ВАР СОБА: Фудбал је жив!

Пише: Оливер Јанковић

Лијепо је испало да се истовремено, а одвојено, играју фудбалска првенства два континента која су до сада једина дала прваке свијета. Са обје стране Атланског океана 40-так нација јури за лоптом у жељи да покажу снагу, дух и вјештину своје заједнице. Развија се витешки дух, умијеће вјере и наде, стрпљење и храброст. Публика је – цијела планета.

Са протоком историје овог спорта, над њим се све више надвија злослутни обилак злоупотребе, политичке и финансијске манипулације, монопола моћника овог свијета. Тога је вјероватно било од оснивања ФИФА корпорације, али – колико се мени чини – у почетку „бјеше игра“, а политика је каскала и трчала за њом. Но, сада нам се све више чини да концентрација ванфудбалске моћи толико притиска игру, да је игре све мање, а реклама и кладионичарских налога све више.

Елем, нама у Европи се стужило гледајући фаворите ЕУРО 2024 (част Шпанији и Холандији) како се уморно, калкулантски, безидејно и без срца вуку по терену, од продужетака до пенала, од пенала до сљедећег кола. Требало је бити лудо стрпљив па сачекати двије утакмице полуфинала и вид‌јети — фудбал. Ону игру коју волимо због надигравања и духа и тијела, а не због немуштог имитирања шаха. И Богу хвала на томе.

ВАР СОБА: Полуфинале из огледала.

Међутим, имамо првенство и са оне стране Гринича. Најбољи тимови Сјеверне и Јужне Америке боре се за титулу „Копа Америке“. И то све изгледа много живље и фудбалскије. Можда сам под утиском овог европског мрцварења, па другом диоптријом видим ове бисере од мечева Европљанима доступне послије поноћи. Можда претјерујем. Али није случајно што је актуелни првак свијета, послије двије деценије чекања, поново из Јужне Америке.

Доминација, слобода игре и индивидуални квалитет Месијевих асистената, показан у Катару, наставља се и у САД (домаћин шампионата). Онако како Шпанија у Европи носи све пред собом, тако то раде Аргентинци овамо. Два пута Канада, Чиле, Перу… све су побједили у регуларном току, а на пеналима против Еквадора били су убједљиви као ономад у Катару.

А поред њих гледамо изузетну игру Уругваја (прошетали се групом, избацили Бразил, одиграли страшан меч у поразу од Колумбије) и двије и по године непоражену (и од америчких и од европских тимова) екипу Колумбије предвођену препорођеним Хамесом Родригезом, звијездом Мундијала 2014.

У нед‌јељу вече, 14. на 15. јул, планета ће гледати двије (гарантујем свим што знам и предосјећам) суперсоничне утакмице. Европско финале између Шпаније и Енглеске, и америчко финале, који сат касније, између Аргентине и Колумбије. Мислим да су Енглези поново залутали у ову завршницу фудбалске умјетности,  и да ће поново без трофеја поћи кући. Јер, фудбал је одавно „код куће“ тамо гд‌је се игра и плеше са лоптом,  а не тамо гд‌је се терен „осваја“ империјалном памећу.

Текстови објављени у категорији „Гледишта“ не изражавају нужно став редакције Журнала