Пише: Аба Соломон
Превод: Журнал
Доминантна слика јеврејске историје коју Јевреји имају о себи заснива се на невиности, вишеструким прогонима и коначном искупљењу кроз стварање јеврејске националне државе Израел.
Овај наратив критички се разматра у новој књизи Питера Бејнарта, Бити Јеврејин након разарања Газе: Суочавање са стварношћу.
Бејнарт у својој књизи истиче да сентиментална прича коју Јевреји причају сами себи о својој врлини и херојској издржљивости заслепљује Јевреје и онемогућава им да препознају улогу Израела у стварању отпора с којим се суочава:
„Сада морамо испричати нову причу како бисмо одговорили на ужас који је починила једна јеврејска држава… Ми нисмо трајне жртве историје обдарене врлином.“
Бејнарт, бивши уредник часописа The New Republic, сада је уредник часописа Jewish Currents и сарадник The New York Times-a.
Током протекле двије деценије, све је оштрије уочавао да је концепт „јеврејске и демократске“ државе Израел антидемократски и неспојив с јеврејском традицијом.
Он пише да је подршка јеврејској држави постала „идолопоклонство“, које дозвољава бескрајна убијања, мучења и угњетавање Палестинаца:
„Не постоји граница. Колико год Палестинаца да умре, то не може промијенити односе снага, јер је вриједност живота Палестинца коначна, док је вриједност јеврејске државе бесконачна.“
Савремени јеврејски живот препун је тог идолопоклонства, примјећује Бејнарт. „У већем дијелу данашњег јеврејског свијета, одбацивање идеје јеврејске државности сматра се већом јереси него одбацивање самог јудаизма.“
Књига приписује ужасе који су наметнути над 2 милиона људи у Гази не само Израелским одбрамбеним снагама (ИДФ), него и самим Јеврејима:
„Обожавање државе која уздиже Јевреје изнад Палестинаца замјењује универзалног Бога јудаизма — који има посебне захтјеве према Јеврејима, али вриједнује све људе — племенским божанством које сматра јеврејски живот драгоцјеним, а палестински безвриједним.“
Бејнарт не игра игру скривања иза тврдњи да Јевреји нису одговорни за Израел, док истовремено полаже право на Израел као јеврејску државу.
Он не каже „сви Јевреји“, већ поштено наводи да су „представничке“, „мејнстрим“ јеврејске организације широм свијета сада ционистичке. Антиционистичке организације су дисидентске.
Примјећује да многе синагоге имају израелску заставу на бими (платформи гдје се чита Тора) „и молитву за Израел у литургији.“
Како је ционистички покрет растао, многи су предвиђали и упозоравали да ће стварање јеврејске националне државе довести до тога да се Јевреји посматрају кроз призму поступака те државе.
Оно што је предвиђено као посљедица јеврејског суверенитета у Палестини сада се дешава Јеврејима у „дијаспори“. Јевреји широм свијета, на универзитетима и улицама, осјећају да су под лупом и да се позивају на одговорност због поступака Израела.
Бејнарт поставља насиље Хамаса од 7. октобра 2023. у контекст историје потлачених народа који, без мирних средстава за борбу против свог статуса, прибјегавају насилним методама, као што се видјело у устанцима робова и антиколонијалним герилским ратовима.
Примјећујем да су Бејнартове мисли у складу с оним што је прије скоро 100 година писао историчар и тадашњи циониста Ханс Кон о антијеврејским нередима 1929. године, након 12 година ционистичке колонизације Палестине под британском управом:
„Претварамо се да смо невине жртве. Наравно да су нас Арапи напали у августу. … Починили су сва варварска дјела која су типична за колонијалне устанке. … У Палестини смо 12 година [од Балфурове декларације] а да нисмо ниједном озбиљно покушали кроз преговоре добити сагласност домородачког становништва.“
Израелска одмазда након 7. октобра 2023. над више од 2 милиона становника Газе и њиховим средствима за живот — домовима, инфраструктуром, школама, универзитетима, болницама — званично је резултирала са преко 46.000 мртвих и безброј повријеђених као директна посљедица напада Израелских одбрамбених снага (ИДФ).
Медицински часопис Lancet процјењује да је број страдалих вјероватно много већи, укључујући смртне случајеве од глади, болести или хладноће.
Већина становништва Газе остала је без крова над главом, окупљена у импровизованим склоништима, док их је ИДФ упозорењима тјерао из једне „сигурне зоне“ у другу, које су потом често бомбардоване.
Бејнартова књига анализира ционистичке апологије које су неопходне да би се истовремено сматрало себе моралним и бранило оно што је Израел учинио — од Накбе 1947-49. године, када је терористичким методама протјерано палестинско арапско становништво из својих заједница у данашњем Израелу, па све до Газе 2025. године.
Џефри Д. Сакс: САД и Израел су уништили Сирију и то назвали миром
Он осуђује ционистичке лажи које дехуманизују и демонизују палестински отпор:
„Ове тврдње не издржавају ни најмању анализу. То нису аргументи, већ талисмани. Оне одбијају опасне емоције попут туге и срама.“
Користећи модел демонтаже апартхејда у Јужној Африци, Бејнарт покушава замислити које би то принципе могле зацијелити Палестину:
„Детаљи су важни, али мање од темељних принципа. Гдје год живјели заједно, Јевреји и Палестинци би требали живјети под истим законима. И требали би заједно радити на исправљању неправди из прошлости. Израелци који су 7. октобра постали избјеглице требали би се моћи вратити кући. А Палестинци који су постали избјеглице 1948. године требали би такође добити то право. Историјске неправде никада се не могу у потпуности исправити. Али што је искренији напор, веће су шансе за помирење.“
Ово би представљало радикалну реконцепцију јеврејског живота у Палестини, јер би напуштањем улоге освајача Јевреји могли живјети као јеврејски Палестинци. Он наглашава да је одрицање бијелаца од апартхејда у Јужној Африци био мирнији процес него његово насилно рушење.
У завршном поглављу књиге, Бејнарт истиче да израелско понашање произилази из јеретичке тенденције у јудаизму да се Јевреји сматрају светима, умјесто људима са додатним обавезама.
„Шта ако су се неки сањари у маварској Шпанији или силезијском штетлу (јеврејском селу у источној Европи) тјешили идејом да дубоко у нама лежи посебна искра божанског? Нису имали моћ да то претворе у стварност.“
Ово самообожавање, које је први предложио један Израелац по имену Корех, изазивајући Мојсијево вођство, није имало већег значаја све до стварања „јеврејске“ националне моћи.
„Све се то промијенило стварањем Израела. Тек када Јевреји контролишу државу која има моћ живота и смрти над милионима нејевреја, Корехова тврдња о урођеној јеврејској светости постаје заиста опасна.“
Бејнарт позива на ослобађање Јевреја од ционистичке доктрине која их приказује само као жртве, а никада као злочинце:
„Можемо скинути терет који угњетавање Палестинаца намеће израелским Јеврејима, и посредно, Јеврејима широм свијета. … Можемо одбацити терет виђења самих себе као вјечитих жртава свијета који мрзи Јевреје.“
Више него разлика у степену религијске праксе или деноминације, Бејнарт вјерује да ће питање ционизма постати главна линија подјеле у јеврејској заједници.
„Уклоните јеврејску државност из јеврејског идентитета, и за многе Јевреје широм свијета није јасно шта остаје.
Али предност у схватању да Јевреји нису фундаментално другачији од других људи јесте у томе што нам то омогућава да учимо из њиховог искуства. Јеврејска изузетност је мање изузетна него што мислимо. Нисмо једини народ који је користио причу о жртви како би оправдао надмоћ.“
Перманентна пријетња за Израел је арапско становништво које је протјерао, али није истребио. Они су одлучни да поврате своје право рођења и живе слободно у Палестини, као што то чине Јевреји.
Умјесто освајања, Бејнарт предлаже модел уздржаности, сарадње и поштовања — на трагу јеврејских мислилаца као што су Ахад Ха’ам, Јуда Магнес и Алберт Ајнштајн.
Многе визије јеврејског насељавања у Палестини биле су универзалистичке и пацифистичке.
Године 1927, ционистички писац (и штићеник Хаима Вајцмана) Морис Самјуел разматрао је у својој књизи Ја, Јеврејин да је јеврејска цивилизација „током шездесет генерација“ показала „да ни освајање ни угњетавање нису неопходни за њен опстанак. … једна група може преживјети без масовног убијања.“
Питање је да ли траума или охолост дозвољавају ционистима у Израелу и широм свијета да повјерују у тај модел — проналазећи слику Бога чак и у својим „непријатељима.“
Аба А. Соломон је аутор књига Мијазма јединства: Јевреји и Израел и Говор и његов контекст: Говор Џејкоба Блауштајна „Значај подјеле Палестине за америчке
Извор: Znetwork