Пише: Милорад Дурутовић
Прије неколико дана навршило се пет година од смрти Маје Перфиљеве (Тиват, 1. мај 1941 — Загреб, 8. јул 2019).
За ову пјесникињу, професорку и сликарку први пут сам чуо када су медији оновремено пренијели вијест о њеној смрти. Како понекад бива, вијест о нечијој смрти донесе знатижељу за откривањем живота упокојене личности. Тадашње сазнање да је Маја Перфиљева аутор пјесме „Да сам ја нетко“, коју је славном учинила сарајевска рок група „Индекси“, отворила је тада жељу да бар нешто дознам о тој пјесникињи. Ову сам пјесму небројено пута слушао и цијенио да она носи нешто више, у пјесничком смислу, нешто више од обичне популарне музичке нумере.
Доиста, већ је сами преглед на Википедији донио обиље података, а чини ми се и увјерење да је Перфиљева постала пјесник префињене лирике и прије свога рођења; још у вријеме када се њен отац Игор, рођен на далеком руском истоку, упустио у одисејску пустоловину:
„Отац Маје Пeрфиљеве, Игор, рођен је на далеком истоку Русије, на породичном имању у малом месту Мангут, у близини Чите. Био је Рус, православац, мешане крви јер су се Перфиљеви женили Монголкама. Његова породица потиче из Санкт Петербурга, одакле је његов предак Максимилијан Перфиљев у доба Катарине Велике отишао да чува границу Руске Империје у Азији. Био је најстарији од седморо деце. Године 1920, у време евакуације после Октобарске револуције имао је 11 година. Тада је у европском делу Русије револуција већ узела маха, док су се јединице руске гарде повлачиле према Владивостоку где је била створена задња република Белих Руса. Отац породице, тада већ удовац, синове је одвео у Читу, у кадетски корпус, јер је веровао да ће тамо бити сигурније, а он је са кћерима отишао у Кину. Међутим, како је Црвена армија напредовала, 1920. године наставници су одлучили да евакуишу кадетски корпус из Чите и са децом су отишли у Владивосток, где су остали две године. За то време нису успели да успоставе контакт са родитељима кадета, а како више нису могли да чекају, одлучили су да закупе брод и отпловили су са свим питомцима у Шангај. У Шангају су провели годину и по дана, све време боравећи на броду. После тога кренули су даље, до јужне Кине, па Индијским океаном до Цејлона, где су се зауставили на пола године. После Цејлона брод је потражио пристаниште у Црвеном мору, али ниједна земља није их хтела да их прими. То је већ било око 1925. године. Брод је отпловио у Јадранско море и зауставио се у Венецији, где су наставници чули да Русе прима Краљевина Југославија и да у Србији живе православци. Обратили су се дописом и Краљевина Југославија их је све примила. Најприје су били смештени у Билећи, где су већ била смештена и деца Донских козака, а касније су сви заједно пребачени у Горажде. По указу краља Александра био је примљен у елитну Поморску академију у Дубровнику, одакле је као млади кадет на школском једрењаку упловио у луку Тиват, у Боки Которској, где је упознао своју будућу жену. Венчали су се 1939. и крајем исте те године добили су ћерку Асју, годину и по дана касније Мају, а десет година касније и најмлађу Даницу.
Мајка Маје Пeрфиљеве била је ћерка Италијанке и тадашњег градоначелника Тивта. Породица је живела у породичној кући на обали.
До Другог светског рата породица Пeрфиљев живела је у Тивту. Када је пала Италија Порфиљев са пријавио у партизанску морнарицу, и сви су се преселили у Дубровник. Као поморски капетан послат је на Вис у Генералштаб. Бавио се разминиравањем и добио је два одликовања, Орден за храброст и Орден за народ. После рата Пeрфиљев је радио у морнарици у Сплиту, где је породица живела до 1948, када су га ухапсили. Пeрфиљев је тада добио нервни слом и смештен је у болницу. Опоравак није био потпун. Због његове болести, односно због добре болнице, породица се тада преселила у Загреб.“
Одисејство као судбина, као некакава античка драматизација живота, испратиће и пут Маје Перфиљеве, о чему се детаљније може прочитати, такође, на Википедији, али и другдје на порталима.
Но, мени су сва та сазнања из породичне предисторије и историје Маје Перфиљеве дошла као неко залеђе из којег се рађа, у којем почиње пјесма „Да сам ја нетко“.
Пјесма је наизглед једноставна. Она то у својој фигуративности, мелодији и метрици заправо и јесте, скоро банална. Међутим, у свом значењу пјесма је апсолутно античка. И то у оном смислу у коме све античке трагедије, заправо јесу породичне трагедије; оне су резултат трагичког, а у хеленском смислу ријечи то значи узвишеног осјећања живота.
„Да сам ја нетко“ – то је наслов, рефрен, почетак и крај пјесме. То је формула од чијег значења зависи смисао пјесме у цјелости. Без те рефренске семиотике пјесма би била елементарни апел за слободу игре дјечака и ђака, за љубав мајке и оца. Нешто толико пута виђено. Али „нетко“ из Мајине пјесме постоји само као чежња и сан; као хибрис, као трагичка кривица онога који зна да живот није такав какав би по законима игре, креације и љубави могао бити.
„Свим мајкама би’ избрисао боре
Учинио да очеви их воле
Давну љубав да им врате
И да мирно живе своје сате
Да сам ја неткоНе би, не би људи живот проклињали
Како би се живјело и како би се вољело
И како би добро било
…
Да сам ја нетко“
Али пјесма има и своју дубљу онтологију, космослошку филозофичност. Јер, можда би се „нетко“ могао разумјети као лозинка за бога, за свемогућег творца који је створи овај несавршени свијет. Могли бисмо преформулисали стих, да гласи: „Да сам ја Бог“. Па ипак, постоји нешто још дубље од тог у литератури, такође, много пута виђеног „приговора и љутње на Творца“. Јер, пјесма садржи, да поновим, апсолутно античко сазнање о кривцу. Тај кривац је човјек – отац који мајци црта боре; мушкарац који заборавља да жени поклања руже. Најзад, то су мушкарац и жена који су изгубили „давну љубав“; дакле, примордијалну, божанску љубав.
Међутим, пјесма „Да сам ја нетко“ није лишена утјехе. Јер, тај пјеснички глас који чезне и сања да је „нетко“ јесте главни јунак ове поеме, силан као „нетко“ из јуначке пјесме „Бановић Страхиња“. То је, дакле, јунак који чува сјећање на давну љубав.
