Пише: Оливер Јанковић
Почело је причом да нико нема што Црногорац имаде, односно да само МНЕ има рукометну репрезентацију која је селектована буквално из двије цетињске улице. Тај симпатични куриозитет временом је почео да се претвара у ноћну мору: никад ништа ни против кога да се уради! Сви ми којима је на срцу Црна Гора позелењели смо од муке што се (ре)презентација овдашњег рукомета свела на јурњаву неће ли се, на маргинама неког такмичења, побједити Србија. А у сврху тог и таквог императива, из „зелене“ селекције експресно је одстрањен играч који јавно показује своју приврженост цркви и молитви.
Распад сваког смисла те шовинистичке и анти-спортске рапсодије десио се на прошлогодишњем првенству свијета, када су елиминацију ЦГ са тог такмичења пратиле честитке са ДПС и СДП адреса, само зато јер је у утакмици без резултатског значаја побјеђена Србија!?
Епилог тог лудила имамо на овом европском првенству, на ком Србија игра егал утакмицу са Шпанијом, и побјеђује Њемачку, а наши „зелембаћи“ примају 41 гол и губе од Словеније а убједљиво бивају поражени од Фарских острва (-13 разлике)!!
Пораз од Фарана буди сјећања на прошлогодишње фудбалске дебакле, како клупске, тако и репрезентативне, црногорских тимова на овим егзотичним острвима. А доводи нас до кључне тезе овог мог осврта: Фарска острва су као држава, организовала државни празник (обуставу рада институција) и послали крузер са великим бројем навијача (свим становницима?) да бодре своју репрезентацију у Данској. Уз то се јавила и феноменална игра, као у трансу, која је Фаране довела на корак од друге фазе такмичења. (И њихови фудбалери су до пред сами крај имали неке шансе за мундијалски бараж!) То је државно и друштвено (национално) јединство које спорт доноси у ову кишовиту и слабо насељену земљу. А Црна Гора? Од референдума 2006. па ево до данас, организацију државне селекције и њених фанова воде ДПС/СДП узурпатори родољубља. Они не само да не могу попунити један такав навијачки крузер, него су све урадили да за репрезентацију навијају једино и само оне двије улице са почетка приче. Биланс таквог односа према државном тиму су шамари, маснице и отоци… нарочито они Фарски, како острва називају Хрвати, а како ми на српском кажемо за отеклине од тешких удараца.
