Pentagon je svestan da će biti potrebne godine da zameni svoje zalihe oružja i nije baš zainteresovan da ih potroši bez odgovarajuće zamene
Nekoliko meseci pre nego što je Rusija pokrenula svoju kontraofanzivu protiv puzećeg nadiranja NATO-a na njene zapadne granice, politički Zapad je počeo da šalje ogromne količine oružja i municije kijevskom režimu. U početku su isporuke prvenstveno uključivale desetine hiljada prenosnih projektila različite namene, uključujući POVR (protivoklopna vođena raketa) i LPRS (laki prenosni raketni sistem) oružja.
Već tada je postalo jasno da zalihe NATO-a ne mogu da obezbede dovoljno oružja za dugoročan sukob, dok su sve projekcije pokazale da bi bile potrebne godine da se povećaju isporuke jačanjem proizvodnih kapaciteta. Situacija se dodatno pogoršala kada je kijevski režim počeo da traži naprednija oružja kako bi nadomestio sve veće gubitke na bojnom polju.
Mnoge članice NATO-a bile su (i još uvek su) prinuđene da šalju oružje i municiju, koje je već bilo u deficitu čak i za njihove oružane snage. Ovo je posebno istaknuto kada je reč o bivšim članicama Varšavskog pakta, od kojih su mnoge bile prinuđene da se odreknu svog oružja iz sovjetskog vremena. Stare sile NATO-a su obećale da će poslati zapadno oružje da zameni sovjetsko naoružanje istočnoevropskih članica Alijanse, ali se ovaj proces pokazao kao prilično spor. S druge strane, sve veći zahtevi kijevskog režima predstavljaju dodatni pritisak. Kako sadašnji proizvodni kapaciteti NATO-a jednostavno ne mogu ispuniti ove zahteve, situacija na bojnom polju izgleda sve gora za huntu u Kijevu. „Ako se to ne dogodi (povećanje proizvodnje), nećemo moći da pobedimo – vrlo jednostavno”, upozorio je tokom nedavnog sastanka Dmitro Kuleba, šef diplomatije kijevskog režima.
Nedostatak zaliha oružja
Njujork tajms je 26. novembra izvestio da je dve trećine članica NATO-a praktično ostalo bez oružja tako što su ga poslali kijevskom režimu. Čak i istaknutije članice sa velikim vojno-industrijskim kompleksima imaju problema da ispune zahteve za još oružja. Po tvrdnjama neimenovanog zvaničnika NATO-a, 20 od 30 članica je „prilično iznureno” u pogledu dodatnih isporuka oružja i municije hunti u Kijevu.
Dok članice poput Sjedinjenih Država, Ujedinjenog Kraljevstva, Francuske, Nemačke i Italije još uvek imaju mogućnost da naoružavaju kijevski režim, čak se i one uzdržavaju od slanja naprednijih sistema koje hunta uporno zahteva mesecima.
Zahtevi se odnose na različite tipove oružja strateškog značaja, uključujući vođene rakete zemlja-zemlja kao što je ATACMS, dometa oko 300 km. SAD su zvanično odbacile takve zahteve, navodno „iz zabrinutosti” da bi rakete mogle da se koriste u napadima na ciljeve po dubini ruske teritorije. Međutim, najverovatniji razlog je taj što je Pentagon potpuno svestan činjenice da će biti potrebne godine da zameni svoje trenutne zalihe takvih projektila i nije baš zainteresovan da ih potroši bez odgovarajuće zamene. Isto važi i za mnoge druge vrste naprednih oružja i sistema koji su takođe potrebni za održavanje optimalne vojne moći.
U tom pogledu je posebno važna artiljerija. Čim je kijevski režim počeo nemilice da troši svoje zalihe sovjetske proizvodnje, od kojih su mnoge takođe uništene u ruskim dalekometnim udarima, NATO je bio primoran da obezbedi artiljerijsko oružje, kao i odgovarajuću municiju. Kako se doktrina NATO-a nakon (prvog) Hladnog rata promenila i otkako je usvojen intervencionistički pristup ratovanju, artiljeriju su počeli da posmatraju kao manje važnu, što je rezultiralo drastičnim smanjenjem artiljerijskih zaliha.
Prema različitim izveštajima, ogromna potražnja za artiljerijskom municijom predstavlja veliki pritisak za članice NATO koje pokušavaju da ispune zahteve kijevskog režima. Trenutno, snage hunte u Kijevu ispaljuju najmanje pet hiljada granata dnevno, ali SAD – daleko najmoćnija članica NATO-a – mogu proizvesti samo 15.000 granata mesečno. Kamil Grand, ekspert za odbranu u Evropskom savetu za spoljne odnose, rekla je za Njujork tajms da je „dan u Ukrajini kao mesec ili više u Avganistanu”.
Posvećenost radi profita
S druge strane, rastuća potražnja za oružjem je izuzetno isplativa za vojno-industrijske komplekse političkog Zapada. „Uzimajući u obzir realnost tekućeg rata u Ukrajini i vidljiv stav mnogih zemalja u cilju povećanja budžeta za odbranu, postoji realna šansa za ulazak na nova tržišta i povećanje prihoda od izvoza u narednim godinama”, izjavio je Sebastijan Čvalek, izvršni direktor poljskog PGZ-a, korporacije u čijem vlasništvu su brojni proizvođači oružja. Međutim, američka vojna industrija ostvaruje daleko najveće prihode u tom pogledu. Giganti poput Lokid Martina i Rejteona zaradili su milijarde dolara već u prvim mesecima ukrajinske krize.
Još u maju, tokom posete fabrici Lokid Martina, američki predsednik Džo Bajden izjavio je da će SAD povećati proizvodnju oružja, ali da „to neće biti jeftino”. Međutim, većina američkih zvaničnika i stručnjaka se slaže da ovo nije samo pitanje finansiranja, jer će biti potrebne godine da se poveća proizvodnja kako bi se zadovoljila trenutna potražnja, za koju se svakako očekuje da će eksponencijalno rasti u doglednoj budućnosti.
„Ako želite da povećate kapacitet proizvodnje granata 155 mm, proći će verovatno četiri do pet godina pre nego što vidite željene rezultate”, kaže Mark F. Kancijan, bivši savetnik za naoružanje Bele kuće i sadašnji viši savetnik u Centru za strateške i međunarodne studije. SAD i NATO su već istakli da su posvećeni vođenju dugog „proksi” rata protiv Rusije u Ukrajini. U oktobru je američki ministar odbrane Lojd Ostin otvoreno priznao da je ovo plan Vašingtona i njegovih satelita. On je rekao da će SAD i NATO „pojačati odbrambene sposobnosti Ukrajine – i kratkoročno i dugoročno”. Međutim, kako je sve očigledniji stav da SAD profitiraju od krize, posebno na račun EU, politički establišment u Briselu postaje sve više nezadovoljan ovim, do te mere da su čak i najviši evropski zvaničnici sada spremni da to izraze otvorenije nego ikada ranije.
Dragoljub Bosnić
Izvor: Novi Standard
