Piše: Tatjana Nježić
U ovom delu negdašnje Juge, odnosno u Srbiji, 16. septembra je premijera dugometražnog dokumentarnog filma „Izgubljeni drim tim“ Jureta Pavlovića, a 18. počinje bioskopska distribucija. Reč je o ostvarenju koje je, van konkurencije, zatvorilo ovogodišnji Pulski festival, a u kome je „u glavnoj ulozi“ jugoslovenska košarkaška reprezentacija koja je 1991. na evropskom prvenstvu u košarci u Rimu otputovala kao JU momčad i osvojila zlato za zemlju koje tokom šestodnevnog takmičenja više nije bilo. Kinematografski prvorazredno ostvarenje koje – kroz priču o sportskim legendama i velikanima – zapravo govori i o jednom vrednosnom sistemu. Duboko, duboko potresan film…
Verovatno će ga drugačije gledati oni koji su osetili vreme Jugoslavije – kada smo, slikovito, išli u Italiju po farmerke, u London po ploče, u Hrvatsku na more – od onih koji su rođeni u vreme ili nakon njenog krvavog raspada. Ali, bez ikakve politizacije, „Izgubljeni drim tim“ je i umetnički snažna priča, između ostalog, o odnosu opšteg i ličnog dobra. Nema drugog bez prvog, pa da se vrh celog neoliberalnog, korporacijskog, beskrupuloznog sveta profiterstva na trepavice postavi. Bar ne u istinskom smislu. Sve počinje sa Kockicom, odnosno sa sekvencom iz njegove davnašnje epizode čuvene mu emisije u kojoj okružen dečicom, pobraja JU narode i narodnosti i izvodi „eksperiment“ sa štapićima koje svaki ponaosob slomiš za tili čas, a sve skupa bogami ne možeš… “Mi smo mala zemlja, moramo biti zajedno, zajedno smo jači“, kaže Kockica (Branko Milićević). Ali avaj.
Tokom 80 minuta filma, Dušan Ivković, Vlade Divac, Aleksandar Đorđević, Toni Kukoč, Jurij Zdovc, Dino Rađa, Predrag Danilović, Zoran Savić, Žarko Paspalj i drugi vode gledaoca kroz svoju, a i kroz našu priču. Antička drama na balkanski način. Osvrnimo se na samo nekoliko momenata, na preskokce. Recimo, koliko su zlatnih medalja osvojili. Toliko i takvom igrom da su čuveni američki košarkaši napravili „drim tim“ ne bi li ih ipak nekako pobedili. (Trebalo je da igraju u Barseloni na Olimpijskim igrama 1992, do čega naravno nije došlo. Igrali su Hrvati, ali to je druga priča, a i nema je u filmu.) Recimo, kako se odvijao njihov život u reprezentaciji, a i van nje… Iskrenost, prijateljstvo, požrtvovanost. Uz, naravno, vrhunske treninge i ležeran, vrcav način zabave. Kao porodica. Niko, naravno, nije prebrojavao krvna zrnca. Čovek se košarkom bavi, kaže Divac, i ne samo on, i za rejting, poene… ovo, ono, a za reprezentaciju se igra puna srca i s puno ponosa.
Recimo, kako ih je Duda Ivković tih junskih dana u Rimu 1991. čuvao i sačuvao od ratnih pokliča iz otadžbine, kako su Juriju Zdovcu telefonirali da mora da napusti reprezentaciju jer je inače „izdajnik slovenačkog naroda“, što ga je naravno dovelo u očaj, a čitav tim ga tešio govoreći „igraćemo za tebe“, kako su sa zlatom na prsima pevali himnu zemlje koje više nema… I tako dalje, i tako redom… Ima u ovom, i rediteljski hvale vrednom filmu, razume se, i politike i početaka građanskog rata. Predočeni su kroz dokumentarne snimke iz raznih TV dnevnika i srodnih emisija. Uzgred, da li je Jugoslavija bila idealna? Nije, naravno… Samo, i takva kakva je bila, iznedrila je legendarnu košarkašku reprezentaciju, asove i u drugim sportovima, BITEF, BEMUS, kinematografiju sa ostvarenjima za antologiju… Šta ćeš, Garibaldi je stvarajući Italiju ujedinio preko dvadeset pet plemena, Bizmark praveći Nemačku više od četrdeset, da ne pominjemo npr. Veliku Britaniju. No, to je već druga i duga tema. „Izgubljeni drim tim“ – koprodukcija Srbije, Hrvatske, Italije i Slovenije – više je od filma, možda baš onako kako je jugoslovenskoj reprezentaciji, po njihovim rečima, zlato u Rimu 1991. „bilo više od medalje“.
Izvor: NIN
