Skinuto s trake: Uskršnji dani na Kosovu i Metohiji/ RTS, Radio Beograd 1/ Emisija Magazin, urednik Ana Tomašević
U hrišćanskoj tradiciji ovaj petak je Veliki petak, dan u kome se obeležava Hristovo raspeće. Tri dana posle raspeća, Hristos je vaskrsnuo i pred nama je najveći hrišćanski praznik – Vaskrs. U Magazinu danas govorimo o pripremama za praznik. Naš reporter [Ivan Miljković] bio je u Orahovcu na Kosovu i Metohiji i razgovarao sa profesorkom srpskog jezika Oliverom Radić i njenom učenicom Pavlinom Radovanović, koja pesmom i svojim glasom čuva srpsku tradiciju i širi pravoslavni duh.
Pavlina Radovanović sa Kosova i Metohije ide u sedmi razred, a njen se glas već daleko čuje. Pesmom puni dvorane širom zemlje i van nje, a sve u želji da pomogne oslikavanje crkve u rodnom Orahovcu. Pavlinu smo posetili u njenom domu u Orahovcu, gde su u toku Vaskršnje pripreme. Njena mama Velika i profesorka Olivera Radić pričale su o tome kako se u ovom delu Metohije na poseban način čuva uskršnja tradicija. One znaju da se simbolika praznika pobede života nad smrću najsnažnije oseća na Kosovu. Pripremio Ivan Miljković.
Nazivaju je malom umetnicom velikog srca i cvetom iz bašte rajske u kojoj se smesti u njen Orahovac, koga je pesmu proslavila gde god je nastupala. Imala je mnogo koncerata širom Srbije, Crne Gore, Republike Srpske, otišla čak do Rusije, pevala u Moskvi. Snagom glasa brani pravo naroda kome pripada da se oseća kao svoj na svome. Tako je prikupljen novac za oslikavanje crkve u Orahovcu, ali i za obnovu ostalih svetinja. Nagrada za najplemenitiji podvig ju je obradovala, ali ona, ističe ponosno Pavlina, ne pripada samo njoj, već svim Srbima sa Kosova i Metohije.
Pavlina Radovanović: „Počela sam da pevam od svoje pete godine, tad se pojavila ta ljubav prema muzici. I kad smo imali muzičko u osnovnoj školi, mislim kao čas muzičkog, tu sam ja stvarno bila, mislim, nije sad da se hvalim, ali stvarno sam baš odmah razumela i melodiju i tekst i sve bukvalno. I tu se pojavio čika Gavra koji i dan danas na svakom koncertu svojom harmonikom dočarava bukvalno svaki koncert i svaki nastup“.
Pavlina peva:
Pod jablanom, zlatnom granom
mile moje, drage
Lepe moje crne oči
pogledajte na me.
„Svaki koncert je mene činio ono baš srećnom. Ali eto možda najsrećnija sam bila, najpočastvovanija sam bila u Moskvi zato što je Moskva stvarno veoma velika i čudna u pozitivnom smislu. Divan je grad Moskva, divna je i Rusija inače, divne su svetinje tamo, Hram Hrista Spasitelja, prelepo je bilo tamo“.
Pavlina peva:
Rusija! Baljšaja, velika,
Svetlaja, plavetna, moja ljubimaja!
Nosi te u srcu Srbija –
Zemlja slavjanskaja i pravoslavnaja.
„Kada mi spomenete Vaskrs, uglavnom je to okupljanje, okupljanje porodice, okupljanje naroda u crkvi, pa kada svi zajedno šetamo oko crkve, pa kada se pre toga spremamo, pa kada žurimo, to sa sestrama uvek. Pa evo sad dok ovo pričam, sestra i majka upravo šaraju jaja. Do malopre je mama šarala, pa se tako one malo menjaju, kad se jedna umori, ova šara, kad se druga umori, ova druga šara jaja, tako da tu smo“.
U Orahovcu, Velikoj Hoči, Prizrenu jaja se šaraju na poseban način tako što se voskom ispisuju šare. Za ovu veštinu potreban je talenat, ali i mirna ruka i strpljenje, jer je za crtanje jednog jajeta nekada potrebno i do 45 minuta. Veštinu šaranja prenose majka na ćerku, svekrva na snahu, a crteži, šabloni i mustre ljubomorno se čuvaju kao neka vrsta porodične relikvije. O tome nam govore Pavlinina majka Velinka Radovanović i profesorka srpskog jezika i književnosti Olivera Radić.
Velinka Radovanović: „Jaja kreću da se šaraju u sreda posna. Tako se ta sreda zove, to je neka sredina Vaskršnjeg posta. Prvo jaje koje se našara zove se strašnik. Inače, to je čuvarkuća i jaje se našara u krstolikom obliku, i onda se to jaje prvo našara, prvo se i ofarba i bude pored ikone godinu dana, osvešta vodicu i onda su sva jaja već osveštana. I to osvešteno jaje, tj. strašnik nosimo u vinograd ili polje, stavimo u zemlju i onda se čuva od nepogoda, grada i tako dalje. Svako jaje je različito i svaka žena inače u Metohiji šara na svoj način, ima svoje motive, ali lično ja ne mogu da našaram dva jaja ista, sva su različita, različiti su motivi. Cvetove, krstove često ispišemo i na jajima iz pesmarice „Hristos Voskrese, radost donese“, „Oj Kosovo, dušo Srbinova“ i tako na primer neke stihove od ostalih naših pisaca. Svaka ulica ima nešto posebno, to jest žene koje šaraju u svakoj ulici imaju nešto posebno, tako i svaki grad ima nešto posebno. Moja svekrva je bila iz Đakovice, ali svekrvina svekrva je bila iz Prizrena, tako se čuvalo u porodici. I ovo je nešto iz Đakovice, nešto iz Prizrena, nešto iz Orahovca, tako da tih lepih šara ima svugde po malo“.
Olivera Radić: „To je umetnost, veština, veliki trud, velika volja, našarati jedno jaje i njemu se pridaje pažnja, nekih desetak minuta za neku najprostiju šaru, do možda pola sata ili 40 minuta za neku onako da kažemo složenu šaru. I mi kroz to jaje u stvari pokazujemo da imamo tu našu umetničku slobodu i svako to jaje je jedinstveno. I zato mi fotografišemo. Danas imamo fotografije, ranije žene nisu imale nego su nosile jaja u korpi do komšinice, do rođake, ‘ajde da vidiš kako sam našarala’, ili bi pozvale žene iz komšiluka da dođu na kafu i da vide te šare, i da se te šare dele. Pokušavamo da kopiramo jedna drugu ali i to ne uspeva, samo se taj motiv na malo drugačiji način preslika, odnosno našara na jajetu, i to je umetnost. Ja imam na stotine i stotine prvo crteža, odnosno tih šara koje sam sama šarala, a onda, pošto radim u školi, ja sam sa mojim učenicima prikupljala neke crteže, one su donosile svoje crteže na posebnim listovima, pa smo to kopirale, pa sad čuvamo. Ako nekada Bog da da to bude jedna knjižica koja će da sutra bude kao uspomena na sve ovo, i iz nje mogu da uzimaju motive oni koji žele da šaraju. Takođe postoje fotografije našaranih, odnosno ofarbanih jaja i one su značajne da vidimo kako su sve to žene uspevale da prenesu ono što vide i što osećaju, što je jako važno. I osećanja su bitna jer mi u stvari željno šarajući to jaje iščekujemo Vaskrsenje Hristovo, a ona nam je itekako potrebna, posebno u ovim trenucima u kojima živimo danas kada smo zatočeni, kada smo mi zarobljeni, kada smo kao ono jaje zatvoreno, mi smo u njemu zatvoreni i onda na neki način da ispoljimo tu svoju slobodu“.
Pesma: „Hristos voskrese iz mertvih, smertiju smert poprav i suščim vo grobjeh život darovav“.
Velinka Radovanović: „Kod nas se jaja farbaju na Veliki četvrtak, ujutro ranom zorom pre sunca. Sveštenik osvešta vodicu pre toga, nedelju dana pre toga. Proces ide ovako, stavimo tu, vodica farba natopi se. Ovamo u posebnoj posudi uzmemo raso od kiselog kupusa. Stavljamo jaja koja su već našarana i nefarbana u tu kiselinu i onda kiselina stegne te šare da se ne razliva, i onda kašikom prebacujemo u farbu. Farbamo jaja ne više od sedam do osam minuta, izvadimo jaje, prebrišemo vatom i zejtinom premažemo svako jaje i onda dekorišemo, i uvek bude lepo“.
Olivera Radić: „Tu je različito cveće, tu su listovi, tu su krstovi, tu su ptice tu je, tu su pauni, sve ono što je lepo u prirodi žene preslikavaju na tim šarama. Svaka zavisno od toga koliko ume da šara, da crta i svaka koristi delom svoju maštu. Jedno jaje koje se još posebno šara ovde, to je mladica, ona ima svoju simboliku i veliki značaj joj se pridaje. Osim ovog strašnika koji stavljamo pred ikonu i koje nas čuva celu godinu, štiti dom celu godinu, to je ta mladica. Mladica se šara otprilike kao neka devojka, to je glava devojke s tim što se na dnu jajeta stavljaju ruke i kao delić pregače ili pojasa ili nošnje. Ona je okićena dukatima i to jaje, ta mladica se daje na Vaskrs, odnosno za vreme Vaskršnjih praznika dečacima ili mladićima koji nisu oženjeni, sa željom da sutra ostvare potomstvo, da se ožene, da i oni imaju svoju porodicu, svoju decu i tako da nastavljaju dalje tu tradiciju, i potomstvo i naciju i sve ono što je bitno za jedan narod, srpski narod“.
Velinka Radovanović: „Mi smo ovde okruženi brojnim crkvama, brojnim manastirima. U Orahovcu nam je crkva Uspenja Presvete Bogorodice, prekrasan ikonostas sa mnogo motiva koje mi iscrtavamo na našim jajima. U Velikoj Hoči u svakoj ulici je jedna svetinja i tako se mi nekako preplićemo. Poslednjih godina ja lično volim da odem i u manastir Svetih Arhangela. Danas, slava Bogu, ima mnogo ljudi koji dolaze, ali u jednom periodu, tamo negde možda 2010. godine za praznike nije bilo toliko ljudi, dođe svega nekoliko, možda tih ljudi u Prizrenu koji su ostali sa strane. Nije bilo toliko mogućnosti da se dođe i onda bih volela da tamo odemo, da tamo ofarbamo jaja i to nam je ostalo danas kao neka vrsta prakse, pošto se u Orahovcu na Veliki petak ništa ne radi, jaja se farbaju i u Orahovcu i Velikoj Hoči na Veliki četvrtak. I mi na Veliki petak pošto ništa ne radimo, a u manastiru na Veliki petak tradicija je takva da se farbaju jaja, onda mi porodično odemo tamo, učestvujemo u tom krugu bogosluženja dnevnom i farbamo jaja, s tim što se u manastiru ne koriste farbe, nego se farba u lukovini, na starinski tradicionalni način i to nas vraća kroz istoriju na tu tradiciju“.
„Mi ovde imamo tu šaraljajku, ta sprava kojom šaramo jaja voskom i nju koristimo. Ima mnogo zainteresovanih ljudi širom Srbije, Crne Gore, Republike Srpske, pa i širom sveta koji se interesuju, mladi koji žele taj način da nastave, pa eto ove godine su se najavili neki mladi ljudi koji će biti za Vaskrs u Prizrenu, koji žele da Vaskršnje praznike provedu na Kosovu i Metohiji, što je nama jako dragoceno, jer i Prizren zaslužuje da ima to sabranje, liturgijsko i bogoslužbeno za praznike. Pa su se javili neki mladi ljudi koji žele da dođu u manastir i da vide kako to u manastiru izgleda. Toga dana ću im pokazati kako se koristi ta naša šaraljajka, kako se šaraju jaja voskom, to će biti neka vrsta radionice, odnosno jedno saborovanje u manastiru gde ćemo mi zajedno spojiti tradiciju Dušanovog manastira, srednjovekovne zadužbine koja je rušena i obnavljana u više navrata. I mi ćemo tako pokušati na taj Veliki petak koji je dan stradanja, najtužniji dan, da krenemo sa tim mladim ljudima u obnovu, odnosno u to vaskrsenje, da ga zajedno oni dočekaju Prizrenu, a mi naš narod na Kosovu i Metohiji i svuda u radosti, i da vaskrsnemo sa svim radostima koje jedan narod treba da ima i koje naše svetinje na Kosovu i Metohiji zaslužuju. Da nisu bili ti običaji u onim trenucima kada je bila proganjana vera od turskog vremena, pa i u vreme komunizma kasnije, pa evo i u ovom periodu sada na neki način. Narod je kroz te običaje, kroz tu svoju tradiciju čuvao i veru. Taj krst na jajetu je važan i on je stajao pred ikonostasom, možda u onim periodima kada sveštenik nije mogao da dođe, da osvešta vodicu, da poseti tu kuću, možda nije mogao slavski kolač da odnese u crkvu, ali to jaje je stajalo ispred ikonostasa i ono je čuvalo, zato što je u njega utkana molitva“.
Pavlina Radovanović: „Poruka za svu decu, za sve moje vršnjake jeste da budu zahvalni i srećni sa tim što imaju, a ono što mi nemamo, to je u stvari sloboda. Jer da mi imamo slobodu, mi bismo stvarno bili najsrećniji. Držimo se kako se držimo. Poručila bih im da jednostavno budu složni među sobom“.
Velinka Radovanović: „Treba svi da se udružimo i postom i molitvom i pokajanjem i da dočekamo ovo Hristovo vaskrsenje, da kao ljudi budemo složni. Eto, to je moja poruka mira, ljubavi, praštanja, Hristos Voskrese“.
Izvor: www.rts.rs
