Пише: Јукио Мишима
Поручник је био уверен да није било ничега нечистог у срећи коју су њих двоје осетили када су одлучили да умру. Обоје су у том тренутку, мада, наравно, не сасвим свесно и јасно, осетили да су она њихова нормална задовољства која су имали само за себе поново под заштитом правичности и Свете силе и да су потпуно и непобитно морална. Гледајући једно другом у очи и откривајући у њима часну смрт, осетили су се поново сигурни иза челичних зидова које нико није могао да уништи и заштићени непробојним оклопом лепоте и истине. И зато, далеко од могућности да види било какву нелогичност или конфликт између бујања свога тела и искрености свога патриотизма, поручник је чак почео да о тим стварима размишља као о једној јединој.
Једанаесте године ере Шјова (1936), двадесет осмог фебруара (трећег дана Фебруарског инцидента), дубоко погођен што су његове најближе колеге учествовале у побуни од самог почетка и озлојеђен што се један део царских трупа спремао да нападне други, поручник Шинђи Такејама, официр пешадијског пука Царске гарде, узео је официрски мач и церемонијално се распорио у соби величине осам ђоа, у својој кући у шестом блоку Аобаћо у кварту Јосуја. Са њим се убила и његова жена Реико, која је, заривши бодеж у грло, испратила мужа у смрт. Поручниково опроштајно писмо садржавало је само једну реченицу: “Живеле царске трупе!” У женином писму је, после извињења родитељима за рђаво понашање кћери која одлази у гроб пре родитеља, између осталог било забележено: “Дан који је суђен војниковој жени дошао је…” Последњи тренуци храброг мужа и његове жене беху такви да би и демоне расплакали. Треба још рећи и то да је мужу било тридесет, а жени
двадесет три године, а беше прошло само пола године од њиховог венчања.
II
Они који су били на венчању поручника Такејаме, или они који би видели венчану слику младе и младожење, узвикивали су од дивљења гледајући лепи пар. Величанствен у службеној униформи, поручник је у левој руци стезао мач, у десној држао шапку и са изразом снаге и мушкости заштитнички стајао поред младе. Било је нечег снажног у изразу његовог лица; тамне обрве и широм отворене крупне очи изражавале су чистоту и самоувереност младости. За лепоту младе у белој горњој хаљини није било достојног поређења. У округлим очима, између меких обрва, у фином облику носа и у пуним уснама, било је истовремено чулности и префињености. Једном руком, која је стидљиво извиривала из рукава горње хаљине, држала је лепезу, а врхови прстију, нежно састављени, беху као пупољци беле раде.
После њиховог самоубиства, људи би гледајући слику младог пара тужно приметили да сувише често проклетство лежи на таквим, наизглед, беспрекорним паровима. Можда је то била само уобразиља, али гледајући слику после трагедије, изгледало је да су двоје младих, стојећи испред златног застора, обоје зурили са истом ведрином у смрт која је била пред њима.
Уз помоћ свог кума, натпоручника Озекија, сместили су се у новом дому у Аобаћоу у Јоцуји. Тај њихов нови дом беше мала стара трособна кућа са баштицом позади. Пошто у приземљу, у собама од шест и четири и по ђоа, није било довољно сунца, собу од осам ђоа употребљавали су и као спаваћу и као собу за примање. Пошто нису имали служавку, када би муж био одсутан, Реико је остајала сама. Како је у земљи било ванредно стање, брачног путовања није било. Прву ноћ после венчања младенци су провели у тој кући. Пре него што су легли, Шинђи јој је, седећи усправно на поду и положивши војнички мач испред себе, одржао лекцију. Жена која се уда за војника треба да буде свесна да мужевљева смрт може да уследи сваког часа. Може то да се деси сутра, можда прекосутра. Ма када се то десило – питао је – да ли је спремна да је прихвати? Реико је устала, отворила фиоку на комоди и оданде извадила оно што је сматрала својом највећом драгоценошћу – бодеж који јој је дала мајка. Села је поново без речи и спустила бодеж на под исто онако као што је њен муж спустио мач. Разумели су се одмах без иједне речи и поручник никада више није покушао да проверава одлучност своје жене.
Првих неколико месеци брака Реикина лепота била је све већа и већа и све блиставија, сијајући мирно као месец после кише. А пошто су обоје имали млада крепка тела, њихов однос је био страствен. И то се није догађало само ноћу.
Много пута, враћајући се кући право са вежбања и не желећи да губи време чак ни да би скинуо блатом улепљену униформу, поручник је гурао своју жену на под одмах, чим би ушао у кућу. Ни Реико није била мање ватрена и само месец дана после прве брачне ноћи она је сазнала шта је срећа. Видевши то, поручник је био врло задовољан. Реикино тело беше чисто и бело, а њене набујале дојке пружале су чврст и одлучан отпор. Али, када би већ попустиле, те дојке беху штедре у својој присној и привлачној топлоти. Чак и у постељи ово двоје су били страховито, чак језиво озбиљни. Усред дивље и опојне страсти њихова срца беху сталожена и уздржана.
Преко дана, у кратким предасима у току вежби, поручник је мислио о жени, а Реико, целог дана сама у кући, сећала се лика свог мужа. Чак и када нису били заједно било им је потребно само да погледају венчану слику и да се поново увере у своју срећу. Реико се, чак, нимало није чудила што је човек, који јој је до пре неколико месеци био потпуно непознат,могао да постане сунце око кога се окретао цео њен свет.
Све ово имало је моралну подлогу и било је у складу са образовним едиктом који је прописивао да „муж и жена треба да се слажу”. Никада се Реико није успротивила мужу, нити је поручник икада имао разлога да укори жену. На кућном олтару је, поред плочице са записом из великог светилишта Исе, стајала фотографија њихових царских величанстава и свако јутро, пре него што би кренуо на дужност, поручник би заједно са женом застајао на том посвећеном месту и обоје би се дубоко поклонили. У обредној посуди Реико је увек мењала воду, а света гранчица сакакија била је увек свежа и зелена. Живели су своје животе под достојанственом заштитом богова и били испуњени великом срећом од које је дрхтао сваки делић њихових тела.
III
Иако је резиденција чувара државног печата Саитоа била у близини, ниједно од ово двоје није чуло пуцњаву ујутру, двадесет шестог фебруара. Тек када се трагични догађај, који је трајао само десетак минута, завршио, труба која је позивала на збор у мрачно снежно јутро узнемирила је поручников сан. Скочивши из постеље, без речи облачећи униформу и опасујући мач који му је додала жена, поручник је истрчао на снегом покривене улице у још мрачно јутро. И није се вратио кући до вечери двадесет осмог.
Реико је тек касније, из вести са радија, сазнала праве размере ове изненадне ерупције насиља. Следећа два дана провела је потпуно сама, у миру и иза закључаних врата. Када је без речи истрчао из куће тог снежног јутра, Реико је на поручниковом лицу видела његову решеност да умре. А ако јој се муж уопште не врати, већ је била донела одлуку да ће умрети и она. Полако је почела да вади своје ствари и да их ређа около.
Свечана кимона је одабрала за поклоне пријатељицама из школских дана чија је имена и адресе исписала на дебелом папиру у који их је, сваки посебно, завила. Пошто ју је муж стално приморавао да не мисли на сутрашњицу, Реико није чак ни писала дневник, па јој је сада било ускраћено задовољство које би могла да има поново читајући записе о срећи коју је упознала последњих неколико месеци и када би га лагано, лист по лист, предавала ватри. На радију је поређала фигурице од порцелана: пса, зеца, веверицу, медведа и лисицу, а поред њих једну вазу и крчаг. То беше једина Реикина колекција и, како је помислила, тешко да ће неко такве ствари примити као опроштајни поклон. Нити би, опет, било прикладно затражити да јој их ставе у ковчег. Док су јој те мисли пролазиле кроз главу, Реики се учини да су изрази на лицима животињица постали пуни очаја и беспомоћности. Реико узе веверицу у руку и загледа се у њу. И онда, мисли јој скренуше далеко ван сфере тих детињастих осећања. Зурила је у даљину, негде где су светли као сунце били принципи које је отеловљавао њен муж. Била је спремна и са радошћу је очекивала да до уништења буде одвучена тим сунчаним колима, али сада, у тих неколико тренутака самоће, дозволила је себи луксуз да ужива у невиној привржености ситницама. Била је ипак свесна да је време када је волела те ствари већ далека прошлост. Сада, она је волела само успомену на време када их је волела. Њихово место у њеном срцу беше већ замењено много јачом страшћу, много махнитијом срећом. Јер Реико никада – чак ни у себи – није о тим узвишенијим радостима пути мислила као о обичном задовољству. Фебруарска хладноћа и ледени додир порцеланске веверице укочили су Реикине танке прсте, али и поред тога у ногама, испод шара које су се равномерно понављале на њеном свиленом кимону, она је, док је размишљала о снажном поручниковом загрљају, осећала топлу влажну пут која је могла да растапа и снегове. Ни најмање се није плашила смрти која је лебдела у њеним мислима и, док је чекала сама код куће, Реико је једноставно веровала да било шта да је њен муж осећао или мислио утом тренутку, његове боли и бриге, да је то сигурно води – баш као и снаге у његовом телу – у сигурну, добродошлу смрт. Осетила је да тело може да јој се са лакоћом истопи и претвори у најобичнију честицу мужевљевих мисли.
Слушајући вести на радију чула је како се међу онима који су се побунили помињу имена неколицине мужевљевих колега. То су биле вести смрти. Помно је пратила развој догађаја и, док је све мање било наде да се инцидент мирно оконча, забринуто је мислила зашто цар не интервенише и увиђала како оно, што је у почетку било покрет да се нацији врати понос,лагано прераста у нешто што је носило срамотни жиг побуне. Из пука није било никаквих вести. Чинило се да у сваком тренутку могу да почну борбе на градским улицама на којима је још било остатака снега.
Пред залазак сунца, двадесет осмог фебруара, Реико уплашена зачу бесно лупање на улазним вратима. Потрчала је низ степенице и док је дрхтавим прстима покушавала да повуче засун, прилика која се нејасно видела кроз дебело мутно стакло није давала гласа од себе. Реико је знала да је то њен муж. Никада реза није толико чврсто била заглављена, опирала се и врата никако нису могла да се отворе.
И док још није била свесна како је успела да отвори врата – пред њом је стајао поручник, њен муж, на бетонском поду у кабаници каки боје и чизмама пуним блатњавог снега са улице. Затворивши врата за собом спустио је резу, а да Реики не би јасно због чега.
“Добродошао кући.”
Реико се дубоко поклонила, али јој муж ништа није одговорио. И када је већ отпасао мач и почео да скида кабаницу, Реико је стала иза њега да му помогне. Кабаница је била хладна и влажна и беше изгубила мирис коња који се обично ширио када је била изложена сунцу. Учинила јој се необично тешка док јој је лежала на руци. Окачила ју је на вешалицу и, завивши мач и опасач у рукаве свога кимона, она сачека да муж изује чизме и уђе за њим у дневну собу, просторију од шест ђоа у приземљу.
На јасној светлости лампе лице њеног мужа, обрасло већ прилично густом брадом, било је готово до непрепознатљивости бледо и мршаво. Образи му бејаху упали – више нису били онако сјајни и затегнути. Када је био у уобичајеном добром расположењу он би се пресвлачио И терао је да му одмах донесе вечеру, али сада је само сео поред стола још у униформи док му је глава снуждено клонула. Реико се уздржала да га не запита да ли да спреми вечеру. После извесног времена поручник је проговорио.
„Ништа нисам знао. Нису ме звали да им се придружим. Ваљда зато што сам се скоро оженио. И Кано и Хонма и Јамагући.”
Реико се за тренутак сетила лица младих увек расположених официра, пријатеља њеног мужа, који су им често долазили у кућу.
“Сутра ће вероватно стићи Царско наређење. Мислим да ће их прогласити побуњеницима. И ја ћу командовати јединицом која ће имати налог да их нападне. Не могу то да урадим. Немогућно је учинити тако нешто.“ Наставио је: „Ослободили су ме вечерас дужности и дозволили ми да ову ноћ
проведем код куће. А сутра ујутру морам да одем и да их нападнем. Не могу да то учиним, Реико.“ Реико је седела исправљеног тела и спуштеног погледа. Било јој је јасно да њен муж говори о смрти. Поручник је већ био одлучио. Свака реч, дубоко укорењена у смрти, јасно се видела и разумела, постављена испред те тамне и непомичне позадине. Иако је поручник говорио као да је у дилеми, више није било места неодлучности.
У тишини која је лежала међу њима било је чак јасноће, као што је јасан и бистар поток који хране снегови који се топе. Док је седео у кући после дводневних искушења и гледао лице своје лепе жене, поручник по први пут осети праву смиреност. Јер одједном је схватио, иако Реико ништа није рекла, да она зна да иза његових речи стоји већ донета одлука.
„Добро“, рекао је поручник а очи су му се широко отвориле и упркос умору који је осећао, поглед му је био снажан и јасан. Он први пут те вечери погледа у очи своју жену и рече: „Вечерас ћу да распорим стомак“. Реико није ни трепнула. Њене округле очи одавале су такву напетост, тако натегнуту као звоно што одзвања.
„Спремна сам”, рекла је она, „и тражим дозволу да идем с тобом”.
Поручник је био скоро хипнотисан снагом тих очију. Његове речи потекле су лако и брзо, као монолог човека у делиријуму, и никако ни сам није могао да схвати како тако обичним речима може да се некоме да дозвола у ситуацији која је озбиљна као ова.
„Добро, идемо заједно. Али желим да ми будеш сведок пре тога, сведок мог самоубиства. У реду?”
Како је то изрекао, бујица среће изненада нагрну из њихових срца. Реико је била дубоко дирнута поверењем које јој је поклонио муж. Ма шта да се десило, за поручника беше важно да не буде неправилности у његовој смрти. Због тога му је био потребан сведок. Чињеница да је за сведока изабрао своју жену, био је један од симбола тог поверења. Други, још значајнији симбол, било је то што он, иако се заветовао да умру заједно, није тражио да најпре убије њу; он је одлагао њену смрт до времена када више неће бити у стању да се увери у њу. Да је поручник био сумњичави муж он би, несумњиво, као обично у таквим самоубиствима, најпре убио жену па себе.
Писац истинске хуманости и истинског Јапана
Када је Реико рекла: „Тражим дозволу да идем с тобом”, поручник то осети као последњи плод образовања које је сам пружио жени, почевши од прве брачне ноћи, што ју је научило да, када дође тај тренутак, каже оно што је неопходно рећи, без икакве сенке оклевања. Ово је ласкало поручниковом мишљењу о себи као самопоузданом човеку. Он није био толико романтичан ни ташт да помисли да је те речи изговорила спонтано, из љубави према њему. Са срећом која је обилно извирала у њиховим срцима насмешили су се једно другом, а Реико помисли да све изгледа као да се вратила њихова прва брачна ноћ. Пред њеним очима није било ни бола ни смрти и учинило јој се као да види како се огромно бескрајно пространство отвара пред њом.
„Вода је топла, хоћеш ли сада да се окупаш?“
„Даа, да…“
„А вечера?“
Ове речи беху изговорене тако, таквим присним тоном, да поручнику, за само део секунде, паде на ум да је све ово обична халуцинација.
„Мислим да нам вечера неће бити потребна, али могла би да загрејеш мало сакеа.“
„Добро.“
Намерно остављена отворена фиока комоде из које је Реико извадила мужевљев кућни огртач припремајући га када буде изашао из купатила, привукла је поручникову пажњу. Устао је, дошао до комоде и погледао унутра. Читао је једно по једно име исписано на наслаганим пакетима са поклонима за пријатељице.
Поручника не наљути уопште ова отворена демонстрација херојске решености његове жене, већ му срце би испуњено нежношћу. И понашајући се као муж коме жена детињасто показује оно што је купила у граду, поручник јој приђе обгрливши је с леђа и пољуби је у врат.
Реико је осетила како је по врату гребе поручникова необријана брада. То осећање, као да није само обична ствар међу толиким стварима на свету, било је за Реико све, и сада, када је ускоро требало да нестане заувек, имало је сасвим непознату свежину. Сваки тренутак је добијао своју виталну снагу и
осећаји у сваком делићу њеног тела били су поново пробуђени. Одговарајући на мужевљево миловање, Реико се подигла на прсте омогућавајући тако да живот проструји кроз цело њено тело. „Најпре купање, па кад загрејеш саке, припреми постељу на спрату, хоћеш ли?” Поручник је шапутао све ово жени на ухо, а Реико је без речи климнула главом. Збацивши униформу, поручник оде у купатило. А Реико, слушајући пљускање воде, поче у дневној соби да припрема мангал да на њему загреје саке. После тога, узевши мужевљев огртач, појас и доње рубље, Реико оде у купатило да га пита каква је вода. У облацима магле водене паре на поду је прекрштених ногу седео поручник и бријао се. Могла је да назре таласасто кретање мишића на његовим влажним снажним леђима док је покретао руке.
Ништа није указивало да се нешто посебно дешава. Реико је радила свој уобичајени посао и припремала од остатака хране мезе које ће јести уз ракију. Руке јој нису дрхтале. Чак јој је све полазило за руком много боље него обично. С времена на време, истина, осетила би болно и снажно куцање срца дубоко у грудима, које се, као светлост из даљине, изненада појачавало и онда поново нестајало. Бријући се у купатилу, поручник је најзад осетио како му из тела, као да је излечен, нестаје безнадежни умор који је осећао после дана неодлучности и, упркос смрти која је стајала пред њим, испуњава га угодним ишчекивањем. До њега су нејасно допирали звуци уобичајених послова које је жена обављала. Здрава физичка жудња, потискивана током два дана, поново се појављивала.
Поручник је био уверен да није било ничега нечистог у срећи коју су њих двоје осетили када су одлучили да умру. Обоје су у том тренутку, мада, наравно, не сасвим свесно и јасно,осетили да су она њихова нормална задовољства која су имали само за себе поново под заштитом правичности и Свете силе и да су потпуно и непобитно морална. Гледајући једно другом у очи и откривајући у њима часну смрт, осетили су се поново сигурни иза челичних зидова које нико није могао да уништи и заштићени непробојним оклопом лепоте и истине. И зато, далеко од могућности да види било какву нелогичност или конфликт између бујања свога тела и искрености свога патриотизма, поручник је чак почео да о тим стварима размишља као о једној јединој.
Приближивши лице сасвим уз тамно, полуразбијено и замагљено огледало на зиду, поручник се бријао са великом пажњом. То ће бити његово самртно лице, и не сме да буде никаквих ружних остатака немарности. Лепо избријано лице засија поново младалачким сјајем и изгледало је као да обасјава таму огледала. Чак је осетио да има неке отмености у повезаности тог светлог здравог лица са смрћу. Оно ће, баш овакво каквим га сада види, бити његово самртно лице.
Оно је, у ствари, већ било одвојено; није више било његова приватна ствар већ је постало биста изнад успомене на мртвог војника. Покушао је да затвори очи и све је наједном било завијено у таму, и он више није био биће које гледа и живи. Изашавши из купатила, са траговима бријања који су овде-онде избијали у облику црвених И модрих печата на глатким образима, поручник седе поред већ добро разгореног мангала. Приметио је да је Реико, иако је до тада имала много посла, успела и да улепша лице. Лице јој беше весело, а усне влажне и није било нигде туге. Видевши ову црту страствене природе своје младе жене, он схвати да је изабрао жену коју је требало да изабере.
Испивши чашу сакеа он понуди и Реико. Она до тада никад није пила, али сада је прихватила без оклевања и стидљиво насула и себи. „Дођи овамо”, рече поручник. Реико му се примакла и наслонила на крило, а он ју је загрлио. Груди су јој се надимале док су се у њима мешали туга, срећа и јаки саке, и изазивали у њој снажну реакцију. Поручник је погледа. То је последње лице које гледа на овоме свету, последњи пут гледа лице своје жене. Очима путника који се опрашта од предивних видика које више неће угледати, поручник је помно испитивао њено лице. Било је то лице које је бескрајно дуго могао да гледа. Његове црте биле су обичне, али не и хладне, а усне чврсто стиснуте. Поручник је спонтано пољуби. Иако јој се ниједна црта није померила нити се зачуо јецај, он је изненада приметио како испод спуштених трепавица бујају сузе и преливају се као сјајни поток.
Кад јој је мало касније поручник предложио да пређу у горњу собу, жена му рече да ће доћи када се и она окупа.
Попевши се сам уз степенице до спаваће собе у којој већ беше топло од гасне грејалице, поручник се извали на постељину раширених руку и ногу. Време док је чекао жену не беше ни краће ни дуже него што је било обично.
Ставио је руке на потиљак и загледао се у тамну таваницу до које није допирала светлост стоне лампе. Није му било јасно да ли он то ишчекује смрт или дивљу екстазу осећања. Те две ствари су се мешале као да је објекат телесне жеље била баш сама смрт. Али ма шта да је било, било је сигурно да поручник никада није осетио слободу као тада.
Напољу се чуо звук аутомобила и шкрипање гума које су клизиле по снегу. Звук његове сирене одбијао се од зидова околних кућа. Док је слушао те звуке, осетио је да се његова кућа издиже као усамљено острво у том друштвеном океану који је напољу јурио за својим свакодневним пословима. Свугде око њега, силна и без реда, простирала се земља због које је патио. Он ће умрети за њу. Али, да ли ће та велика земља, за коју се он жртвује толико да ће уништити самог себе, марити имало за то? Није знао и то није било важно. Његово бојно поље без славе, бојно поље на коме нико није могао да оствари вредна јуначка дела, то беху први борбени редови духа.
Реикини кораци зачуше се на степеништу. Старе степенице у тој старој кући јако су шкрипале. Увек је поручник чекајући је у постељи чуо тај звук и он у њему изазва пријатне успомене. Помисливши да их више никада неће чути, усредсредио се и слушао их, трудећи се да сваки делић тренутка тог драгоценог
времена буде испуњен звуком меких корака на шкрипавом степеништу. Тренуци као да су се претворили у драгуље који су светлели неком унутарњом искричавом светлошћу.
Око огртача Реико беше опасана једноставним појасом чија црвена боја не беше тако сјајна у тами и када се поручникова рука пружи према њему, Реико му помогне да гаодвеже. Док је још у огртачу стајала пред њим, поручник са обе стране завуче руке у отворе иза рукава намеравајући да је загрли, али када су му прсти дотакли њено топло тело и кад је она рукама притиснула његове руке под својим пазусима, цело тело поче одједном да му гори. За само неколико тренутака њих двоје су лежали голи поред ужарене грејалице. Нису говорили ништа, али њихова срца, њихова тела и узбуркане груди гореле су од сазнања да је то био последњи пут. Као да су речи „последњи пут” невидљивом четкицом биле исписане на сваком делићу њихових тела.
Како умиру писци: Глава Јукија Мишиме, револвер Владимира Мајаковског и пепео Хаше Попа
Поручник привуче жену себи и поче страсно да је љуби. Док су њихови језици испитивали уста дотичући једно другом меку влажну унутрашњост, они су осећали као да је још непозната агонија смрти прекалила њихова осећања до снаге ужареног челика. Агонија коју још нису знали, још далеки болови смрти, истанчали су њихово осећање задовољства.
„Ово је последњи пут да гледам твоје тело”, рече поручник, „пусти ме да га лепо погледам.“ И онда искрену штитник стоне лампе тако да светлост обасја пуном снагом Реикино испружено тело. Реико је лежала мирно затворених очију, док је светлост ниске лампе откривала дивне облине њеног белог тела. Поручник, не без себичности, уживао је у помисли да никада неће видети како се та лепота распада у смрти.
Поручник је пуштао да му се овај незаборавни призор заувек уреже у памћење. Једном руком миловао јој је косу, а другом гладио дивно лице љубећи је тамо где би му поглед пао. Тиха хладноћа високог уског чела, затворене очи дугих трепавица испод слабо наглашених обрва, лепо обликован нос, сјај зуба који су светлели између пуних лепих усана,меки образи и мала паметна брада, све је то у поручниковој глави постајало визија мртвог блештавог лица и он је непрестано притискао усне на њен бели врат – место које ће Реико ускоро ударити сопственом руком – а грло се благо црвенело под његовим пољупцима. Враћајући се на уста, благо је притиснуо своје усне на њене и покретао их је по Реикиним ритмично благим кружним покретима, као кад мали чамац кружи по води. А кад би затворио очи, свет око њега постајао је колевка која се љуља.
Усне су му верно ишле тамо где су их водиле очи. Високе набујале дојке имале су на врху брадавице као пупољке дивље трешње, које су се стврднуле када се поручникове усне затворише над њима. Руке су јој се благо повијале сужавајући се према чланцима и не губећи притом своју заокругљеност и симетрију, а на њима су били и они нежни прсти који су држали лепезу на венчању. Док их је поручник љубио, један по један прст повлачио се и одмицао од свога суседа као да се стиди. Природна удубина која је лежала између груди и стомака носила је у својим цртама не само мекоћу него и еластичну чврстину и док је само наговештавала богате облине које су се одатле шириле према боковима, имала је сама по себи изглед обузданости и добре дисциплине. Белина и богатство стомака и бокова били су као млеко које семрешка у пуној великој чинији, а нагла удубина осенченог пупка могла је да буде и свежи траг капи кише која тек што беше пала. Тамо где су сенке биле гушће, длаке су биле бујније, нежне и осетљиве, и док је узбуђење расло у више не пасивном телу, над тим делом лебдео је мирис, као миомирис цвећа, који беше све продорнији.
После извесног времена, Реико је најзад проговорила дрхтавим гласом:
„Покажи ми, дозволи и мени да још једанпут, последњи пут, добро погледам.”
Никада раније није чуо из уста своје жене тако директан и недвосмислен захтев. То је било нешто што је њена стидљивост желела да крије до краја, али је изненада раскинула све везе уздржљивости које су је везивале. Поручник је послушно легао на леђа и предао се жени. Она окретно диже своје бело, уздрхтало, тело и – горећи од невине жеље да узврати мужу оно што јој је пружио – положила је своја два бела прста на поручникове очи које су зуриле у њу и лагано их склопила.
Изненада преплављена нежношћу, образа зацрвенелих од вртоглаве навале емоција, она је обавила руке око поручникове кратко ошишане косе. Чекињасте длаке су јој болно гребле дојке, а велики нос био је хладан када се зарио у њено месо. Али дах му је био топао. Попуштајући мало загрљај она се загледала у мужевно лице. Јаке обрве, затворене очи, снажан нос, лепе усне чврсто стиснуте, плавичасти лепо избријани образи од којих се одбијала светлост и који су лако светлуцали. Реико је љубила све то једно по једно.
Љубила је широки врат, јака уздигнута рамена, снажне груди са једнаким круговима као штитовима и црвенкасто-смеђе брадавице. Из пазуха, наткриљених раменима и грудима, из простора обраслог длаком, дизао се сладак и меланхоличан мирис у коме беше неке ароме младе смрти. Поручникова гола кожа била је ужарена као поље зрелог жита, а свугде су се истицали обли мишићи који су на стомаку окружавали мали невини пупак. Гледајући тај младалачки чврст стомак, стидљиво прекривен јаким длакама, Реико помисли како ће ускоро тај стомак сурово бити расечен мачем и положи главу на њега плачући ожалошћено и купајући га пољупцима. А поручник, на додир жениних суза осетио се спремним да издржи храбро и најгоре муке које га очекују. Каква су усхићења њих двоје доживели после оваквих страсних миловања, може лако да се замисли. Поручник се подигао и слабо тело своје жене, исцрпљено тугом и сузама, узео у чврст загрљај. Лица су им била страсно припијена; груди мокре од зноја приљубљене; сваки делић два млада тела постао је толико једно да се чинило невероватним да ће се икад раздвојити. Са висина понирали су у бездане, а из бездана развијали би крила на којима би се поново винули у вртоглаве висине. Поручник је дахтао као пуковски заставник на дугом маршу. И како се један круг завршавао, готово одмах рађао би се нови талас страсти и они би се без трага умора – једним покретом, без даха – поново уздизали до самог врхунца.
IV
Када је поручник одлучио да престане, то није било због умора. Није желео да изгуби снагу која му је била потребна за самоубиство а, с друге стране, било би му жао да презасићеношћу упропасти лепоту ових последњих тренутака. Пошто је поручник очигледно одлучио да престане и Реико је са уобичајеном покорношћу учинила што и он. Лежали су на леђима са испреплетаним прстима и зурили у тамну таваницу. Соба је била топла, па чак ни када је зној престао да им избија из пора, нису осетили хладноћу. Напољу, у тихој ноћи, престали су да се чују звуци аутомобила, чак ни бука возова и трамваја са станице Јоцуја није допирала до њих. Пошто би прво одјекивали кроз део града опасан опкопом, почели би да се губе у парку обраслом густим дрвећем, према улици која је пролазила испред палате Акасака. Тешко је било веровати да, у напетости која је обузела цео тај кварт, две групе царске војске тешко завађене и раздвојене, стоје једна према другој спремне за битку.
Осећајући топлоту која је још избијала из њихових тела, двоје младих су поново у мислима преживљавали сласти које су осетили и сећали се сваког тренутка. Сећали су се укуса пољубаца којих се никада нису заситили, додира голих тела, сваког детаља вртоглавих блаженстава. Али из таме таванице
помаљало се лице смрти. Ова задовољства неће више никада осетити – то им је био последњи пут. У исто време обоје су схватили да радост таквог интензитета не би никада више могли да осете, чак и када би доживели дубоку старост.
Задовољство испреплетености прстију ускоро ће такође нестати. Чак ће им и шаре на дрвету које су сада гледали на плафону бити одузете. Осећали су како их смрт окружује и све им се више приближава. Сада нема оклевања. Морају да нађу храбрости и сами досегну смрт.
„Добро, хајде да се сада припремимо”, рече поручник. Тон одлучности у гласу био је недвосмислен, али у исто време Реико схвати да никада глас њеног мужа није био тако топао и нежан као тада.
Чекало их је много ствари да ураде пошто устану. Поручник, који никада до тада није помагао у намештању постеље, сада је весело одгурнуо помична врата плакара, пренео сам душеке и сместио их унутра. Реико је угасила гасну грејалицу и склонила стону лампу. Док је поручник био у купатилу она је средила собу очистивши је и обрисавши све, и када се не би обратила пажња на сто од црвенкастог дрвета, соба је изгледала као просторија за пријем, спремна за дочек неког важног госта.
„Ала се овде пило, зар не? Са Каном, Хонмом и Ногућијем…”
„Да, сви су они волели да попију.”
„Ускоро ћемо их поново видети на другом свету. Задиркиваће ме сигурно када буду видели да сам повео и тебе.“
Пошавши низ степениште, поручник се осврнуо да погледа ту тиху чисту собу која је сада била јако осветљена сијалицом са таванице. Кроз главу су му пролазиле слике младих официра који су ту пили, смејали се и безазлено хвалисали. Никада није помишљао да ће једног дана у тој соби распорити стомак.
У доњим двема собама млади муж и жена почеше мирно и ведро са припремама. Поручник је отишао у клозет, а онда у купатило да се опере. За то време Реико је склонила разбацану мужевљеву одећу, однела му у купатило чисту униформу и белу тканину за око бедара, а онда извадила папир и ставила на сто у дневној соби – за опроштајна писма. Онда је скинула поклопац са кутије за писање и почела да струже прах за мастило. Већ је била одлучила шта ће написати у свом писму.
Реико је снажно притиснула прстима позлаћена слова на камену за мастило и вода је у удубљењу изненада постала црна као да се по њој раширио црни облак. Она је престала да мисли да су ти увек понављани покрети: тај притисак прстију, тај звук који се појављивао и губио,да је све то било у ствари само припрема за смрт. То је иначе била дужност домаћице, обично убијање времена, док смрт једном не стане пред њу. Али сада, као да је из све лакших покрета- док је стругала камен за мастило о плочу – и из мириса иструганог праха, провејавала нека неизрецива туга.
Уредно обучен, у униформи коју је навукао на голо тело, поручник је изашао из купатила. Без речи је сео за сто, усправан, узео четкицу и загледао се неодлучно у хартију испред себе.
Реико је узела бели свилени кимоно и отишла у купатило. Сада се поново појавила у дневној соби, одевена и са лако нашминканим лицем, опроштајна порука је већ била стављена на сто испод лампе. Црним дебелим потезима четкице било је једноставно написано: „Живеле царске трупе – поручник Шинђи Такејама.“
Док је Реико седела преко пута и писала своју поруку, поручник ју је у тишини посматрао. Дубоко озбиљан, гледао је одмерене покрете бледих прстију који су вукли четкицу. Са опроштајним писмом у рукама, поручниковим мачем заденутим за појас и Реикиним бодежом у рукаву белог кимона, њих двоје стадоше пред кућни олтар и почеше тихо да се моле. Онда су угасили сва светла у приземљу и док су се пењали уз степенице, поручник се окренуо према лепој у бело обученој прилици своје жене, која се спуштених очију пењала као да излази из таме која је остајала иза њих.
Опроштајна писма ставили су у удубљење у горњој соби. Намеравали су да најпре уклоне калиграфски натпис који је тамо висио, али пошто га је исписао њихов кум, натпоручник Озеки, и пошто су у његовом тексту била чак два знака која су означавала искреност, оставили су га. И ако буде испрскан крвљу, осећали су да ће натпоручник Озеки разумети.
Окренут леђима удубљењу у зиду, поручник је ставио мач испред себе и сео. Реико је села испред њега на удаљености од једне ширине татамија. Пошто јој је кожа била сасвим бела,руж на њеним уснама чинио ју је изузетно заводљивом. Преко татамија који их је раздвајао зурили су непрестано једно у друго. Видевши поручника како клечи испред ње са мачем предсобом, Реико се сети њихове прве ноћи и обузе је туга. Поручник проговори промуклим гласом:
„Пошто немам никога да ми помогне мораћу да дубоко заријем мач. Неће бити баш пријатно, али немој да те ухвати паника. Смрт било које врсте је тешко посматрати. Не смеш да се обесхрабриш када то видиш, је’л то у реду?”
„У реду је”, потврди Реико и дубоко се поклони.
Гледајући витку фигуру своје жене поручник је осетио чудно задовољство. Оно што је намеравао да учини било је нешто ван оквира породичних односа, његова војничка дужност. Зато му је била потребна одлучност, исто као и храброст у борби. То беше смрт не мање вредна од смрти у првим борбеним редовима. Он је сада намеравао да покаже како би се владао на бојном пољу. Ова мисао за тренутак одведе поручника у чудне фантазије. Усамљена смрт на бојном пољу…смрт пред очима лепе жене… у смрти која га је ишчекивала биле су обе ове димензије које су се спајале у иначе, неспојиво јединство. То беше толико слатко да се речима није могло исказати. Ово мора да је највећи домет среће коју човек може да постигне – помислио је. Да његову смрт, сваки њен тренутак, посматрају ове лепе очи, то је као да га у смрт односи лаки мирисави поветарац. Било је у овоме нечега што беше посебна милост. Није потпуно разумео шта је то било, али то беше нешто што други људи не схватају јер њему је било дато оно што дотле никоме не беше дато. У блештавој фигури своје жене у белом, која је изгледала као невеста, поручнику се чинило да види визију свега онога што је волео и онога зашта даје свој живот – царски дом, нацију, војну заставу. Све то, са женом која је седела пред њим, било је сада ту и посматрало га је помно јасним и мирним очима.
Реико је такође гледала мужа који ће убрзо умрети и мислила да никада у животу није видела нешто тако дивно. Поручнику је униформа увек лепо стајала, али је у тренутку док је размишљао о смрти са његовим јаким обрвама и чврсто стегнутим уснама, одавао оно најлепше у мушкој лепоти.
„Време је да се иде”, рече најзад поручник.
Реико се прострла пред њим у дубоком поклону. Није могла да дигне главу. Није желела да шминку поквари сузама, а није могла да их задржи. Када је подигла главу, кроз сузе је нејасно видела мужа како обавија белу тканину око голог сечива мача, остављајући да вири двадесетак центиметара оштрице. Стављајући тако увијен мач поред себе, поручник се са колена спустио на под и прекрстио ноге испред себе, откопчавајући копче на оковратнику блузе. Његове очи нису више виделе жену. Лагано, једно по једно, откопчавао је месингану дугмад и откривао тамносмеђа прса и стомак. Одвезао је каиш и откопчао дугмад на панталонама. Указала се чиста белина појаса обавијеног око бедара. Поручник је гурнуо тканину надоле обема рукама да би још више ослободио стомак и онда дохватио тканином обавијени мач. Левом руком је масирао трбух гледајући у њега док је то радио. Да би проверио оштрину мача, поручник преви један преклоп панталона откривши део бедара, и повуче лагано сечивом преко коже. Крв одједном покуља из ране и неколико црвених пруга појави се светлуцајући на јакој светлости.
То је било први пут да Реико види мужевљеву крв, и она одједном осети снажно лупање у грудима. Погледала је мужа у лице, док је он посматрао крв као да је мирно процењује. Иако је знала да је то празна утеха, Реико за тренутак осети извесно олакшање. Поручник је посматрао жену, фиксирајући је као кобац. Онда, окрећући мач према себи,мало се издиже и горњим делом тела прекри врх мача. Нагло затезање униформе на раменима показивало је да је за то употребио сву снагу, јер је желео да мач забоде дубоко у леву страну стомака.Његов оштар крик проби тишину која је дотле владала у соби.
Иако је уложио сву своју снагу у ударац, поручнику се учини као да му је неко други зарио у стомак дебелу гвоздену шипку. Тешко је дисао, у грудима му је дивље ударало, а однекуд далеко – чинило му се ван њега – извирао је страшан и мучан бол, као да се земља отворила да упије вријући поток од истопљене стене. Бол је долазила ближе страшном брзином. Поручник загризе доњу усну и инстинктивно јекну.
„Је ли то сепуку?”, мислио је. (сеппуку је други назив за харакири, други начин читања истог идеограма) Било је то осећање потпуног хаоса, као да му је небо пало на главу и свет се пијано тетурао. Његова одлучност и храброст које су изгледале толико јаке пре него што је зарио мач, смањиле су се на нешто што је личило на влат челика, танку као влат косе, и на њега се навали тешко осећање да треба да прелази преко те влати припијен очајнички уз њу. Стегнута шака му се овлажила и кад је погледао, видео је да му је и рука и тканина око мача сва обливена крвљу. И бела тканина око бедара била је тамноцрвена. Погоди га као апсурд чињеница да се, упркос грозним боловима, ствари које могу да се виде – још виде, и ствари које постоје – још постоје.
У тренутку када је поручник зарио мач у леву страну стомака и када је видела како самртничко бледило нагло прекрива његово лице као изненада спуштена завеса, Реико је морала да се бори, да се обузда да му не притекне у помоћ. Ма шта да се деси, она мора да гледа, мора да буде његов сведок. То је била дужност коју јој је поверио муж. Испред себе,на удаљености од само једног татамија, могла је јасно да види како од бола гризе доњу усну. Бол је био ту, пред њеним очима, а Реико није имала начина да га спречи. Зној засја на мужевљевом челу. Поручник затвори очи, па их поново отвори као да нешто испробава. Очи му беху изгубиле сјај и изгледале су невине и празне као очи неке мале животиње.
Болови пред Реикиним очима горели су као летње сунце, удаљени потпуно од туге која ју је одвлачила. Бол је растао све више и више. Реико је осетила да је њен муж већ постао човек који се налази у неком другом свету, човек чије је цело биће прерасло у бол – затвореник у кавезу бола, а ниједна рука није могла да допре до њега.
Али Реико није уопште осећала бол, јер њена туга није била бол. Мислећи о томе, Реико је почела да осећа као да је неко подигао сурови стаклени зид између ње и њеног мужа.
Од њиховог венчања мужевљево постојање било је и њено постојање и сваки његов дах био је и њен дах. Али сада, док је мужевљев бол био опипљива стварност, Реико у својој тузи није могла да нађе никакав доказ сопственог постојања.
Држећи мач само десном руком, поручник је почео да га вуче на десну страну кроз цео трбух. Али, када је сечиво зашло у црева, њихов меки отпор почео је да га потискује напоље, па поручник схвати да ће морати да настави обема рукама и на тај начин сечиво задржи дубоко у трбуху. Вукао је сечиво кроз стомак, али оно није секло лако како је очекивао. Усредсредио је сву снагу тела у десну руку и повукао поново. Појавио се рез од десетак центиметара. Бол се пробијао лагано из унутрашњих дубина, док цео стомак није од њега одзвањао као дивља звоњава звона. Или, као хиљаде звона која звоне на сваки његов удисај и на сваки откуцај његовог срца, потресајући цело његово биће.
Поручник није више могао да се уздржава од стењања. Али, дотле је мач већ зашао у удубину пупка и видевши то он је осетио задовољство и приметио како му се враћа храброст.
Крви је било све више. Сада је шикљала из ране, као да је испумпава сваки откуцај срца. Татами испред поручника био је натопљен крвљу, а све је више крви капало и из превоја поручникових каки панталона. Једна кап, као птица, прелете до Реико и спусти се на површину њеног белог свиленог кимона.
Када је мач дошао до десне стране стомака, сечиво је већ секло плиће – клизаво од крви и сала. Али изненада, обузет нападом повраћања, поручник је промукло крикнуо. Повраћање је ужасни бол учинило још грознијим, а стомак -који је до тада био чврст и читав -изненада се покренуо отварајући широку рану – и црева провалише напоље, као да и сама рана повраћа. Као да не маре за патње свог господара, црева су одавала утисак крепког здравља и скоро непријатне виталности, када исклизнуше и просуше се на све стране.
Поручникова глава клону, рамена се опустише, очи претворише у уске прорезе,а танак млаз пљувачке пође му на уста. Светло се ухвати у злату његових еполета и оне засјаше. Крви је било свуда. Поручник је био у њој до колена и тако седео згрчен и равнодушан, једном руком ослоњен о под. Оштар мирис испунио је собу, а поручник, опуштене главе, мучио се да повраћа док су му се рамена тресла. Сечиво мача, које су црева потпуно потисла, још увек је држао у десној руци. Било би тешко замислити јуначнији призор од онога који је одавао поручник у том тренутку, када је поново скупио снагу и забацио главу. Покрет је био нагао и он потиљком удари о стуб у удубљењу зида. Реико је до тада седела опуштене главе и зурила у плиму крви око својих ногу, али је овај звук изненади и примора да дигне главу. Поручниково лице није било лице живог човека. Очи су му биле празне, кожа исушена, некада тако сјајни образи и усне беху боје сувог блата. Само се десна рука покретала. Ревносно стежући мач лебдела је дрхтаво у ваздуху – као рука марионете – и покушавала да врх мача управи према дну врата. Реико је гледала како њен муж чини тај последњи безнадежни напор који јој је раздирао срце. Светлуцајући, умазан крвљу и масноћом, врх мача је појурио према врату неколико пута, али више није било снаге да га води.
Врх сечива ударао је у оковратник и копче на њему. Иако су копче биле откачене,тесни војнички оковратник се поново затварао и тако штитио врат. Реико није могла више да издржи. Покушала је да помогне мужу, али није могла да устане. Пузећи на коленима кроз крв, док јој је бели кимоно постајао све црвенији, она дође до њега и раствори му оковратник. Дрхтаво сечиво најзад дође до голог меса на врату. У том тренутку Реики се чинило да је она гурнула мужа напред, али није било тако. Поручник је сам раније испланирао овај покрет. Последњом снагом он се баци на сечиво, а оно му проби врат изашавши на другу страну. Снажан млаз крви шикну. Поручник је сада мирно лежао са плавим челиком који је штрчао с друге стране његовог врата.
V
У чарапама које су се клизале натопљене крвљу, Реико лагано сиђе низ степенице. Соба на спрату је била потпуно тиха. Упаливши светло, она затвори главни довод гаса и просу воду на полуизгорели угаљ који је тињао у мангалу. Затим стаде пред велико огледало у соби од четири и по ђоа и подиже доњи део свог кимона. Крв на њему изгледала је као исликана смела и лепа шара. Када је села пред огледало, осетила је на бедрима хладноћу од мужевљеве крви и задрхтала. Онда је лагано и дуго наставила да се уређује. Ставила је поново црвену боју на образе и дебело намазала усне ружем. То више није било шминкање да би се задовољио муж. То је било улепшавање за свет који оставља за собом и било је нечег чаробног и спектакуларног у њеним покретима четком. Када је устала, татами испред огледала био је влажан од крви, а да она тога није била ни свесна.
Враћајући се из клозета, Реико је застала на бетонском поду поред улаза. Кад је њен муж претходне ноћи ставио резу на врата то је било због припрема за смрт. Размишљала је кратко о том једноставном проблему. Да ли да остави врата отворена? Ако буду затворена може да прође и неколико дана док суседи не схвате да се нешто необично десило и сазнају за њихово самоубиство.
Није јој се свиђала мисао да њихова тела почну да труну пре него што их нађу. Ипак јој се учинило да је најбоље да остави врата отворена. Скинула је резу и отворила прозорчић на вратима на коме је стакло било замрзнуто. Изненада хладан ветар продре унутра. Није било никога на улици у поноћ, а звезде су трептале између дрвећа испред куће преко пута.
Остављајући тако врата, Реико се попе уз степенице. Ишла је тамо-амо и чарапе јој се више нису клизале. Већ на пола пута ноздрве јој испуни необичан мирис
Поручник је лежао лицем у мору крви. Врх мача који је штрчао из његовог врата био је још упадљивији него раније. Реико је непажљиво прешла преко крви. Села је поред поручниковог тела и нетремице гледала у његово лице које је образом лежало на татамију. Очи су му биле широм отворене, као да му је нешто привукло пажњу. Она му подиже главу придржавајући је рукавом кимона, обриса му усне и спусти на њих последњи пољубац.
Онда је устала и из комоде узела нови бели чаршав и појас од хаљине. Да не би упрљала хаљину, обавила је чаршав око паса и везала га појасом око бедара. Села је на корак од поручниковог тела. Извадивши бодеж из рукава, разгледала је помно сечиво тупог сјаја и принела га уснама. Укус углачаног челика био је помало сладак. Није оклевала. Када је помислила да ће бол, која је отворила јаз између ње и њеног мужа, постати и део њених осећања, она пред собом виде само срећу што ће ући у краљевство које је њен муж већ освојио. На његовом лицу било је нечег необјашњивог, што је гледала први пут. Она ће сада решити ту загонетку. Помислила је да ће и она, најзад, моћи да осети праву горчину и сласт тог великог моралног принципа у који је он веровао. Оно што је до тада осећала само нејасно кроз његов пример, моћи ће да окуси сопственим устима.
Прислонила је врх бодежа на врат и снажно притиснула. Рана је била плитка. Глава јој је горела а руке неконтролисано дрхтале. Онда снажно повуче сечиво у страну. Топла течност јој потече у уста и све јој постаде црвено испред очију од крви која шикну. Скупила је снагу и зарила врх бодежа дубоко у грло.
Извор: Феномени
