Пише: Биљана Ванковска
Превод: Журнал
Већ скоро пет мјесеци Србија живи у стању лимба – стању које се не може јасно дефинисати ни као политичка парализа, ни као процес трансформације. Од трагичне несреће на жељезничкој станици у Новом Саду, када је услед урушавања надстрешнице живот изгубило 16 људи (међу њима и дјеце), вријеме као да је стало, а да се ништа суштински није догодило. Градоначелник Новог Сада и премијерка поднијели су оставке, чиме су покренути уставни рокови за формирање нове парламентарне већине или расписивање ванредних избора. Ипак, талас протеста се наставља.
Након безброј креативних перформанса, шетњи и скупова, сада изгледа да улазе у нову фазу – формирање тзв. зборова (грађанских скупштина). Они се представљају као легалан и легитиман облик грађанског учешћа, чак и гарантован Законом о локалној самоуправи. Неки ентузијасти сматрају да је ријеч о јединственом моделу директне демократије, радикалном буђењу грађана из апатије, одоздо и на свим мјестима. Љевичари то виде као корак ка комуналном организовању, правећи паралеле са Париском комуном из 1871. године или са ратним народноослободилачким одборима који су поставили темеље Социјалистичке Федеративне Републике Југославије. У исто вријеме, појам „збор“ носи и снажну десничарску конотацију. Стога ситуација остаје нејасна и посматрачима и грађанима Србије: шта је сљедећи корак?
Почетни захтјеви студената дјеловали су скромно – иако их је тешко остварити у дубоко корумпираним друштвима каква су балканска (али и добар дио Европе): досљедна владавина права и институције које ефикасно функционишу унутар својих законских надлежности. Овај покрет без вођа, без изричитих позива на промјену режима и без еуфоричног односа према ЕУ, успјешно се дистанцирао од политичких странака. Управо то му и даје широку привлачност у јавности: невиност, младост и дистанца од одбојног и дубоко компромитованог свијета страначке политике. Обични људи више не вјерују у бајке – ни о Европској унији, ни о вишестраначкој демократији, која, како каже стара изрека, представља тек измјену „Курта“ за „Мурта“, док све суштински остаје исто. Појављују се и гласови који позивају на системску промјену, али нико не зна какав систем жели – ако је либерални парламентаризам толико одбојан, да ли то води ка политици антиполитике?
Након година владавине предсједника Александра Вучића, његова странка не само да је успоставила капиларну власт (продирући и контролишући друштво одоздо, што се може назвати и метастазом моћи), већ је и разоружала опозицију – оставивши је аморфном, без инспирације, компромитованом и слабом. Није изненађење што неки интелектуалци сањају о „српском Заеву“, алудирајући на лидера македонских социјалдемократа који је дошао на власт након „шарене револуције“ 2016–2017. године. Али таква личност се још није појавила – барем не за сада. Сам Заев није био ни изузетан, ни нарочито интелигентан, ни харизматичан. Био је једноставно бизнисмен који је посједовао странку коју је предводио (и која је била суштински финансијски банкротирана). Али имао је огромну међународну подршку: ПР савјетнике, медије финансиране страним новцем, читаву мрежу НВО-а и студенте који су се окупили да „спасу“ земљу од наводног режима.
Хрватски љевичарски активиста Срећко Хорват недавно је српски студентски покрет назвао „геополитичким сирочићима“. И управо је то кључна разлика у односу на Македонију, коју је Запад „усвојио“ у тренутку када му је у Скопљу била потребна кооперативна влада, како би земљу увео у НАТО – по сваку цијену, чак и по цијену промјене имена државе и распродаје њеног идентитета. Вучић данас личи на Милошевића, којег је Запад прећутно подржавао када им је био потребан потписник и гарант Дејтонског споразума. Као што каже стара изрека: „Јесте копиле, али је наше копиле.“ Страх је био да би, ако Милошевић падне, на власт могла доћи још гора и мање кооперативна опција. Иста логика данас важи и за Вучића – било да је ријеч о Косову или о експлоатацији литијума.
Војин Грубач: Власт и опозиција Србије – Кромањонци 21. вијека
Геополитички пејзаж се, међутим, промијенио. Политички Запад се распада (што детаљно анализира Ричард Саква), остављајући српски протестни покрет истински напуштеним. Немају вођу, а ниједна постојећа политичка фигура не улијева довољно повјерења да би могла одржати балкански модел „стабилитократије“. Још значајније је то што ова сирочад немају не само страног покровитеља, већ ни идеологију. Ради се о разноликој групи, коју можда уједињује жеља да изађу на главну сцену и постану „миљеници јавности“ (што се врло лако може претворити у своју супротност), али им недостаје искуство и знање потребно за изградњу новог система.
Историјски гледано, љевичарски покрети су били визионарскији. Ипак, чак су и пленуми – студентске скупштине – данас више пролазни тренд, преписан из исте куварице, из претходних иницијатива у Хрватској, Босни и Македонији. Циклус се понавља. (У Македонији, након катастрофе у Кочанима, постојала је неуспјешна иницијатива да се оживе пленуми на Филозофском факултету. Данас један лабаво организовани покрет протестује под слоганом „Ко је сљедећи?“). У теорији, пленуми подсјећају на директну демократију, агору; али у пракси, када се постави питање системских рјешења, болно је јасно да ова „сирочад“ немају ни основно разумијевање алтернативних система. Они су дјеца транзиције – раздобља у којем су недовршени либерални системи дјеловали као да се „европеизују“ и крећу ка демократији (која данас, иронично, доживљава пад широм Европе, док фашизам и милитаризација узимају маха). Они не познају љевичарску (марксистичку, социјалистичку) мисао и праксу.
За одређене интелектуалне кругове, ови догађаји су фасцинантни – свјетлост у тами транзиције у ништа, како то формулише Борис Буден – али њихов фокус и даље остаје на политичком и медијском спектаклу. Шта је са економском демократијом у земљама које су постале пуке колоније западног капитала? Како изградити нови политички дом ако су сами темељи тог дома – империјалистички?
Најјаснији показатељ те динамике су (наводно независни) медији, који очајнички настоје да пробуде интерес Запада за српску „сирочад“. Дјелују готово спремно да пусти сузу због тога што ни предсједница Европске комисије Урсула фон дер Лајен („Фрау Геноцид“), ни француски предсједник Емануел Макрон, нити иједан други западни лидер не показује ни најмањи знак забринутости за протесте. Мало ко би данас порекао да позив на „више Европе“ у пракси значи више ратовања, а мање социјалне сигурности.
Као неко ко није далеко од епицентра, могу само претпоставити да ће српско „прољеће“ убрзо завршити у ћорсокаку. Неће се угасити само због умора, већ и због егзистенцијалних притисака. Недавно је једна млада и одушевљена учесница протеста на једном љевичарском Јутјуб каналу изразила узбуђење што сво слободно вријеме проводи на пленумима и грађанским зборовима (будући да су факултети под блокадом). Ти студенти, вјероватно, имају родитеље који их издржавају. А шта је са онима који немају луксуз да штрајкују и расправљају – са радницима у несигурним пословима, радничком класом, или сеоским домаћинима? Колико дуго могу сиромашни грађани да им пружају домаћи хљеб и оброке?
Сваки истински љевичар тежи системској промјени – потпуној реконфигурацији друштва. Вишестраначка демократија је тек фасада за корпоративну моћ и неоколонијализам. Али у свијету који се налази на опасној раскрсници, нема простора за експерименте који су унапријед осуђени на неуспјех. Студентски статус није професија – то је пролазна фаза. Када дипломирају (кад год то било), студенти ће се вратити реалности, свакодневним бригама. Револуција ће остати само лијепа успомена.
Право питање гласи: ко ће се борити за оне који немају луксуз да бесконачно протестују? Без јасне визије за системску (политичку и економску) трансформацију, или бар за „мање зло“ у виду избора, утицај покрета може остати површан – још један циклус отпора који не води никуда. Или, ако је Бранко Милановић у праву, све може завршити у хаосу или отвореној диктатури.
Биљана Ванковска је професорка студија мира и руководитељка Центра за глобалне промјене у Скопљу, Македонија.
Извор: Counterpunch
