Пише: Војислав Дурмановић
Изрежирано правно насиље око измена Закона о Јужној интерконекцији, односно пројекта гасификације Босне и Херцеговине, којима је америчка енергетска доминација уграђена у само слово закона као у најмрачније доба колонијалних декрета, лекција је свима на Балкану да је бесмисао парламентарних процедура, флоскула о снази либерално-демократских институција и слободи тржишта у контексту империјалистичке војне хегемоније потпун. По ултиматуму Џона Гинкела, отправника послова Трампове свите моћника руку окрвављених зликовачким походима за нафтом у Венецуели и Ирану, као и афером Епстин, да се тобоже крвави гас са истока којим се снабдева руска ратна машинерија мора заменити вишеструко скупљим америчким течним дериватом, измене закона муњевито су усвојене огромном већином у оба дома федералног парламента, као једина тачка дневног реда осмог, а потом закључно петнаестог априла.
У Гинкеловој кампањи назови саветодавних чајанки са владиним званичницима и по страначким просторијама власти и опозиције од зиме 2025. све до уочи гласања истакао се и израелски тајкун Амир Грос Кабири, господар M.T. Abraham Групе и мостарског алуминијумског концерна, кога неоусташки ревизионизам није спречио да, иако шеф израелског лобија у БиХ, иступа као спонзор хрватских десничара у западној Херцеговини. По преком поступку ,,од јавног интереса, а без јавне расправе”, монопол на снабдевање гасом поклоњен је AAFS Infrastructure and Energy LLC, фантомској компанији из Вајоминга без трага о пословној предисторији и стварним власницима, којом управљају Џозеф Флин, брат бившег Трамповог високог безбедњака Мајкла Флина и Џеси Бинал, Трампов адвокат – и то не класичним преуређењем законског оквира у тезгу за страни капитал, већ директним именовањем инвеститора у тексту закона.
Док се у америчкој амбасади на Мариндвору отварао шампањац, у истом строју максималног угађања браћи Флин науштрб стратешких интереса и државног суверенитета због тобожње цивилизацијске обавезе према западним савезницима нашли су се политичари из свих ешалона политичке понуде у БиХ. Челници операционализације тог катастрофалног преседана, федерални премијер и потписник предлога Нермин Никшић и министар енергетике Ведран Лакић из СДП-а који чини владајућу евролибералну већину у ФБиХ, показали су како цивилизаторска кореографија европских стандарда против корупције домаћих хохштаплера преко ноћи пада у воду пред законом јачег из Беле куће, у духу оне босанске патријархалне изреке: свој је бабо и кад бије. Лидер ХДЗ-а БиХ Драган Човић лично се изборио против партнерских надлежности државне компаније БХ Гас над будућим гасоводом. Не би ли се амерички инвеститори сигурно осећали још боље него код куће, поштеђени су накнаде за јавну имовину експроприрану у склопу пројекта на било којем нивоу управе, а федерална влада није испоставила никакав прорачун трошкова.
Оваквом миру свим људима добре воље у наизглед завађеној компрадорској класи око комада колача за америчком трпезом кумовала је тотална сагласност неформалног вође Републике Српске који предњачи у трампистичкој грозници, Милорада Додика за елиминацију руског гаса из БиХ. Крајем априла, у Дубровнику је, у присуству америчког министра енергетике Криса Рајта, склопљен међудржавни уговор Вијећа министара БиХ са хрватским врхом о зависности новог гасовода од терминала на Крку, чиме је енергетско ропство БиХ под надзором и контролом јужног крила НАТО зацементирано. Рајт је отмено изигнорисао новинарска питања о пореклу америчке фирме, загребачки премијер набрајао гаранције прихода, али ни говора о ризицима и заштитним механизмима друге стране, сасвим препуштене накнадним аранжманима између хировитих америчких монополиста и играча у Сарајеву и Бањалуци чврсте руке према сопственом народу, а лаке и флексибилне према прохтевима светских силеџија попут овог.
Праву цену овог удруженог подухвата против животних интереса народа БиХ у име обнове хладноратовског изолационизма, у коју срљају Вашингтон и Брисел, поднеће радни људи кроз идућа дивљања цена горива и других потрепштина. То је и цена братоубилачког разарања и сакаћења Босне и Херцеговине која је, од отаџбине Гаврила Принципа и нуклеуса партизанског отпора, који су дали замах југословенском антиколонијалном ослобођењу и уједињену, сведена на мандатну територију где задњу реч има неизабрана бирократија неограничене моћи, а политички живот у потпуности почива на брокеражи страних интереса преко осовине локалних властодржаца – магараца у лављој кожи борбе за етничке интересе, чији шовинистички испади служе као оправдање НАТО чизама на терену. Након заједничке номинације Трампа за Нобелову награду због плана за окупацију Газе од стране Предсједништва и сложне осуде иранског војног одговора на америчко-ционистичку агресију, изнова је доказано да солидарност компрадорских олигархија у Србији суседној БиХ, мимо ратнохушкачког застрашивања маса и такмичења око улазнице у клуб империјалистичке клијентеле, ипак ради као сат. Тако се и спор око питања имовине који је прошле године замало изазвао политичку кризу све више испоставља као сукоб између сатрапа око привилеговане позиције посредника са каубојским компанијама попут Блекрока, а самим тим и сви папирнати тигрови европског Либана потпуно недорасли идеји која би морала бити кичма сваке државотворне, суверенистичке, па и, у правом смислу те речи, уистину националистичке политике – Босна и Херцеговина њеним народима.
