Пише: Стефан Синановић
Пошто се у Црној Гори такви узвишени и важни појмови какви су „секуларизам“, „прогрес“ или „просвећеност“ најчешће, посве непажљиво, израбљују и троше у ситним дневно-политичким лакрдијама у којима су језик и симболи често ефектна димна завјеса за мутне и лукративне науме личног типа, можда је, када се о њима говори и пише – чисто ради што објективнијег приступа – најбезбједније ракурс потражити у неким другим традицијама. Наиме, ако бисмо за ваљан узорни модел узели тековине и врхунске хуманистичке домете западне цивилизације, ту би нам на првом мјесту, увијек и свуда, на памет морао пасти – Шекспир.
Не само да је највећи писац и најбистрији ум енглеског језика и културе најудаљенија гранична тачка до које је добацио дух модерног човјека, него су он и његово дјело претпоставка оних образаца унутар којих би, савремена просвећена и култивисана мисао, ваљда требало да се креће. Уколико бисмо, опет, узели да промишљамо о неком еталону оних других људских врлина какве су жеља за слободом и независношћу, државничко држање или национална част – вјероватно би многима на памет дошао Симон Боливар.
Наиме, један од највећих државника планете, El Libertador, не само што је доносио независност и слободу Јужној Америци, био предсједник чак четири њене земље (које данас носе име по њему или садрже одреднице које на њега упућују) већ је вјероватно и најпримјереније отјелотворење узвишених идеала француске револуције и, као уствотворац, оних принципа на које се, и у црногорској политичкој збиљи, ваљда мисли када се каже: уставни патриотизам. Уколико у Црној Гори, па и шире, постоји фигура која понешто, и у извјесној мјери, захвата вриједности оба примјера које сам навео – онда то мора бити Петар II Петровић Његош. Не само да је владика Раде био књижевник и философ космогонијских назора и квалитета већ је био и владар, суверен и реформатор кадар да се супротстави таквим силама каква је била Османска, и да равноправно разговара са таквим дипломатским и политичким адресама каква је био оновремени Беч. Оно што је, макар била, још једна интересантна и, испоставиће се, незанемарљива тачка-повезница ова три важна историјска лика јесу њихова почивалишта – и Шекспир и Боливар и Његош, модерни, напредни и просвећени, почивали су у Црквама.
Синановић: Киш и Амфилохије или о једној избледелој фотографији
Остаци највећег писца након Хомера и данас почивају у пригодној гробници у Цркви Светог Тројства у Стратфорду на Ејвону, гроб Симона Боливара је био у базилици Санта Марте, да би потом био премјештан у Национални пантеон Венецуеле (али опет: на мјесту Цркве ‘Сантисима Тринидад’). Опет, највећи писац Боливаровог језика – шпанског језика – Мигел де Сервантес такође почива у једном малом самостану у Мадриду. Подразумијева се, слично је и са Дантеом, па је тако највећи писац италијанске културе и пјесник „Божанствене комедије“, сахрањен у Базилици Сан Франческа у Равени итд. Сви су ови примјери, дакле, и након смрти по много чему упоредиви, величанствени у својој слави, недодирљиви у својој величини, само је, владици Радивоју, припало да буде, од стране комуниста, чекићем узнемирен.
Када је Предсједник Скупшине Црне Горе, г. Андрија Мандић, прије неколико дана, сасвим исправно, предложио обнављање завјетне Цркве на Ловћену – капелице у којој је сам Петар II тражио да му буде вјечни гроб и вјечни починак – противници Његошевог аманета и његове посљедње жеље су устали са повицима о „вјечитим кочничарима прогреса, модернитета и просвећености“.
Да ли можете да замислите исте ове гласове, овако бијесне и озлојеђене, у вјечитој уобразиљи некаквих реформских назора и модерних идеја, како једном Енглезу, Шпанцу или Италијану објашњавају како није нарочито напредно и европски то што им највећи умови, водећи национални симболи, најдрагоцјеније културне и историјске фигуре, не почивају у монолитним идеолошким инкарнацијама једног времена (које се, на несрећу, у Црној Гори понајдуже у Европи задржало) него, ето, баш у Црквама и Манастирима? Иницијативу је важно подржати не само зато што је она могући излаз из црногорских погубних идентитетских рачвања и диоба, па ни само зато што је она, упркос буци и бијесу мањег дијела црногорске популације, модерна и напредна идеја par excellence, већ на првом мјесту и искључиво стога што је – како рече наша Исидора – Његош сам ријешио питање свога споменика. Можда око тога ‘чији је Његош’ у Црној Гори, као и гледе многих других питања и проблема, не постоји консензус, међутим око његовог амената и његове жеље са самртничког јастука, полемике не би требало и не би смјело да буде. По томе колико смо кадри да одговоримо на тешке задатке историје, да дјелујемо зрело у односу на аманете наших предака, и одговорно у односу на важна питања која нас дијеле, по томе ћемо се, једног дана, рачунати у људе. Нашој генерацији је припало не само да, изневјеравајући себе, не изневјеримо и најмудрију и најљепшу главу нашег народа већ и да покушамо да исправимо гријех једног времена које је било да се више никад не понови.
Извор: ИН4С
