Пише: Џоана Кавена
Ове године обележава се век од прве демонстрације телевизије у Лондону. Елизабета Друга послала је први краљевски и-мејл 1976. Први састанак Ланкаширског удружења уметничких звонара одржан је 1876. Све су то значајне годишњице. Међутим, одлучујем се да 2026. година буде 85. годишњица једне велике приповетке: “Врт са стазама које се рачвају” (1941) Хорхеа Луиса Борхеса. Прича говори о законима вероватноће, лавиринтима и немогућности романа. Цуи Пен, предак приповедача, пред себе ставља задатак да напише роман са мноштвом ликова: “огромну игру погађања, или параболу, на тему времена”.
У већини романа, када лик наиђе на стазе што се рачвају мора да се одлучи: овим путем или оним. Ипак, у Цуи Пеновом роману одабране су све могуће стазе. Тиме се ствара “све разгранатија, све вртоглавија мрежа дивергентних, конвергентних и паралелних времена”. Врт са стазама што се рачвају је бескрајан.
Често се каже да је Борхесова прича предвидела мултиверзум из квантне физике, хипотезу какву је прво предложио Хју Еверет 1957. године, а потом ју је Брајс Девит популарисао 1970-их година као „интерпретацију мноштва светова“ квантне механике. Физичар Алберто Рохо је у есеју “Врт светова који се рачвају” из 2005. године испитао ову тврдњу. Да ли су физичари читали Борхеса? Или је Борхес читао универзум? Испоставило се да Брајс Девит није знао за Борхесов врт. Када је Рохо пропитивао Борхеса, он је такође све порицао: “Ово је јако чудно”, рекао је, “јер је једино што знам о физици потекло од мог оца који ми је једном показао како ради барометар”. И додао је: “Физичари су тако маштовити!”
Књижевна предвиђања су, показује Рохова тобожња истрага, необична вештина. Не живимо у Борхесовом врту, па је немогуће вратити се кроз време, расцепити универзум и утврдити шта би се догодило да Борхес никада није писао о цепању универзума. Да ли би Еверет свеједно предложио своју теорију о гранању светова?
Универзум је тајанствен; такво је и узајамно прожимање узрока и последица. Футуристички роман Х. Џ. Велса Ослобођени свет (The World Set Free) из 1914. године приказује разорне последице компактних “атомских бомби”. Физичар Лео Силард прочитао је Велсов роман 1932. године и осмислио је нуклеарну ланчану реакцију 1933. Ми не можемо да закорачимо у паралелни свет у ком Велс напредује као приправник у трговини текстилом, престаје да пише и постаје уважени директор Хајдове продавнице текстила у Саутсију. Ипак, једна нит утицаја је јасна. Када је Силард схватио значај своје теорије, осетио је страх: “Знао сам шта би то значило, а то сам знао јер сам читао Х. Џ. Велса”.
Будућност је неистражена територија, простор изван свих мапа. То писцима доноси одређену слободу у маштању: да стварају дистопије, утопије, експерименте и измишљена друштва. У Султанијином сну (1905) Бегум Рокеје, који се појавио деценију пре Њене земље (Херланд) Шарлот Перкинс Гилман, путник стиже у технолошки високоразвијено матријархално друштво где тешке послове обавља “електрична струја”, кува се са лакоћом, а једна од опција за превоз је и нека врста хидрогенског хеликоптера.
Џонатан Кук: Гријеше сви они који се плаше дистопијске будућности
У роману Жена на рубу времена (Woman on the Edge of Time) Марџ Пирси из 1976. године разматрају се и утопијска и дистопијска будућност: мирна сеоска заједница насупрот узаврелом, хиперкапиталистичком граду у ком богати продужавају себи животни век док се сиротиња бори за опстанак. У роману Пирсијеве се сугерише да овакве будућности уклизавају и исклизавају из постојећег света, потакнуте догађајима из садашњости. Или можда постоје само у глави протагонисткиње.
Парабола о сејачу (Parable of the Sower,1993) и Парабола о сребрњацима (Parable of the Talents, 1998) Октавије Батлер смештени су у постапокалиптичку Калифорнију. И поново се ту богати штите од дистопије склањањем у заједнице ограђене високим зидинама. Клима је уништена; људи чезну за старим, добрим временима. Подлац од председника куне се да ће „Америку учинити поново великом“, што је поглед уназад ка Регану и поглед унапред ка МАГА покрету. Батлерова своје ликове описује у стању надреалне отуђености; њихова климатска апокалипса делује као “већ виђена ствар у научној фантастици”. Овај осећај стварности као неуверљиве, језиво сличне метафикцији, наговештава нашу сопствену иронично-дистопијску садашњост.
А ту су и писци који су предвидели наше друштво надзирања: Јевгениј Замјатин са Ми (на енглеском објављен 1924), Олдус Хаксли са Врлим новим светом (1932) и Џорџ Орвел са 1984 (1949). Ови романи су толико релевантни за наше доба надзирачког капитализма да изгледа као да их наши технобарони нису видели као сатирична упозорења, него као мотивациона штива. У сва три друштва будућности идеолошка супердржава забрањује сваки вид приватности. На самоћу се гледа с подозрењем, јер она подстиче контемплирање и могућност независног мишљења. Чак је и приватност унутрашњег света нарушена кад год је то могуће.
Наследница ова три романа је Слушкињина прича (1985) Маргарет Атвуд, још једна далековида прича о масовном надзирању и реакционарним владама које контролишу тела жена. У међувремену, трилогија Луди Адам (Антилопа и косац, 2003; Година Потопа, 2009; и Луди Адам, 2013) поставља етичке дилеме у вези са биоинжењерингом, пандемијама и монополистичким корпорацијама.
У роману Хистерични снег (1992) Нила Стивенсона „метаверзум“ је имерзивна виртуална стварност и захтева слушалице. Марк Закерберг је 2021. године ребрендирао компанију која стоји иза Фејсбука, Инстаграма и Вотсапа под именом Мета и обзнанио је своју намеру да развије „метаверзум“.
Вилијам Гибсон је у свом роману Неуромант (Neuromancer) из 1984. године замислио простор виртуалне стварности назван Матрикс. Овај роман увео је термин сајберспејс у – ето, сајберспејс, па и изван њега. У Сувишном извештају (The Minority Report,1956) Филипа К. Дика, јединице за „пре-злочин” користе видовњаке да предвиде будућа кривична дела да би полиција могла да обави превентивна хапшења. Шта се дешава, пита Дик, ако је злочин предвиђен, али се будући починитељ предомисли? Да ли је он и даље „унапред крив”? Пређимо на нашу садашњост и, тако је, операције спречавања „пре-злочина” се већ тестирају широм Велике Британије. Видовњаци нису ни потребни; пророчке агенције за спровођење закона уместо њих посежу за рударењем података, предиктивним алгоритмима и препознавањем лица. Шта би уопште могло да крене по злу?
Најзад, ту је Дикова бескрајно корисна идеја о киплу, кованици из његовог романа Да ли андроиди сањају електричне овце? (1968). За Дика, „кипл су бескорисни предмети, попут рекламних летака, кутија шибица након што се искористи последње палидрвце или омота од жвака”. Први закон кипла гласи да он „истискује не-кипл”. Кипл се не може победити, „осим привремено и можда на једном месту”. Кипл је данас сво оно алгоритамско смеће на мрежи, наши препуни мејл сандучићи, АИ трица и кучина. Да ли је Дик могао ово да предвиди? Могу ли неки видовити писци заиста да виде будућност?
Фикција о будућности је, каже Атвудова, заправо помно истраживање садашњости. После те тачке, показује Борхес, све постаје огромна игра погађања. Неке прогнозе будућности су боље од других. Неке су необично бриљантна. Да ли је Дик могао да замисли, још тамо шездесетих година прошлог века, свет у ком ће људи бити преплављени наносима и отпацима модерног живота или је у ствари писао о осећању преоптерећености у сопственом времену? У сваком случају, његов савет је и даље применљив, подједнако пророчки и инспиративан: можда је све што можемо да урадимо то да пронађемо равнотежу између притиска кипла и не-кипла, бескорисног смећа и драгоцених предмета. У свету где су технобарони утопије заменили дистопијама, можда је то највише што од утопије можемо добити. Бори се против кипла!
Извор: Глиф
