Пише: Бранислав Матић
Последњи поздрав Здравку Крстановићу (1950–2024)
У вучјој јами, на петом спрату,
у павиљону новобеоградском, оронулом,
тиња Крајина прекомандована
из простора у време,
са уводних страна у смртовнице.
По том запуштеном складишту,
бездетном дому, гробу,
куљају књиге и стећци.
Тетурају и смирују се давне сенке,
доцртане неонским рекламама.
Он, остарели јарчић, брдски коњић, песник,
са рушевног балкона опет види
дечака који се у сутон враћа кући
кроз Петрово поље, с упецаном рибом крилатом.
Дечак застаје, ослушкује: чека глас
који ће поново родити његову земљу.
Ти знаш, Седобради, зашто злумили
баш од тог дечака толико зазиру.
(Из књиге Благослови, СКЗ, Београд, 2022)
Бранислав Матић: На Егини код светог Нектарија или Цедуље за онострано
Извор: Стање Ствари
