско насљеђе главни путни правци углавном су били ван употребе па се саобраћај одвијао неким споредним и скоро заборављеним путевима. Један од таквих путева водио је преко Опаре, села повиш Новог Травника, а њиме су се користили и конвоји UNPROFOR-а и UNHCR-а за Средњу Босну, који су снабдијевали и становништво и пучанство тог краја ратним лудилом захваћене земље.
На том путу била је и једна оштра кривина на којој возила морају успорити да се не стрмекну у провалију, а домишљати и виспрени житељи Опаре смислили су начин да додатно успоре возила тако што би пред њих пустили ситну дјецу која би онда пружала руке према возачима и викала – бонбон! бонбон! Можемо ми сад до сутра распредати да ли је то била једина енглеска ријеч коју су та ситна дјеца знала, али возачи су углавном успоравали да их не погазе, а они међу њима који су имали мекше срце знали су и бацити покоју бонбону па чак и чоколаду из кабине.
Знали су те бонбоне и чоколаде бацати и они који нису имали меко срце већ погану душу која је уживала у призору ситне дјеце што се попут чопора мајмунчића отимају око ситних дарова и која је на тај начин хранила своје убјеђење да је боља и напреднија од тих дивљака и урођеника којима се носила хуманитарна помоћ. Но док су ситна дјеца пружала своје ручице и пискутавим гласићима викала бонбон! бонбон! и тако успоравала камионе, нешто старији мјештани су попут Робин Худових разбојника из Шервудске шуме скакали на камионе са крошњи дрвећа па им оштрим ножевима парали цераде и из утробе транспортног простора избацивали пакете напуњене намирницама и хигијенским средствима или неким другим корисним садржајем.
Једног дана улов је био прилично скроман и састојао се од само два пакета од којих је у једном била рижа а у другом крунице предвиђене за болницу у Новој Билој. Разочарење тако скромним и само половично употребљивим уловом трајало је све до навече односно док се неко није досјетио спасоносне идеје. А која је то идеја била видјело се сутрадан кад су сва ситна дјеца у селу имала по три а нека и по четири па и по пет теспиха, односно круница које су једноставном ампутацијском операцијом претворене у теспихе.
А што ја све ово вама пишем? Па да вам кажем да је такво поступање прилично разумљиво, па чак и оправдано у компликованим ситуацијама попут рата, али да ја никако не могу разумјети зашто се данашње политичке елите понашају попут становника Опаре. И зашто истурају поодраслу ситну дјецу, углавном неталентоване културтрегере и оцвале јалове интелектуалце да вичу фашизам! антифашизам! рат! геноцид! док увјежбани чланови тих политичких елита поскачу на буџете и стране инвеститоре не би ли мркнули који пакет односно евро ил чак обичну домаћу марку.
Добро, мало сам слагао. Нисам ја баш толико глуп да не могу схватити зашто они то раде, него ми се све то мало гади, а додијало ми да сам трпим то гађење па рекох, хајде да га мало подијелим с вама. Не знам вала што бих вас штедио и тетошио, нисте ми из ока испали.
