Пише: Џефри Сакс
Превод: Журнал
Не би требало бити много сумње о томе како се може успоставити трајан мир у Украјини. У априлу 2022. године, Русија и Украјина биле су на корак од потписивања мировног споразума у Истанбулу, уз посредовање турске владе.
Сједињене Америчке Државе и Уједињено Краљевство одвратиле су Украјину од потписивања споразума, а стотине хиљада Украјинаца од тада је погинуло или задобило тешке повреде. Ипак, оквир Истанбулског процеса и даље пружа основу за мир.
Нацрт мировног споразума (датиран на 15. април 2022) и Истанбулски комунике (од 29. марта 2022), на којем је био заснован, нудили су разуман и јасан начин окончања сукоба. Тачно је да ће, три године након што је Украјина прекинула преговоре, у току којих је претрпјела велике губитке, на крају морати да уступи више територије него што би то било случај у априлу 2022. године – али ће добити оно суштинско: суверенитет, међународне безбједносне аранжмане и мир.
Током преговора 2022. године, постигнут је договор о трајној неутралности Украјине и међународним безбједносним гаранцијама за њу. Коначан статус спорних територија требало је да се рјешава временом, на основу преговора између сукобљених страна, при чему су се обе стране обавезале да се уздрже од употребе силе за мијењање граница.
С обзиром на тренутну стварност, Украјина ће уступити Крим и дијелове јужне и источне Украјине, што одражава исходе на бојном пољу у протекле три године.
Такав споразум може бити потписан готово одмах, а заправо је вјероватно да ће бити потписан у наредним мјесецима. Пошто Сједињене Државе више неће финансирати рат, у којем би Украјина претрпјела још више жртава, разарања и губитака територије, украјински предсједник Володимир Зеленски препознаје да је вријеме за преговоре.
У свом обраћању Конгресу, предсједник Доналд Трамп цитирао је Зеленског, који је рекао: „Украјина је спремна да што прије сједне за преговарачки сто како би приближила трајни мир.“
Безбједносне гаранције
Нерјешена питања у априлу 2022. године тицала су се детаља безбједносних гаранција за Украјину и ревидираних граница Украјине и Русије.
Главно питање у вези с гаранцијама односило се на улогу Русије као једног од су-гараната споразума. Украјина је инсистирала да западни су-гаранти треба да могу дјеловати са или без пристанка Русије, како Москва не би добила право вета над украјинском безбједношћу.
С друге стране, Русија је настојала да избјегне ситуацију у којој би Украјина и њени западни су-гаранти могли манипулисати споразумом како би оправдали поновну употребу силе против Русије. Обје стране имају своје аргументе.
По мом мишљењу, најбоље рјешење било би да се безбједносне гаранције ставе под надлежност Савјета безбједности Уједињених нација. То би значило да би Сједињене Државе, Кина, Русија, Уједињено Краљевство и Француска били су-гаранти, заједно са остатком Савјета безбједности УН. На тај начин, безбједносне гаранције биле би подвргнуте глобалном надзору.
Истина је да би Русија могла ставити вето на неку будућу резолуцију Савјета безбједности УН у вези с Украјином, али би се тада суочила с осудом Кине и остатка свијета уколико би дјеловала самовољно и супротно вољи већине УН.
О коначном разграничењу
За разумијевање коначног статуса граница, веома је важно узети у обзир историјску позадину. Прије насилног свргавања украјинског предсједника Виктора Јануковича у фебруару 2014, Русија није постављала никакве територијалне захтјеве према Украјини.
Јанукович се залагао за неутралност Украјине, противио се чланству у НАТО-у и мирним путем је са Русијом договорио двадесетогодишњи закуп руске поморске базе у Севастопољу, на Криму, гдје је Црноморска флота Русије стационирана још од 1783. године.
Након што је Јанукович свргнут и замјењен прозападном, НАТО-у наклоњеном владом коју је подржала Америка, Русија је брзо дјеловала како би повратила Крим, спречавајући да његова стратешка поморска база падне у руке НАТО-а.
Од 2014. до 2021. године, Русија није настојала да анектира друге украјинске територије. Умјесто тога, позивала је на политичку аутономију етнички руских региона источне Украјине (Доњецка и Луганска), који су одмах након свргавања Јануковича прогласили отцјепљење од Кијева.
Џефри Д. Сакс: САД и Израел су уништили Сирију и то назвали миром
Споразум Минск II требало је да обезбиједи аутономију. Оквир из Минска био је дјелимично инспирисан аутономијом етнички њемачког региона Јужног Тирола у Италији. Њемачка канцеларка Ангела Меркел била је упозната с искуством Јужног Тирола и сматрала га је преседаном за сличну аутономију у Донбасу.
Нажалост, Украјина је снажно одбијала аутономију за Донбас, а Сједињене Државе су подржале Украјину у томе. Њемачка и Француска, које су на папиру биле гаранти Минска II, ћутке су посматрале како Украјина и САД одбацују споразум.
Након шест година у којима Минск II није спроведен [упркос томе што га је Савјет безбједности УН подржао], а за то вријеме украјинска војска, наоружана од стране САД, наставила је да гранатира Донбас у покушају да покори и поврати отцјепљене области, Русија је 21. фебруара 2022. признала Доњецк и Луганск као независне државе.
У оквиру Истанбулског процеса, статус Доњецка и Луганска још је требало да буде коначно утврђен. Можда би повратак на Минск II и његова стварна примјена од стране Украјине (кроз уставно признање аутономије ова два региона) на крају били прихваћени. Међутим, када је Украјина напустила преговарачки сто, то питање је постало беспредметно. Неколико мјесеци касније, 30. септембра 2022, Русија је анектирала ове двије области, као и још двије.
Тужна поука из овог сукоба је сљедећа: губитак украјинске територије могао је бити у потпуности избјегнут да није било насилног пуча који је свргнуо Јануковича и довео на власт режим подржан од стране САД, који је био одлучан у настојању да Украјину уведе у НАТО. Да су Сједињене Државе подстакле Украјину да спроведе споразум Минск II, који је подржао Савјет безбједности УН, губитак источних територија такође би био избјегнут.
Губитак територија у источној Украјини вјероватно је могао бити избјегнут чак и у априлу 2022. године, у оквиру Истанбулског процеса, али су Сједињене Државе блокирале мировни споразум.
Сада, након 11 година рата од свргавања Јануковича и као резултат украјинских губитака на бојном пољу, Украјина ће у предстојећим преговорима уступити Крим и друге територије источне и јужне Украјине.
Проф. Сакс: Ако Украјину узму у НАТО, завршићемо у нуклеарном рату
Забринутост балтичких држава
Европа има и друге интересе о којима би требало да преговара с Русијом, посебно у погледу безбједности балтичких држава и ширих европско-руских безбједносних аранжмана.
Лидери балтичких држава такође се упуштају у изузетно провокативну русофобну реторику. Етнички Руси чине око 25 одсто становништва Естоније и Летоније и око 5 одсто становништва Литваније. Безбједност балтичких држава требало би да се обезбиједи мјерама које ће побољшати укупну безбједносну ситуацију на обе стране, укључујући поштовање права мањина руског поријекла и уздржавање од запаљиве реторике.
Дошло је вријеме за дипломатију која ће донијети колективну безбједност Европи, Украјини и Русији. Европа би требало да започне директне преговоре с Русијом и подстакне Русију и Украјину да потпишу мировни споразум заснован на Истанбулском комуникеу од 29. марта 2022. и нацрту мировног споразума од 15. априла 2022.
Мир у Украјини требало би да буде праћен стварањем новог система колективне безбједности за цијелу Европу, који би се простирао од Британије до Урала, а можда и даље.
Џефри Д. Сакс је универзитетски професор и директор Центра за одрживи развој на Универзитету Колумбија, гдје је од 2002. до 2016. године био на челу Земаљског института (The Earth Institute). Такође је предсједник Мреже рјешења за одрживи развој Уједињених нација и комесар УН-ове Комисије за развој широкопојасних комуникација.
Извор: CommonDreams
