Пише: Исидора Евертс
Од деведесетих година прошлог века до данас Њујорк је доживео низ дубоких и трансформативних промена које су обликовале његов изглед, економију, културу и друштво. Град који је некад био познат као епицентар музичких, уметничких и културних праваца, али и по високом нивоу криминала и анархије, данас је један од најбезбеднијих градова у САД, светски финансијски центар и седиште бројних корпорација и технолошких предузећа.
Кад ми неко каже да би волео да види Њујорк, не знам како да објасним да тај сирови, живи, аутентични и хаотични Њујорк који су гледали у филмовима одавно више не постоји.
Шприцеви на Вашинготн Скверу
Епидемија крек кокаина у Њујорку током деведесетих година била је драстична и дубоко утицала на друштво, а људи који су постали зависници су често завршавали на улицама, у бескућништву. Они су спавали на тротоарима испред продавница, на клупама у парковима и у подземној железници. Станови су били јефтини, улице и метрои преплављени графитом. Вашингтон Сквер Парк је био пун шприцева, празних бочица, кондома, флаша од пива и дилера дроге. Средњошколци скејтери су се састајали код велике коцке на Ст. Маркс плејсу сваког дана.
Њујорк је био пун напуштених зграда и малих, аутентичних продавница музике, плаката, стрипова, независних књижара и радњи које су продавале разне ексцентричне ствари попут кожних платформ чизми. Било је то време јефтиних цигарета, пице на парче за један долар, препуних контејнера за ђубре на свакој улици, великих пацова, корумпираних полицајаца, проститутки и трансвестита, панк и рок свирки у малим клубовима и паркираних аутомобила са порукама на прозорима: нема радија, већ украден.
Клинци су пушили траву на крововима и степеницама својих зграда док су пожарне степенице биле места за сунчање, пушење цигарета и дружења.
Одрастање у Њујорку било је права мешавина сировог и гламурозног. Било је сасвим нормално имати млађег брата од Уме Турман за комшију. Било је сасвим нормално изаћи у кафић и сударити се са Харисоном Фордом са ранцем на леђима. Било је сасвим нормално имати некога у одељењу чији је ујак Бил Клинтон и да се Парис Хилтон и њено друштво напијају у клубовима близу тебе. Али је такође било нормално научити да предосетиш опасност, ходати ноћу са кључевима између прстију и избегавати улазак у лифт са непознатом особом. Сви смо лично познавали некога ко је био нападнут, пребијен, силован.
Основне школе биле су опремљене детекторима метала и полицијском присутношћу. Деца и тинејџери су се често суочавали са физичким и вербалним насиљем. Злостављање усмерено на телесне разлике, етничку припадност, сексуалну оријентацију, или једноставно на то што се неко издвајао из групе је било често, толерисано и прихваћено као део одрастања. Исмевали су штребере, лузере, дебеле, црнце и нико на то није обраћао пажњу.
Људи кртице
Центар Њујорка Тајмс сквер је тада био симболизам мрачне и опасне стране града са високим нивоом криминала, порнографским продавницама, стрип клубовима, проституткама и наркомана. Због опште несигурности, људи су избегавали тамо да пролазе ноћу.
Стотине бескућника правило је импровизоване смештаје у напуштеним тунелима њујоршког метроа и тако добили надимак „Људи кртице.“ Они су изградили читава склоништа испод подземне железнице, опремљена струјом, телевизорима и душецима са циљем да избегну опасност живота на улици. Многи од њих ретко су излазили на површину осим да трагају за храном. Ми тинејџери из Менхетна били смо фасцинирани њима и ишли да их тражимо у подземним улазима испод Риверсајд парка.
Њујорк је био епицентар многих субверзивних покрета укључујући садо-мазо културе. У клубу Ваулт на Доњем Ист Сајду окупљали су се људи који су желели да истражују своје сексуалне идентитете и фетише у толерантном окружењу без осуде. Ваулт је био заштићено место где су изгубљени дечаци из Охаја, који су своја имена променили из Роберт и Мајкл у Блу и Хаос, излазили викендима да експериментишу са болом, доминацијом и контролом. Дечаци са именима попут Блу и Хаос су налазили спас у граду који је имао ту способност да упије све. Носили су црни винил и очајнички покушавали да попуне празнину дрогама, садомазохизмом и тројкама. Њујорк је био магнет за све групе које су биле на маргини друштва и свако је имао своју причу. Њујорк је свакога прихватио, без личних докумената, без питања и без осуде.
Продавнице на Доњем Ист Сајду су продавале бичеве, ланце, црне, кожне маске, војне униформе, накит са шиљцима, чипку, перје, пирсинге за све делове тела и сваку могућу ексцентричност.
Бронкс и Харлем су били забрањене зоне где бели људи никад нису залазили. Бронкс је био епицентар епидемије крек кокаина, незапосленост, сиромаштва, криминала, пуцњаве, спаљених плацева, оронуле архитектуре, али и срце хип хоп музике и културе из којег су потекли Тупак, Биги и Нас.
Током 90-их година, криминала је било и на Менхетну. Двоје старих комшија били су нападнути и ударени пиштољем у главе док су покушавали да откључају врата једне вечери. Други комшија је био претучен у лифту. У паркове се није залазило ноћу.
Њујорк је тада био у сталној фази изградње, прљав и опасан, али истовремено слободан од правила, камера и агресивног полицијског присуства које је уследило деценију касније.
Иван Константиновић: Протест подршке у Њујорку: „Уз студенте Србије чак и када нас дели океан“
Ера Клуб Кидса
Било је време, отприлике од краја осамдесетих до избора градоначелника Рудија Ђулијанија 1994. године, када је Њујорк био град са најлуђом и најопаснијом ноћном сценом на планети. то златно доба њујоршких клубова а најпознатији власник на сцени био је Питер Гатиен, који је годинама водио четири највећа и најпопуларнија клуба у граду: Тунел, Лајмлајт, Паладиум и Клуб УСА. Креативност и настојање да се пружи забава били су кључни мотиви који су обележили клупску сцену деведесетих и уметничке инсталације биле су велики део сцене. Трансвестити су плесали на платформама, кавези висили са плафона. У Клубу УСА би се у 2х ујутру просули долари на масу из велике кесе на плафону. Доналд Трамп, у то време бизнисмен, био је редован гост на ВИП балкону Клуба УСА. Клуб Лајмлајт је имао шампонску собу, у којој је цела просторија била испуњена густим пенастим мехурићима. Што је више било ексклузивно, то су више људи желели да уђу. Неки би стајали у реду и смрзавали се сатима.
Гатиенови клубови били су епицентар њујоршког ноћног живота. Тамо су долазиле познате иконе ЛГБТ културе попут РуПаул-а, глумице Џоун Риверс и Памела Андерсон, глумци Џаред Лето, Леонардо Ди Каприо и Брендан Фрејзер, рок музичари Дејвид Ли Рот, Томи Ли Бој Џорџ, модни дизајнери Томи Хилфигер и Марк Џејкобс.
То је била ера Клуб Кидса, група младих ЛГБТ аутсајдера, који би данас били инфлуенсери, али су тада били маргинализовани у друштву. Ова група је стекла славу организујући екстравагантне журке преплављене дрогама са упадљивим костимима и гламурозним стилом. На челу је био озлоглашени краљ Клуб Кидса Мајкл Алиг, дугогодишњи зависник од кокаина и хероина, кога је Питер Гатиен ангажовао као промотера за два своја клуба, Лајмлајт и Тунел. Алиг је такође организовао спонтане илегалне журке које су личиле на фестивал за Ноћ вештица и које би се дешавале на насумично одабраним местима на Менхетну.
Клуб Кидс су били извођачи и ПР менаџери у ери пре друштвених мрежа, а њихов циљ је био да привуку људе у клубове. Почетак краја Клуб Кидс дошао је 1996. године када је Мајкл Алиг осуђен за убиство свог дилера дроге. Шире репресије њујоршке ноћне сцене под водством градоначелника Рудија Ђулијанија довеле су до затварања ноћног клуба Тунел 2001. године.
Лајмлајт, који је трајао 17 година, затворен је 2007. након бројних полицијских рација и оптужби да је функционисао као супермаркет за екстази, кетамин, кокаин и рохипнол. Питер Гатиен, познат као краљ њујоршке ноћне сцене, осуђен је за утају пореза због плаћања запослених на црно, те је 2003. године депортован у родну Канаду. Мајкл Алиг је пронађен мртав од предозирања хероином 2020. године, након што је провео 17 година у затвору.
Теорија поломљених прозора
Руди Ђулијани је своју кампању за градоначелника 1993. године засновао на обећању да ће очистити улице Њујорка. Како би то постигао, Ђулијани и начелник полиције Вилијам Братон, ослањали су се на теорију „поломљених прозора“ (broken windows theory) која тврди да ако је прозор на згради разбијен и остављен није поправљен, убрзо ће и сви остали прозори бити разбијени. Према овој теорији, политика нулте толеранције према криминалу захтева агресивно сузбијање мањих прекршаја попут вандализма, конзумације алкохола на јавном месту, бескућништва, проституције и неплаћање карата за превоз, како би се створио ред у заједници и спречили тежи злочини. Како је бивши градоначелник изјавио 1998. године, „убиство и графит су два потпуно различита злочина, али су део истог континуума, и окружење које толерише једно вероватно ће толерисати друго.“
Према Националном бироу за економска истраживања, између 1990. и 1999. године, стопа убистава пала је за 73 одсто, провала за 66 одсто, напада за 40 одсто, а пљачки за 67 одсто.
Пре и после Ђулијанија
Романтика и гламур ових места прате носталгију за оним што је Њујорк некада био, пре избора републиканског градоначелника Рудија Ђулијанија 1994. године, пре џентрификације, пре него што се Њујорк претворио у тржни центар луксузних продавница и франшиза намењених богатим туристима. Као што то често бива када се неко место затвори, CBGBs, који је основао Хили Кристал 1973. године, постао је познат као место рођења панк покрета много касније. Њујорчани су били свесни да губе нешто посебно и многи су се укључили у борбу да спрече његово затварање док су други долазили да узму део зида као сувенир, али тада још тај клуб није био стекао свој исконски статус.
Током деведесетих година, CBGBs није био култно место, већ мали, мрачни клуб стално у заостатку са плаћањем ренте. Тада је то био штрокави клуб за почетнике, са уским ходником, без вентилације, где су већини алтернативних бендова у настајању дозвољавали да наступе након што би власнику послали касету своје оригиналне музике. Власник, Хили Кристал, имао је само два правила за извођаче: бендови су морали сами да постављају своју опрему и да изводе оригиналну музику, никакве обраде. Музика је могла да буде ужасна, али је морала бити оригинална. За непознате бендове, CBGBs је био полазна тачка на путу ка већим и бољим местима.
Бина у CBGBs је била мала. Каблови су били развучени са свих страна, а подови лепљиви од просутог вискија и пива. Тоалети су били легендарно ужасни са зидовима прекривеним панк налепницама и графитом и WC шољом без врата на кабини. У то време нико се није жалио. Тоалети су се користили за брзински секс и шмркање кокаина. Понекад би неко био пронађен како лежи онесвешћен уза зид.
На зидовима су били окачени флајери, један преко другог, који су рекламирали свирке уз бројеве телефона и папириће на којима је писало „Хвала на свему“, „следећи пут“, „Џоји Рамоне.“ Свуда налепнице са именима бендова: The Replacements, Triple Threat, Zeus Rock, Crimson Sweet. CBGBs мајице продавале су се за $20. CBGBs није имао обезбеђење и нико није тражио личну карту. Улаз је био $5. Те две чињенице су саме по себи биле довољне да нас стално враћају тамо.
Девојке су имале свој стил у CBGBs: мрежасте чарапе, сребрни накит, црни ајлајнер и тамноцрвени кармин. Неке су сањале да постану певачице, а друге су биле уметнице. Ликови су сви били бубњари или гитаристи у панк-рок бендовима с именима попут AJ и Адам. Долазили су из Вестпорта и Станфорда у Конектикату или из других крајева Менхетна с пирсинзима у носу и панк рок фризурама, жељни да буду део алтернативне сцене. Пушили су цигарете, пили јефтино пиво и причали о правцу у којем иде њихова музика. Жалили су се на скучен простор, неравне подове и климаву бину.
Ови АЈ-и и Адам-и свирали су у разним бендовима, ишли са свирке на свирку и превозили своје бубњеве и појачала у позајмљеним колима пријатеља који су живели преко моста у Њу Џерсију. Једног дана кад наш бенд успе. Сањали су сви исти сан. Провели смо многе ноћи тамо, слушајући бендове који би се убрзо након тога распали, а њихова једина додирна тачка са славом остала је та што су некад наступали у CBGBs и годинама препричавали и улепшавали те приче.
CBGBs је затворен 2006. године, након 33 године рада седам дана у недељи. Хили Кристал, који је планирао да отвори други CBGBs у Лас Вегасу, преминуо је годину дана касније. На зидовима су остале исписане поруке: CBGBs је био овде, rock’n’roll живи даље. Позната тенда са натписом CBGBs донирана је рокенрол музеју у Охају. Иако је чувени клуб данас продавница одеће Џона Варватоса, познати зидови прекривени налепницама и флајерима сачувани су испод стакла како би их Генерација З могла видети и осетити део њујоршке историје. Према речима Петера Гатиена, „Ђулијани је сопственим рукама уништио ноћни живот Њујорка претерано ревносним спровођењем закона.“
Једна од промена по којој је Ђулијани најпознатији била је трансформација Тајмс сквера у туристички рај налик Дизниленду. Године 1995. Градско веће Њујорка забранило је пословање везано за секс индустрију у одређеним комерцијалним зонама. Због повећања цена некретнина и појаве интернета, многи еротски бизниси су били приморани да затворе.
Њујорк уводи нова правила: Власници пицерија огорчени – „уништићете пицу“
Туристи и сувенири
Данашњи Њујорк чине инвестициони банкари, корпоративни адвокати који наплаћују $1500 по сату, хипстери чији су родитељи банкари, богати Руси, вегански и безглутенски ресторани, продавнице са органском храном, електронске цигарете, надзорне камере, закони, Старбакс на свакој другој улици, CBS апотеке које држе све производе закључане иза стакла. Тајмс сквер је маса туриста и продавница сувенира. Данас не постоји опасан део града. Људи кртице су давно растерани из својих подземних склоништа и метрои више нису прекривени графитом. У марту 2021. године, држава Њујорк легализовала је рекреативну употребу марихуане и тинејџери су је прихватили као своју омиљену дрогу.
Зоне без дроге
Ђулијанијев принцип нулте толеранције према дрогама прогласио је паркове „зонама без дроге“, повећао присуство полиције у цивилу у парковима и најавио хапшење и затворске казне за све који буду ухваћени у продаји дроге. Исти принцип нулте толеранције применио је и на бескућнике, фамозно изјавивши „није вам дозвољено да живите на улици у цивилизованом граду.“
У својој кампањи за даљи напредак „квалитета живота“, Ђулијани је објавио рат ноћним клубовима, посебно мега клубовима познатог могула Питена Гатиена, тражећи било какве прекршаје које би се могли казнити. Његова интензивна примена закона укључивала је спровођење старог „закона о кабареима“ из 1920. године који је преписивао да бар или ноћни клуб не сме имати више од три особе које плешу у исто време осим ако не поседује посебну дозволу за плесни клуб. Овај закон је укинут 2017. године, али је градоначелник постигао свој циљ.
Њујоршка полиција је спроводила ненајављене рације ноћних клубова тражећи плес, поседовање дроге, продају дроге и конзумацију алкохола међу малолетницима, издајући масовне казне власницима клубова. У својој књизи, „Краљ клупске сцене: мој успон, владавина и пад у њујоршком ноћном животу“, Гатиен је написао, „ако власт одлучи да ћете пасти, пашћете. А ако неким чудом избегнете стисак некога попут Рудија Ђулијанија, можете бити сигурни да ће се вратити по вас.“
Данас
Њујорк 2025. године представља масу контрадикција. Према Индексу трошкова живота, Менхетн је најскупље место за живот у САД-у. Астрономски трошкови становања и живота створили су град који је неприступачан свима који нису део највиших друштвених слојева и протерали су уметнике, музичаре, породице са децом и велику већину становника из радничке класе из града.
„Више не постоји приступачан простор за студио у Менхетну, Бруклину или било где у Њујорку ако нисте дете богатих родитеља“, рекао је један уметник који се пре десет година преселио у Лос Анђелес. Други су се преселили у Њу Џерси, на Флориду, у друге државе или у Европу.
Ноћни живот у Њујорку се масовно преселио са Менхетна у Бруклин и коктели се наплаћују $18. Диџејеви су заменили непознате алтернативне бендове. Приватни клубови, ресторани и спа центри, намењени искључиво члановима и са забраном фотографисања, постали су све популарнији.
Како каже Ричи Ромеро, некадашњи промотер за Петера Гатијена и данас сувласник клуба Небула на Тајмс скверу, „ово је најгоре тржиште за ноћни живот у историји.“
У контрасту с обилним приказима богатства, оно што данас видите на улицама Њујорка након пандемије директно подсећа на ране деведесете. Синтетички опијат фентанил, који је 50 пута јачи од хероина, је заменио крек кокаин на црном тржишту. Људи отворено убризгавају дрогу у вене у центру Менхетна и лутају улицама као зомбији, игнорисани од стране пролазника који журе на посао. На тротоарима видите шприцеве као деведесетим годинама.
Бескућници су се вратили на улице, овог пута у импровизованим шаторима широм града. Цене су из 2025. године, а слика на улицама подсећа на 1992. Према једној анкети о урбаним срединама, процењује се да је 2024. године 4.140 људи спавало на улицама и у подземној железници Њујорка, што је највећи број у последњој деценији. Укупни број грађана без крова над главом у Њујорку је 100.000. У јануару 2025. године, градоначелник Ерик Адамс најавио је план улагања од 650 милиона за решавање овог проблема.
Њујорк је некада имао осећај да је главни град света; данас је само још један луксузни комерцијални град са продавницама које су прилагођене масовној потрошњи и у коме живи 359.000 милионера и 60 милијардера. Мањи локални бизниси били су принуђени да се угасе, а њихова места заузели су профитабилнији ланци и туристичке атракције. Квартови који су некада били жаришта алтернативне културе, панк сцене и хип хоп-а, сада су постали модни центри са луксузним становима, кафићима са високим ценама и брендовима који доминирају. У многим случајевима, староседеоци и аутентичне заједнице су замењени богатијим досељеницима. Њујорк је данас џентрификован град препун Старбакса и проблема са бескућништвом. Ништа није остало од сирове, бунтовне енергије и контракултуре која га је некада чинила јединственим. Све што сада можете видети су историјске споменике и велико игралиште за богате.
Фото: Нови Магазин
