Пише: Војислава Црњански Спасојевић
Сумњиве приватизације, нарочито она кад су “пиљари срушили Новости и Политику”, напади на новинаре, претње, отпуштања непожељних, смене, понашање ресорног министра – у књизи Мања Вукотића Убиство српског новинарства
Готово да нема оних који нису чули за Манојла Мања Вукотића, човека који дуже од пола века опстојава на новинарској сцени, прво некадашње заједничке државе, а последње две деценије Србије. У каријери је био главни уредник четири велика дневна листа који су обележили историју српске штампе – “Борбе”, “Блица”, “Гласа јавности” и “Вечерњих новости” (два је чак покренуо) и на тој позицији потписао милијарду и шесто милиона примерака новина. Тешко да се неко тиме може подичити.
Са таквом каријером и издавачком кућом коју је по одласку у пензију покренуо (“Вукотић медиа”), Мања Вукотића могло би све ово овде да се не тиче. Могао би да ужива у пензији и колико-толико у издаваштву, ако се у њему уопште може уживати у условима када је заинтересованост државе за опстанак домаћих издавача једнака њеној заинтересованости за опстанак шума и паркова. Дакле, Мањо Вукотић је могао да ћути као што ћуте многи. Али није. Није му то дозволила, како каже, љубав према професији којој је и најбуквалније посветио живот. Зато је написао књигу Убиство српског новинарства. Пикантерија је да рукопис није настао на компјутеру, не чак ни на писаћој машини, већ је написан руком. У овоме, наравно, има и много симболике, па потцртава разлику између времена пре таблоида, вештачке интелигенције и узурпације медија, и данашњице.
Анализа медијских наратива у сусрет могућим изборима у Србији (први дио)
Првобитна идеја, како сам признаје, била му је да после аутобиографске књиге Оловне речи, а на наговор пријатеља, напише још понешто о изазовима новинарског посла, па чак и мали водич кроз “радионицу златног заната”. Али онда се десио пад надстрешнице у Новом Саду и турбулентна 2025, која је променила све наше животе, укључујући животе оних који се праве да их се све то не тиче. Вукотић је прецизно сецирао околности које ће довести до коначног краха професионализма, објективности и истинитости штампе, односно до уништења свега онога што би требало да одликује часне медије. То је подразумевало анализу друштвених догађања, комбиновану са личним искуством и пробраним цитатима, праћење одговора медија на кризу, поређење бројних истраживања и проучавање објава у новинама и на порталима сваког дана… Већину ствари знамо, али тек када их читалац види поређане једне поред других, постаје свестан дубине пропасти – и новинарства и државе.
Не пренебрегава аутор промене које су се планетарно десиле и које су умногоме утицале на пад тиража, па чак и гашење штампаних медија у целом свету. Међутим, у Србији је ситуација још гора. Десила се таблоидизација не само медија, већ и целог јавног дискурса. Таблоиди су постали “сејачи лажи и обмана”, прорежимски медији константно су на казану државе, а главни убица новинарства, верује Вукотић, јесте власт. И то ова највише од свих у последњих шест деценија. Она је поделила медије на “патриоте” и “издајнике”, на пожељне и непожељне, увела институцију наручених питања на конференцијама за новинаре, искористила таблоиде за обрачуне са противницима… И управо ти таблоиди, примећује, добијају највише пара из буџета, било локалних, било државних, добијају највише огласа од маркетиншких агенција, одане су слуге власти, највеће фабрике неистина, носиоци неписмености, презиру културу, жестоки су противници и опозиције и студентског покрета. Основали су “своје нове ударничке помоћнике – телевизије. Заједно копају, рију, затрпавају, откопавају, шире мржњу…”
Давање новца из буџета по симпатијама, политичкој наклоности и навијаштву штетно је по новинарство. Медији постају зависници, необјективни. Угушена је њихова слобода. “Финансијски некако опстају – новинарски не остају”, констатује аутор.
Због те слепе оданости владајућој врхушки, углед бранше је пао, она је “утерана у кућни притвор”, “навучене су јој наногице”. Новинарство је упало, каже, у дубоко гротло из којег се тешко може извући. Али ипак може. Већина медија јесу прорежимски, утопљени у подаништво, “врискави хор антиновинара”. Не постављују питања, не боре се за истину, за њих нису тема ни енормно обогаћен део “необразоване српске квази-елите”, ни “гола социјална немаштина” наспрам “хвалоспева о економским небеским узлетима”. За њих је истина само оно “што им се каже од власти, у име власти, што им се дотури, протури, потури”. Нема ни истраживања, ни провере. Нема ни “грама отпора против отпуштања колега из политичких разлога, затварања штампарија, укидања тиражних издања, претварања редакција у хотеле и ресторане”. Ретки се усуђују да упитају званичнике колико у Србији кошта километар пута у односу на друге земље или шта је било с причом о победи “обојене револуције”. Ипак, постоје и слободни медији, не само они престонички, већ и у малим местима, у којима се “шачица новинара” усуђује да “крикне и подигне песницу” бранећи истину и професионалну етику. Њима је свака помоћ администрације ускраћена, али ипак “опстају пишући историју”.
Александар Живковић: Персијски рат и провинцијализација медија „главног тока“ у Црној Гори
Оно што се збива у Србији предалеко је отишло, каже аутор, а то не заслужују ни Србија, ни часна два века њеног новинарства. Цела ситуација одражава се на драматичан пад тиража, па је најпродаванији дневник у октобру 2025. (“Информер”) имао дневни тираж од 22.000 примерака, а десет дневних новина заједно око 100.000, што је мање од тиража који су некада имали појединачно “Новости” или “Политика”. Ремитенда прелази педесет одсто, па чак и шездесет.
Али није све само до сајтова и брзих информација “на клик”, убеђен је Вукотић. Много тога је до неоригиналности, недостатка идеје, маште, истине и ексклузиве, неизласка на терен, преписивања вазда истих, туђих вести, које то одавно нису, понизне партијске послушности, наручених кадрова… На журналистичкој сцени премало је журналиста, али је зато она препуна колумниста: “прсе се разни експерти, стручњаци, менаџери, пиаровци, твитераши. Развијају то у твитер-гиљотине”. Они знају све о свему, од избора у Мионици, до ситуације о Украјини и на Блиском истоку. У току дана крећу се од једног до другог ТВ студија. Вукотић верује да никада толико универзалних незналица није шетало друштвеном сценом и обраћало се нацији. Зове их скупљачима перја, продавцима магле, правничким мутикашама, националним бозаџијама, патриотским зеленашима, партијским тезгарошима и финансијским јегуљама. Они “лете, облећу, кљуцају”, ширећи комуникацијски шум и рушећи ауторитет препознатљивих вредних коментатора.
Иако има извесних примедби и на медије који нису прорежимски, и махом се односе на одабир приоритетних информација или каткад отворен навијачки тон (каже дозвољена је симпатија, док је навијање опасно, а сврставање погубно), главна критика Манојла Вукотића односи се ипак на оне блиске врху државе, који су довели новинарство “на самртничку постељу”. Он се не либи да их именује јавно, као што цитира и најпроблематичније изјаве званичника који су поступцима и запаљивом и увредљивом реториком допринели даљој поларизацији и пропасти друштва и медија.
У књизи се осврнуо и на сумњиве приватизације, нарочито на ону у којој су “пиљари срушили Новости и Политику”. Анализирао је и случајеве напада на новинаре, претње, отпуштања непожељних, смене, понашање ресорног министра “Братине као батине”, извртање појмова патриотизма и издајништва. Подсећа да је патриотизам заправо борити се за здраво друштво, истину, одговорност, праведно судство. Новинаре од отказа готово да нема ко да брани јер су синдикати разбијени, инспекције пуне чиновника и послушника, министарства се “баве другим представама”.
Упркос свему, сматра да се “од рата за истину у новинарству не сме бежати”, јер то је издаја. Верује да ће се пронаћи нови модели који ће омогућити професионалцима да опстану, као што су опстали у време крутог комунизма, па социјализма и самоуправљања, државног власништва и младе демократије, варљивог плурализма. Опстаће и у “ломиврат приватништву”.
“Само ми не реците – не може се. Само ми не говорите – тешко је. Само ми не кукумавчите – нема излаза. У битку. Борба мора стално да се води”, поручује Вукотић на крају. И још каже: “Новинарство је сјајна професија. Не убијајте је! Нека живи. Макар дуго колико већ живи”.
Мада је настајала у години великог политичког врења (2025), ова књига није инспирисана политиком, не бави се политиком у правом смислу те дефиниције. Она је мој ламент над дивном професијом у којој сам сагорео пола века. Мој крик да се она спасава, очува, врати својим изворним особинама – слободи, истини, чињеницама. Да је одбранимо од овог потопа лажи, измишљотина, превара, неписмености, криминалних приватизација, пљачке државних пара, незналица које воде медије, послушника власти…
Не носим никакву политичку мржњу, освету, таштину. Искуством и знањем, уз помоћ разних истраживања, на примерима најновијих збивања, илуструјем како се убија, свакодневно, српско новинарство. Пружам отпор да будем на посмртној стражи. То не треба да буде нико од нас. Венаца славе нема – али не смеју да буду ни погребни венци.
Извор: Време
