Francusko-nemački motor evropske kompozicije na servisu: Četiri tačke razdora

Nakon saniranja neposrednih razornih posledica Drugog svetskog rata, ideja o okupljanju zemalja Zapadne Evrope postala je važan deo glavnog toka političke misli tog dela kontinenta. U osnovi je ona bila spoj mirovnog projekta i logike stvaranja ekonomske međuzavisnosti u okolnostima Hladnog rata, pod američkim patronatom.

Početne ekonomske, pa potom i političke integracije na demokratskoj i kapitalističkoj osnovi su nužno imale iza sebe zamah Pariza i Bona, potom Berlina. U važnim trenucima rasprava o budućnosti Evropske unije kroz istoriju, usaglašeni stavovi Francuske i Nemačke obično su postajali odlučujući i diktirali tempo.

Kada je kod nas 2001. godine objavljen prevod važne knjige francuskog istoričara Žorž-Anrija Sutua „L’Alliance incertaine: Les rapports politico-stratégiques franco-allemands (1954-1996)“ (Neizvestan savez: francusko-nemački političko-strateški odnosi), naslov je izmenjen u „Neizvestan savez: istorija Evropske zajednice“. Rečju, razumevanje francusko-nemačkog odnosa od stvaranja Evropske zajednice do savremenog doba moglo se uzeti kao dobar presek istorije Evropske zajednice uopšte.

Svetska ekonomska kriza i migrantski talas

Tokom poslednjih desetak godina, Unija se uglavnom bavila reakcijama na različite krize. Svetska ekonomska kriza započeta američkim prevelikim zaduživanjem i bankrotstvima na Volstritu je u Evropi ubrzo dobila formu krize suverenog duga.

Konceptualna razmimoilaženja oko rešenja, uvođenjem Evropskog fiskalnog sporazuma 2012. godine koji je bio više po volji Berlina, označio je kraj „Merkozi“ ere, praktičnog pokazivanja zajedništva nemačke kancelarke Angele Merkel i francuskog predsednika Nikolasa Sarkozija. Sarkozi je poražen na izborima 2012, a Fransoa Oland za svog mandata se nametnuo kao ravnopravan partner Merkelovoj samo u periodu kada su Berlin i Pariz posredovali u zaključenju primirja u Ukrajini, februara 2015. godine.  Do njenog odlaska sa mesta kancelara 2021. godine, Merkelova je bila nesumnjivo vodeći političar u Evropskoj uniji.

Naizgled uspešan prolazak Nemačke kroz ekonomsku krizu bio je praćen diktiranjem generalnih ekonomskih pravila za ostale države, zasnovanih na politici štednje, ograničenja potrošnje i ukupne fiskalne konsolidacije. Ta dominacija je bila plastično potvrđena u svojevrsnom pokušaju „bunta“ Sirizine vlade u Grčkoj početkom 2015. godine, kada je na kraju Atina ipak popustila i pristala na dalja krovna ograničenja potrošnje, uprkos značajnoj socijalnoj ceni.

Berlin je vodio evropsku politiku prema migrantskoj krizi 2015. i 2016. godine, odlučujući prvo da zadrži otvorena vrata na principima slobodnog traženja azila, a potom da sklopi dogovor sa Turskom radi kontrole migrantskog toka od Bliskog Istoka ka Grčkoj i dalje ka EU, u zamenu za novac.

Kako je nakon ulaska Hrvatske u Evropsku uniju 2013. godine politika proširenja Unije ispala iz prve lige briselskih prioriteta, Berlin je svoj politički primat na terenu potvrđivao uspostavljanjem Berlinskog procesa kao forme okupljanja balkanskih kandidata za članstvo, i „čuvanjem vatre“ proširenja dok se kandidati i Unija ne spreme za prijem.

Bregzit i dolazak Donalda Trampa

Merkelova je, kao i velika većina političara iz EU, bila zatečena kada je, u junu 2016, u Britaniji na referendumu doneta odluka o izlasku iz Unije, i kada je u novembru Donald Tramp pobedio Hilari Klinton na predsedničkim izborima u SAD.

I dok se Nemačka pozicionirala kao timski igrač u zajedničkom odgovoru EU prema Londonu u potonjim pregovorima o razdruživanju, Merkelova lično i Berlin uopšte su bili česta meta Trampovih javnih strelica po raznim osnovama – od kritike rukovođenja migrantskom krizom i „otvaranja vrata“ Evrope, do slabog doprinosa Nemačke u finansiranju vojnih potreba sa famoznih 2% bruto domaćeg proizvoda, koje su NATO članice više puta isticale kao budžetski cilj.

S druge strane, Francuska je morala ozbiljnije da promišlja svoju politiku nakon britanskog izlaska iz Unije. Na talasu produženih negativnih ekonomskih efekata krize, porasta terorističkih napada koje su ćelije Islamske države počele da sprovode po Evropi od 2015, i fragmentacije francuske partijske scene, Olandov ministar ekonomije Emanuel Makron je od proleća 2016. započeo svoju pobedonosnu kampanju za predsedničke izbore aprila 2017. godine.

Nudeći novu energiju poteklu, zapravo, iz samog političkog sistema, na liberalnim osnovama, bio je eksplicitno „najproevropskiji“ kandidat, kome je uvodna numera u proslavi izborne pobede bila „Oda radosti“.

Svoje ambicije o reformi EU prvo je formulisao u poznatom govoru na Sorboni septembra 2017. Obraćajući se Berlinu, isticao je istorijske zasluge francusko-nemačkog raprošmana „kroz koji je kovano evropsko jedinstvo“, ali iza emotivnih reči došli su praktični pozivi: da Francuska i Nemačka utvrde zajedničku poresku politiku prema međunarodnim korporacijama, da Nemačka prevaziđe svoj strah od zaduživanja za javnu potrošnju i od fiskalne unije, a Francuska svoj strah od otvaranja pitanja novih ugovornih odnosa u EU. Tražeći eksplicitno „novo partnerstvo“ sa Nemačkom, pozvao ju je da razgovaraju o svemu kako bi Uniji „ubrizgali odlučni, praktični zamah“.

No, Berlin je ostao uglavnom nem na Makronove pozive. Merkelova nije imala nameru da menja odnosi prema zaduživanjima država, već se držala širokog nemačkog društvenog konsenzusa da je svaka zemlja odgovorna za svoje finansijske obaveze. Za druge reforme Unije Berlin je želeo da okupi veći krug zemalja i polako ide ka širem konsenzusu, pre nego da sa Parizom traži brza rešenja i onda od drugih traži podršku.

U ovom slučaju bitan je i post-bregzitovski efekat. Kada je Britanija napustila Uniju, Francuska i Nemačka su ostale nesumnjivo najjači dvojac. Odsustvo Britanije značilo je i nemogućnost da ona igra ulogu kontra-balansa bilo Parizu, bilo Berlinu. Politika na najvišem nivou EU se uprostila, a od Francuske i Nemačke su se ili očekivala mudra rešenja, ili se – kod manjih država posebno – sada zaziralo od njihove zajedničke moći.

Politika proširenja

Nemačka je ovaj problem lakše rešila. S obzirom na razvoj nemačke privrede kroz širenje EU na istoku i jugoistoku Evrope, bila je u boljoj poziciji od Francuske da okuplja oko sebe veći broj država članica. Njena spora i obazriva politika više je pogodovala većini zemalja EU koje ionako nisu mogle da postignu konsenzus oko važnih reformskih pitanja, a ponajmanje oko stvaranja fiskalne unije.

Bez mogućnosti da redefiniše važnije politike Evropske unije, Francuska je uspela da donekle izmeni politiku proširenja. Insistirala je na većoj ulozi država članica (u odnosu na Evropsku komisiju) u oceni napretka kandidata i otvaranju pregovora i pregovaračkih poglavlja, koji su grupisani u klastere. Uveden je i princip kažnjavanja „loših đaka“ ako u nekoj oblasti pokažu lošije rezultate, sa fokusom na demokratska prava i slobode, vladavinu prava i slobodu medija.

Ova administrativna promena okvira politike proširenja nije puno uticala na stanje na terenu, a i kako bi? Problemi u našem (i komšijskom) procesu evrointegracija ne potiču od „lošeg“ pregovaračkog okvira, već od dubljih problema i famozne političke volje. No, Francuska je svoj aktivizam na pitanju proširenja dopunila i sopstvenom strategijom za Zapadni Balkan, kojom je želela da podigne svoj profil u regionu u kome je, posebno nakon Bregzita, Nemačka bila upadljivo dominantna.

Pandemija i posledice

Dok su ove strategije zaživele barem na papiru, stigla nas je i pandemija Kovida-19. Ona je promenila način na koji živimo naše živote i izmestila društveni fokus na druge teme.

Bez opipljivih nadležnosti na polju zdravstvene zaštite stanovništva, Evropska unija nije mogla da se iskaže kao mehanizam neposredne reakcije na pandemiju. No, mogla je da utiče na pitanja nabavki vakcina, ali pre svega na pravljenje planova za ekonomski oporavak.

Petogodišnji paket (samo)pomoći vredan 750 milijardi evra, nazvan „Sledeća generacija EU“ posvećen je ne samo krpljenju budžetskih rupa, nego i gurkanju društva ka zelenoj tranziciji, većem usvajanju digitalnih usluga, te nizu pratećih promena vezanih za održivi društveni razvoj.

Paket je usvojen u jeku pandemije, krajem 2020, bez posebnih teškoća. Ni fiskalno konzervativna Nemačka nije imala mnogo osnova da se u takvim okolnostima protivi novim zaduživanjima.

Vojna saradnja

Unutar bilateralnih odnosa Pariza i Berlina, od Jelisejskog sporazuma iz 1963. između Šarla de Gola i Konrada Adenauera vojna saradnja je bila najosetljivija i temeljno važna komponenta. Posle dva svetska rata i ranijih sukoba Francuske sa pojedinim nemačkim državama sa istočne strane Rajne, obostrana je želja bila da se odnosi dve vojske i dve vojne privrede poprave.

Zajednički razvoj vojnih doktrina, vojne industrije i njenih proizvoda, formiranje zajedničke brigade kao odraza novog poverenja, postali su okosnica odnosa dve vojske sve do danas. Neka oprema, poput mlaznog trenažnog aviona Alfa-džet, vojno-transportnog aviona C-160 Transal, borbenog helikoptera Tigar, je zajednički razvijena i proizvedena. Danas, na primer, francuska industrija više ne proizvodi sopstvene automatsku pušku za vojsku, već po licenci proizvodi nemački Hekler i Koh HK-416 koji je 2017. usvojen kao osnovno oružje francuskih kopnenih snaga.

Vrhunac razumevanja između Merkelove i Makrona došao je s potpisivanjem Ahenskog sporazuma januara 2019. godine, na tragu onog iz Jelisejske palate. Novi sporazum je proširio okvir za saradnju dve zemlje na polju zajedničke bezbednosti i odbrane.

Navedene su nove teme za razgovor, poput uzajamne podrške u slučaju napada na teritoriju bilo koje od dve zemlje (što je već pokriveno sporazumom o NATO-u, a delimično i „klauzulom solidarnosti“ u Lisabonskom sporazumu), razvoja odbrambene komponente unutar EU, jače direktne saradnje dve vojske, harmonizacije pristupa izvozu naoružanja i vojne opreme, većeg razumevanja na polju strateških kultura dve zemlje, te uspostavljanja zajedničkog komiteta koji bi se ovim temama bavio.

Načelan po prirodi i snažan u simbolici, sporazum ipak ne sadrži preciznije odrednice niti jasne parametre svoje uspešnosti.

Od Bregzita i Trampa 2016. godine, dve zemlje su zajedno učinile i neke praktične korake u vojnoj saradnji. Te godine su kupile po četiri američka vojno-transportna aviona C-130 Herkules i razvile program njihovog zajedničkog održavanja. Od 2017. godine potpisale su više memoranduma i tehničkih dokumenata o razvoju „Budućeg vazdušnog borbenog sistema“ (FCAS), iza čijeg banalnog imena se krije razvoj višenamenskog borbenog aviona nove generacije.

Bez obzira na postojeće Rafale i Tajfune, evropska avio-industrija kaska iza Sjedinjenih Država po pitanju borbenih aviona, i evropske zemlje u sve većoj meri naručuju Lokidov F-35, dok se francusko-nemačka (evropska) alternativa nalazi tek na grubim crtežima, i ako ikad poleti to verovatno neće biti pre 2040. godine.

Sličnom vremenskom horizontu je okrenut i projekat zajedničkog tenka („Osnovni kopneni borbeni sistem“ – MGCS) nemačkih Rajnmetala i Kraus-Mafei-Vegmana i francuskog Nekstera, koji bi trebalo da nasledi Leoparde i Leklere.

No, skepsa nemačke vojne industrije povodom projekta novog tenka je velika, zasnovana i na kulturnim i stereotipskim razlikama.  U kuloarima se postavlja pitanje zašto bi industrija koja može da napravi Mercedes S klase među tenkovima (Leopard) pristala da sarađuje sa industrijom koja pravi Pežoa (Leklera)? No, kako su dva svetska rata pokazala, simbolički „Mercedesi“ su skupi za održavanje, u jeku borbe traže preveliku pažnju a obučene posade je teško zameniti, pa je za pobedu potrebna tehnika koja je taman dobra za svoju ulogu. U datom kontekstu to su bili „Pežo“,  „Ford“, i, zašto da ne, „Lada“.

Napad Rusije na Ukrajinu

Nije sigurno kada je tačno Vladimir Putin odlučio da izvrši puni vojni napad na Ukrajinu. Možda već godinu dana ranije, u proleće 2021, kada su trupe prebačene sa istoka zemlje na vojne vežbe na zapadu ostale na terenu, u relativnoj blizini Ukrajine. Možda kada je video da njegovi diplomatski pokušaji da od NATO-a isposluje reviziju poretka i vrati vreme na 1997. godinu ne daju rezultat. Možda je konačna odluka doneta par dana pred sam napad, na onoj javnoj sednici vrha države na kojoj su ministri i šefovi raznih službi morali da podrže, uz vidnu ličnu nelagodu, odluku o priznanju nezavisnosti Donjecke i Luganske narodne republike. Ostavićemo drugim istraživačima da utvrde detalje.

Brojne efekte napada, po Ukrajinu, Rusiju, ostatak Evrope, svetske odnose, ne možemo ovde obuhvatiti. Za one koji su Putina već mrzeli i označavali kao glavnog i dežurnog krivca za svakakva nedela i probleme, ta odluka je bila konačna potvrda njihovih stavova.

Za Olafa Šolca, koji je u Moskvu otputovao deset dana pre napada da sa svoje strane utiče na Putina, poseta je bila uzaludna i napustio je Rusiju u mračnom raspoloženju. Makron se pred početak rata više od Šolca nadao nekakvom diplomatskom uspehu. U javnosti je svoje razgovore sa Putinom tokom februara predstavljao kao optimistično važne, kao uticaj na Moskvu da odustane od vojne eskalacije, da bi nakon ruskog napada i javno priznao da se osećao prevarenim i da ga je Putin direktno lagao.

Kako bilo, Evropska unija se brzo počela dogovarati oko mera sankcija prema Rusiji; do sada je uvedeno 11 paketa „restriktivnih mera“. Najveće debate u Briselu su došle po pitanju energetskih odnosa. Evropska unija je, sa raznolikim stavovima država članica, nastupila kao kolektivni kupac koji je najavio da će dramatično smanjiti kupovinu ruskog gasa i prebaciti se na druge izvore snabdevanja, te da će isto uraditi sa ruskom naftom.

Za Nemačku je ova mera otvorila nove ekonomske teme koje se sada tiču perspektive njene industrije, stanja preduzeća srednje veličine koje čine okosnicu privrede, na šta se nadovezala kontroverzna odluka vlade o postepenom gašenju preostalih nuklearnih elektrana u ime zelene ekonomske tranzicije. Francuska je bila manje izložena ovom konkretnom problemu.

U trci za alternativnim izborima gasa, Pariz je barem jednom pokvario igru Berlinu. Tražeći nove izvore gasa, Berlin je prošlog leta postigao načelni dogovor sa Španijom i Portugalom da se izgradi novi gasovod koji bi u kratkom roku dodatno povezao te dve zemlje sa Alžirom kao izvoznikom gasa, ali sa krakom produženim ka Nemačkoj. Geografski, taj krak, nazvan „Midkat“, bi morao proći i preko Francuske.

Francuska, naravno, nije imala ništa protiv pojačanja sopstvene gasne veze sa Alžirom, ali je zapravo imala drugu ideju: „BarMar“, podvodni gasovod od Barselone do Marseja koji treba da jače poveže Francusku sa razvijenom španskom mrežom gasovoda. Taj projekat je em manji, em jeftiniji, jer Francuska nije želela da troši brdo novca da olakša nemački gasni bilans. Ispostavilo se da isto važi i za Španiju, koja je oktobra prošle godine odustala od nemačke ideje i prigrlila francusku.

Institut za svetsku ekonomiju iz Kila vodi pedantnu statistiku o pomoći dodeljenoj Ukrajini od početka rata. Nemačka je druga po redu u ukupnoj pomoći sa oko 21 milijardi evra, i deveta po procentu te pomoći u odnosu na svoj bruto domaći proizvod (0,54%). Francuska je na 12. mestu sa 1,7 milijardi evra i 0,063% njenog BDP-a, gotovo deset puta manje od Nemačke.

Pariz objašnjava svoju poziciju većim praktičnim vojnim rashodima usled troškova svojih misija van Evrope, pre svega u Africi. Pored slanja Ukrajini novijih samohodnih haubica Cezar, francuska vojna industrija teži da poveća proizvodnju municije, mahom artiljerijskih zrna kalibra 155mm.

To je i opšti trend u Evropi. S jedne strane, želi se poslati adekvatna pomoć Ukrajini kojoj je ostalo vrlo malo stare sovjetske artiljerije i koja sada vojnu snagu uglavnom zasniva na NATO oruđu drugačijeg kalibra. S druge strane, astronomski visoki nivoi potrošnje municije – navodi se da je Rusija potrošila i do 10 miliona granata i raketa tokom prošle godine, i priroda rata u kojem je vatrena moć znatno dominantnija u odnosu na manevar a odbrana u odnosu na napad, teraju vojne planere u Evropi da drugačije konceptualizuju sposobnosti sopstvenih vojski za sličan rat u narednim godinama. Ukratko, trka u naoružanju na evropskom kontinentu se zahuktava.

Nabavka oružja

Tu se otvara novi problem: od koga kupiti vojnu opremu? Postojeća industrijska baza u zemljama NATO-a i EU, čije se članstvo u Evropi sada gotovo potpuno preklapa, nudi određene proizvode koji će svakako biti značajni i u budućnosti.

No, Nemačka je problem zamene svojih bombardera Tornado koji imaju ulogu i u nuklearnom arsenalu NATO-a rešila naručivanjem američkih F-35. Multinacionalni Tajfun i francuski Rafal nisu pogodni za datu ulogu, a evropskog pandana nema ni na vidiku. Tajfun se više i ne proizvodi serijski, a Rafal ima više uspeha van Evrope.

Čini se da će F-35 imati ulogu koju su pre njega već imali F-104 pa F-16, da bude najbrojniji model borbenog avionu u upotrebi u zapadnom savezništvu. Pored evropskih zemalja koje su učestvovale u njegovom razvoju, nekoliko zemalja ga je naručilo pod utiskom tekućeg rata: Poljska, Finska, Nemačka, Belgija, Švajcarska, a i Rumunija se sprema na taj korak.

Dalje, Nemačka je prošle godine pokrenula inicijativu „Evropski nebeski štit”, za zajedničko planiranje i nabavku modernih i dovoljno brojnih sistema protiv-vazduhoplovne odbrane, pod uticajem ruskih raketnih napada na Kijev i energetsku infrastrukturu Ukrajine. Nemačka bi želela da Evropljani odmah kupuju opremu koja je već operativna, i preferira ili američki Patriot ili izraelski Erou 3.

Francuska teži da se ceo projekat zasniva na evropskim rešenjima, nudeći rakete Aster koje proizvodi zajedno sa Italijom, ili zajednički rad na budućem modelu. Te rakete Berlin smatra neodgovarajućim, a ne želi ni da čeka razvoj drugih modela.

Reforma Evropske unije

U senci rata, vojnih tema i visoke diplomatije, slabo je bila zapažena vest iz januara ove godine, da su ministarka za evropske poslove Nemačke Ana Lurman i njen francuski kolega Lorens Bone bili pokrovitelji grupe od 12 eksperata iz dve zemlje zadužene da pripremi radni dokument o reformi Evropske unije, na talasu pedesetogodišnjice Jelisejskog sporazuma.

Sredinom septembra grupa je objavila dokument „Plovidba na otvorenom moru: Reformisanje i proširivanje EU za 21. vek“. Kod nas je tekst izazvao pažnju pre svega zbog osvrta na proširenje Unije na Zapadni Balkan, i isticanja 2030. kao godine kada bi i reformisana Unija i ovdašnje zemlje mogle biti spremne za novo članstvo.

Izveštaj predlaže niz institucionalnih inovacija: drugačiju dodelu mandata u Evropskom parlamentu uz zadržavanje postojećeg broja; smanjenje broja komesara u Komisiji ili barem uspostavljanje hijerarhijskog modela Komisije; usvajanje modela kvalifikovane većine umesto konsenzusa za donošenje većine odluka, uključujući onih o proširenju i pregovaračkom procesu sa kandidatima; reformu sudskog sistema i veću međudržavnu pravosudnu harmonizaciju. Pored nekih gotovih rešenja, izveštaj nudi nekoliko puteva za reformu Lisabonskog sporazuma i dolaska do novog ugovornog odnosa.

Način na koji je izveštaj predstavljen – na marginama redovne sednice Saveta EU za opšta pitanja, tiho, nenametljivo i bez pratećeg političkog performansa, govori da su u ovom domenu Francuska i Nemačka spremne da temu reforme EU ozbiljno pokrenu i kod ostalih prestonica.

Možda će na ovoj tački koja se odugovlači već oko jedne decenije, dve zemlje pokazati da njihov zajednički motor još uvek može da vuče kompoziciju kako mnogi od njega očekuju.

Milan Igrutinović

Izvor: RTS OKO