Пише: Светлана Слапшак
То је најбоље што је у филму и ТВ икада произведено на тему грчке митологије, укратко и да не околишим. Приказана је у комаду, осам епизода, да одмах потпуно обузме гледаоца и излуди га како временски, тако и психички. То је злочеста, брутална, безобразна, саркастична и бескрајно забавна визија низа изабраних и као рукавица изврнутих античких митова који се односе углавном на Зевса, Херу, Посејдона, Диониса, Прометеја, Хада, Персефону, Медузу, Орфеја и Евридику, Миноса и Аријадну, Ериније и Мојре: остали чланови породице са Олимпа и други јунаци и јунакиње митова овде су изостављени, али зато су ту избеглице из разрушене Троје, као Андромаха и Касандра. Један скоро непознат мит, о Кајнису/Кајниди1 обновљен је, у мање изазовном облику, али кључан за савршено непредвидљив заплет. Ниједан клише или стереотип није остао читав!
Прича/мноштво прича начињени су у препознатљивом моделу позније античке комедије: реч је о високој бурлески, у којој су богови исмевани и приземљени. Довољно примера тих текстова немамо да бисмо били сигурни, али осликане вазе дају убедљив утисак. Остало је плод маште сценариста, од којих је бар један пажљиво читао Аристофана,2 Раблеа (нажалост не у преводу Станислава Винавера) и Бахтина. Ово широко разумевање слободе манипулисања у миту и помоћу мита, које сам пре петнаестак година назвала митургијом дозвољава оно што је Жан-Пјер Вернан истакао као најважнију особину мита: слободу од сваког веровања. У свету који су измислили аутори Каоса, бог са Олимпа3 одржава свој култ као веру (сви се стално дланишу уместо да се крсте): свештеницама одсецају језике, које Хера пажљиво чува, јер јој преносе сав „интел“, односно трачеве, а пророчанства су искључиво писана. И кад на празнику Олимпија неко на споменик Зевсу излије стајско гнојиво, заплет може да почне. Било би сасвим неетично навести било који од елемената заплета и смањити задовољство гледаоцима, утолико више што луђе не може бити. У сваком случају, све пуца у тачки кад Доњи свет постане пренатрпан и када се за смртнике укаже могућност да коначно смрт схвате као Ништа, а живот као Каос/Хаос: крај вере, нејасно обећање. И наговештај наставка серије…
Зевс са Хером и већим бројем лопташа (робови-лепотани у тениској опреми, које Зевс убија кад му падне на памет) живи у раскошној палати у којој има свих ствари – „и међу њима нема укуса“ – у тренерци, шлафроку или тениској опреми, и припрема непогоде и паклене планове: деца га презиру и не одговарају на позиве, само Дионис, бећар/рејвер од смртне мајке, тражи нешто пажње од њега. Параноичног социопату Зевса савршено игра Џеф Голдблум. Хера се бави својим сплеткама, неверством и гајењем пчела: цео пчелињак бивше су љубавнице швалера Зевса, међу њима и Дионисова мама. У палати је увек довољно меда… Посејдон, плејбој/садиста, живи на јахти. Свет смртника (бар Крит) плен је милитаристичког тиранина Миноса, а Доњи свет (црно-бела техника) је бирократски део Орвелове 1984. Ништа више од мене.
Објашњења зашто је серија названа Каос са К углавном су банална и неуверљива: поп-шпијунажа тврди да се у наставку појављује стара богиња са тим именом. Ту можда помаже филологија: то је име, изведено од грчког глагола каио, „палим“, дакле нешто што треба да гори. То је фантастична етимологија коју је измислио Лукије Анај Корнутус („рогоња“), римски филозоф, савременик Нерона, у свом уџбенику грчке митологије (он је назива теологијом). Тако је каос повезан са хаосом, који је ту био пре настанка света – бар тако тврди Хесиод. Ништа не говори у прилог тези да су сценаристи консултовали ново издање Корнутовог уџбеника из 2018,4 али повећава веселу конфузију: то је мој прилог савршено бесмисленој дебати.
Но хаос као Каос потиче, као уосталом у најбољим примерима смејачке културе, из сасвим озбиљне поставке: реч је о мало читаном грчком филозофу, који је углавном живео у Паризу и писао на француском, Корнелију Касторијадису (1922-1997). Он је хаос сматрао онтогенетичким: антички Грци кретали су од стварања света из хаоса. Без обавезе веровања у ред, могли су смислити демократију, која се без престанка мења.
Касторијадис је имао замисао о колективном имагинарију: порекло и комбиновање елемената имагинарија може се пратити у некој врсти обрнуте семантичке историје сваког елемента до извесног оснутка, који се више не може разумети, који је иницијалан и арационалан (Касторијадисов неологизам). Поступак свођења иде уназад, али није историјски, нити је поједностављење. Можда су дакле ствараоци Каоса ипак читали Касторијадиса, а и да нису, тумачење је слободно, дакле хаотично. Античка демократија имала је низ кодификованих вентила за грађане, да дају себи одушка и на сваки споменик баце стајско гнојиво – метафорично и периодично, за време празника/карневала, позоришних фестивала: јер позориште је кључна институција демократије, колективног имагинарија.
Препорука за гледање Каоса вишеструка је: истражујте опскурне филозофе; нема мита без варијанти, а митургија захтева слободу од вере; падајте са кауча од смеха – али ту божанску слободу даје вам само стално повећавано знање античке митологије; док други на интернету траже изјаве пластичних аватара Мице Трофртаљке, ширите своје знање, да бисте разумели недостижни оригинал; историја није учитељица, већ љубавница (или сој који вам одговара).
Извор: Пешчаник
