Пише: Оливер Јанковић
У сусрет предстојећем Мундијалу у Сјеверној Америци, који почиње за мање од мјесец дана, редакција Журнала ће евоцирати успомене једног 50-годишњака, на све претходне мундијале, које су он и његови вршњаци могли да запамте. Данас идемо у Јужну Африку, прву афричку земљу која је била домаћин неког мундијала, и годину 2010. када је дошло вријеме за 19. по реду свјетско фудбалско првенство. Послије Зиданове Француске 1998. на овом афричком мундијалу Шпанија ће постати нова европска земља која ће први пут у историји освојити пехар ФИФА, и тако себе убројати међу 8 земаља (све до данас) које су, бар једном, дошле до свјетског врха. За неупућене, то су: Бразил, Аргентина, Уругвај из Јужне Америке, те Њемачка, Италија, Енглеска, Француска и од 2010. Шпанија. Овај шпански репрезентативни куриозитет је тим прије већи ако се зна да је годинама и деценијама прије овог тријумфа у Јужној Африци, шпански фудбал (и клупски и репрезентативни) један од најбољих у Европи, па самим тим, и на свијету. Реал, Барселона, Атлетико су ауторитети европских клупских такмичења још од њиховог оснивања 60-их година 20. вијека, а мадридски Реал је био најтрофејнији клуб на свијету, и тада 2010., и данас је. Шпанска репрезентација је међу првима освојила титулу првака Европе, а на прелазу вјекова играла у завршницама континенталног првенства. Ипак, никада није дошла јача на један мундијал, као што је стигла на овај у Јужној Африци. „Црвена фурија“ је у Африку допутовала са титулом првака Европе (убједљиво освојеном 2008.), а утисак је да је овај тим посложен у шампионски формат још на Мундијалу 2006. када су неочекивано и неискусно декласирани у нокаут-утакмици од Зидана и другова. Сада, чинило се, више није било препрека за њих.
Редовно следовање „малера“ као да су потрошили у првом колу такмичења по групама, када су, прилично неспретно, поражени од Швајцарске са 1:0. Тада су се пресабрали и у импозантном низу били бољи од Хондураса и Чилеа (у групи), а потом надиграли Португалце (једну од њихових најјачих екипа икада) у осмини-финала и одлични Парагвај (ваљда најуспјешнији пласман у њиховој историји – пролаз међу 8 на свијету) у четврт-финалу. И тако су се, по први пут, Шпанци обрели у полуфиналу неког првенства свијета. Тамо их је чекала Њемачка.
ВАР СОБА: 40. година Мундијала – 2006. посљедња велика прича Италије!
Србија, званично, први пут на мундијалу
А кад смо код Њемачке у Јужној Африци 2010. незаобилазна тема везана за њу је и први званични наступ Србије на мундијалима. Наиме, српски фудбалери, још од Монтевидеа 1930. наступали су под заставом Југославије (бар три различите земље са тим именом) и једном под именом Србија и Црна Гора. Овдје у Јужној Африци, први пут под именом Србија, предвођени Радомиром Антићем, прослављеним дотадашњим тренером горе поменута три шпанска клупска великана. Е та и таква Србија, нашла се у групи заједно са Њемцима, и још са Ганом и Аустралијом. Њемци су згромили Аустралију на самом почетку такмичења и показали да послије неуспјеха на домаћем терену 2006. формирају нову фудбалску силу под тренерском палицом Јоакима Лева, а на терену са Нојером, Швајнштајгером, Ламом, Подoлоским, Клосеом и Милером… Србија је киксала против Гане (0:1) и, по добром старом обичају, дошла у ситуацију да се „вади“ против те и такве Њемачке. Услиједио је незабораван меч, један од најузбудљивијих у новијој српској фудбалској историји. „Орлови“ су голом Милана Јовановића, уз претходну филигранску акцију Красића и Жигића, побједили Њемце са 1:0, а да су, при том, успјели да одбране пенал (Голман Стојковић на шут Подолског). Србијом се орила музика из чувене серије „Повратак отписаних“ а навијачи су били у трансу. Има ли границе екипи која је поразила Њемачку? Нажалост, има. Побједничка еуфорија је изгледа преврнула слављенички брод и Србија је изгубила „добијену“ утакмицу против Аустралије (1:2). Ни до данас ником није јасно како и зашто се то десило. Од тада, па све до данас, Србија никада неће проћи групну фазу неког мундијала.
На другој страни Њемци су се прибрали, и преко Гане, отишли у наредну фазу такмичења, гдје су, онако баш по њемачки, испрашили Енглеску (4:1) и Аргентину (4:0). У утакмици са Енглезима, Лампард бјеше изједначио вођство Њемаца на 2:2, али судија није видио да је лопта прешла гол линију бар пола метра. Од тада је одлучено да се фудбал игра уз помоћ ВАР технологије и чипованих лопти, али то неће помоћи Енглезима 2010. на југу Африке. Посебну занимљивост представља тзв. „бумеранг фудбалске судбине“. Наиме, исти такав судијски превид десио се у финалу Мундијала 1966 у Енглеској, када је Енглезима баш против Њемаца, признат врло сумњив гол са лоптом на гол линији, што је Енглезе, први и једини пут, учинило првацима свијета. Што се тиче меча против Аргентине, екипа „гаучоса“ јесте имала све саме звијезде (са Месијем и Вероном у саставу) али је на селекторској клупи био легендарни геније Дијего Марадона, који је све, само не тренерски стратег. У тој утакмици Аргентина се „распала“ до непрепознатљивости, а Њемци отишли на мегдан Шпанији, да у полуфиналу Мундијала 2010. понове финале ЕУРО 2008.
Наставак бразилског посртања
На другом крилу такмичарске шеме забиљежено је 300 чуда, међу којима је и нова катастрофа Француза (испадање у групи и порази од Мексика и Јужне Африке) за коју данас знамо да је посљедица великих несугласица у тиму који је без успјеха водио легендарни дефанзивац из 1998. Лоран Блан. Кад кажемо „нова катастрофа“ мислимо на поновљени неуспјех из 2002. када су такође испали још у групи, иако су на то такмичење дошли као актуелни прваци свијета. У Африку су допутовали као вицешампиони. Друго „чудо“ је рано испадање тадашњих актуелних првака свијета, Италијана: два ремија против Парагваја и Новог Зеланда (!) и пораз од Словачке. Резултатски фијаско преко кога неће успјети да пребаци ни једна екипа Италије, све до данас. Треће „чудо“ је нестанак са терена респектабилног Бразила (са Каком и Робињом) у другом полувремену четвртфиналне утакмице са Холандијом. Након прилично сигурног вођства у првом полувремену, Бразил је доживио преокрет и неочекивани пораз од 2:1. Коначно, међу „чуда“ јужноафричког Мундијала спадају и успјешни наступи Уругваја и Гане. Предвођен званично најбољим играчем овог првенства Дијегом Форланом, Уругвај (двоструки шампион свијета из фудбалске праисторије 1930. и 1950.) је послије дуго, дуго времена успио да прође у полуфинале првенства свијета. Поред Форлана, ту су били Годин, Суарез, Кавани…. једна, све у свему, добро посложена екипа. У борби за то полуфинале, елиминисали су, на пенале, изванредну екипу Гане, која је, овдје на домаћем континенту, постала трећа афричка репрезентација (Камерун 1990, Сенегал 2002) која се пласирала међу осам најбољих на свијету. Мало их је дијелило од полуфинала! Уругвајац Суарез је руком спријечио чисти гол Гане, пред крај продужетака, и тако зарадио црвени картон, и пенал за Гану. Али авај, Асамоа Ђан је промашио оно што је погодио против Србије и Аустралије, и што ће погодити који минут касније на пенал-рулету са Уругвајем. Тај гол више неће вредјети проласка у полуфинале гдје ће поћи Уругвај, на мегдан Холандији.
ВАР СОБА: 40. година Мундијала – 1998. Зид(ан) главом о Бразил!
Четири најбоља на свијету
Шпанци су тих година једноставно били бољи тим од Њемаца. То се видјело и у финалу Европског првенства 2008, али и и полуфиналу јужноафричког мундијала. У обје утакмице је пресудио само један гол, али је игра Шпанаца била за класу боља и садржајнија на сваком дијелу терена. Чекање кад ће Шпанци дати гол – тако би се могла дефинисати свака од ових утакмица. И дао га је, Барселонин дефанзивац Карлес Пујол, оставивши Њемце, трећи пут за редом, на корак од златног пехара. И у другом полуфиналу Холанђани су показали играчку и тактичку доминацију над борбеном екипом Уругваја. Ван Бронхорст, Снајдер, Робен, Хунтелар… представљали су изузетно уиграну екипу, спремну да уђе у треће историјско мундијалско финале за Холандију. Претходна два 1974 и 1978 нијесу им донијела шампионску титулу. Није ни ово у Јоханесбургу. Била је то борба достојна финала. Окршај без гарда у ком је 100% шанси било пред оба гола. Икер Касиљас голман Реала и Шпаније, апсолутно је заслужио епитет једног од најбољих играча цијелог овог првенства, а нарочито због два зицера „скинута“ холандским нападачима у овом финалу. На другој страни, током цијелог Мундијала блистали су шпански мајстори фудбала Виља, Ћави, Иниеста. Овај посљедњи је стрпљиво и зналачки дочекао шансу на 4 минута прије краја продужетака и погодио мрежу за велико шпанско славље, које ће ући у фудбалску историју и по томе што ће ови фудбалери двије године касније на ЕУРО 2012 успјети да повежу двије европске и једну свјетску титулу првака. Поред поменутих каталонских нападача у овој екипи су играли Серхио Рамос и Пике, Фернадно Торес „Ел Нињо“, као и Ћаби Алонсо и Сеск Фабрегас. Једна генерација је, у потпуности, испунила све своје дарове и остварила своју судбину.
