Putovanja velikih umetnika rađaju čudesan spoj: zauvek se jedno u drugom ogledaju i prepoznaju umetnik i mesto koje ih je inspirisalo. Kuda god da putujem, uvek se raspitujem ko je od značajnih pisaca ili slikara tu boravio. Keniju je proslavio Hemingvej, kao i ona njega, ali se malo zna da je slavni pisac posetio i ribolovački gradić Vatamu
„Ne mogu da verujem da dođosmo u tako divnu zemlju, u zemlju iz koje smo morali da izađemo kao iz snova, srećni što sanjasmo“, napisao je Hemingvej o Keniji.
Ujak mu je pozajmio novac kako bi sa svojom drugom ženom Polinom putovao po Africi. Književnik tog leta 1933. tek beše navršio trideset četiri godine. Veoma ga je zanimao lov na divlje zveri i ribolov.
Učio je svahili, interesovao se za lokalnu kulturu i družio sa baronom Brorom Bliksenom, lovcem, mužem autorke čuvenog biografskog romana Moja Afrika Karen Bliksen.
Divio se lovačkim pohodima američkog predsednika Teodora Ruzvelta – što mi nije drago, a još mi teže pada da gledam fotografije trofeja jadnih životinja koje je moj omiljeni pisac lišio života u divljini. Behu to druga vremena…
Na ulici Vatamua čuo sam u prolazu kako mladić govori svom prijatelju: „Ljubav je ljubav, sve ostalo imaš kod Kineza…“
Upravo je ljubav Hemingvej pronašao u Keniji: zavoleo je afričku divljinu i jednu crnkinju, a na safarijima je pronašao mnogo više od divljači: inspiraciju za svoja najbolja dela.
Posle putovanja Kenijom nastale su knjige Zelena brda Afrike i zbirka kratkih priča Kratki srećni život Frensisa Makombera. Hemingvej majstorski opisuje afričke pejzaže, divlje životinje i uzbuđenje koje oseća dok lovi, ali beleži i svoja razmišljanja o pisanju i svetskoj književnosti. Oboleo je od dizenterije, no to ga nije sprečilo da leti aviončićem nad savanama i oko najviše afričke planine, gde ga je, na nebu, susrela sopstvena knjiga – Snegovi Kilimandžara.
Iako se na drugo putovanje Kenijom, pedesetih godina dvadesetog veka, otisnuo sa svojom četvrtom ženom Meri, Hemingvej se zaljubio ne samo u Keniju već i u jednu konkretnu Kenijku, tamnoputu devojku koju u svojim delima naziva Deba.
Dok on vozi, ona mazi futrolu njegovog pištolja i štipka ga za butine, a žena svom boemu ništa nije zamerila – opisao je detaljno u svojim knjigama Hemingvej. No, tada mu je smrt već disala za vratom, a alkohol obuzeo telo. Našao se usred ustanka Mau-Mau. Njegov avion je bio više puta primoravan da sleti, a dva prizemljenja bila su opasna po život.
Retki srećnici prežive jednu avionsku nesreću, ali na afričkim putešestvijima Hemingvej je uspeo da preživi dve, i to u dva dana. Mali avion, kojim je leteo preko savana sa suprugom, morao je iznenada da sleti.
Kako se ne bi sudario sa jatom krupnih ptica, pilot je bio primoran da bira sletanje na „peščani nasip sa šest krokodila koji su se mirno sunčali, ili na slonovsku stazu u žbunju“. Trezveni pilot odlučio se za slonovsku stazu. Hemingvejevi su proveli noć tu, u savani, pod otvorenim nebom, okruženi slonovima. Sutradan je po njih došao drugi mali avion, koji se pri sletanju zapalio, a ubrzo i eksplodirao. Pisac i njegova supruga bili su teško povređeni.
Tu se priče mojih Kenijaca već razlikuju: neki tvrde da je iz džungle izašao sav ozaren, rekavši: „Moja me sreća baš u stopu prati!“, dok drugi tvrde da je završio u bolnici – gde se od srca nasmejao kad je na naslovnoj strani novina pročitao da je poginuo. Sudbina će mu „zadovoljstvo“ da živ čita kako je napustio ovaj svet, priuštiti još jedanput.
Posthumno su objavljene Hemingvejeve beleške sa uzbudljivog putovanja kenijskim divljinama pod nazivom Istina na prvi pogled.
U Vatamuu je Hemingvej nameravao da uživa u čarima ribolova u dubokom okeanu, ali, na veliku žalost meštana, o tome nije stigao ništa da napiše. U spomen na dobitnika Nobelove nagrade, koji je u ovim vodama pecao, na najlepšem mestu uz plažu sagrađen je Hotel „Hemingvej“. U jednom od pet elitnih hotela u Keniji, u lancu koji nosi ime slavnog književnika, odsedaju zvezde svetskog džet-seta.
S prosečnom cenom noćenja od nekoliko stotina evra, za mene je bio zgodan za – zaobilaženje. Moja prijateljica Nataša Đukić pričala mi je da ambijentom u hotelu nije bila zadovoljna, a njena sećanja iz Kenije mnogo su se razlikovala od mojih – za nju je ovo zemlja veselih boja, nasmejanih lica i Hemingveja. Pamti je i po ugaliju, jelu bele boje od kukuruznog brašna koje se kuva u ključaloj vodi ili mleku. Za razliku od mene, Nataša zemlje pamti po – jelima.
Jezički eksperti tvrde da je reč „safari“ (na svahili jeziku „putovanje“), prvi put u engleski, a time i u druge jezike širom planete, uveo baš Hemingvej nakon putovanja afričkim predelima, koji su ga zauvek osvojili.
„Sve što sam želeo bilo je da se vratim u Afriku. Nismo je još napustili, ali kada bih se probudio usred noći, ležao bih osluškujući u tmini, već pun nostalgije za Afrikom.“
Viktor Lazić
Izvor: RTS
