У крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, у понедјељак, 14. септембра 2026. године, представљена је књига „Перој: Тајна броја седамдесет и седам“ архимандрита Данила Љуботине. Посвећено историји Пероја и његове православне заједнице, ово вече било је прилика за свједочење о вишевјековном чувању вјере, језика и предања, као и о нераскидивим духовним везама са завичајем предака.
О књизи су говорили протојереј мр Предраг Шћепановић, архијерејски намјесник подгоричко-даниловградски, и аутор, високопреподобни архимандрит Данило Љуботина, духовник храма Преображења Господњег Митрополије загребачко-љубљанске. Програм је водио чтец Борис Мусић.
Поздрављајући сабране, Мусић је представио дјело као збирку докумената и свједочанстава о истарском мјесту чија је прошлост дубоко повезана са досељеницима са простора данашње Црне Горе. Указао је да књига обједињује историјску грађу и лично искуство аутора, рођеног Перојца:
„Уз помоћ историјских докумената, новинских извјештаја и краћих есеја, у које уплиће и властита сјећања, аутор непретенциозно, али вјешто осликава панораму тог културолошки специфичног истарског градића.“
Протојереј мр Предраг Шћепановић подсјетио је да се број из наслова односи на седамдесет седам душа које су се 1657. године доселиле у Перој. Говорећи о историјским околностима њихове сеобе, нагласио је тежину одласка из завичаја и изазове очувања православне вјере и српског имена у новој средини.
Према његовим ријечима, књига архимандрита Данила настала је из дубоке привржености прецима и осјећања одговорности према будућим нараштајима. Посебно је истакао да историјски документи у њој добијају додатну снагу захваљујући ауторовом личном доживљају завичаја:
„Отац Данило, иако се труди да пише објективно, он пише субјективно, заљубљено у Перој, у Истру, у сиње море. Иако износи објективне чињенице, иако се труди да је објективан, осјећа се да је дио заласка сунца оних дивних вечери и свега онога што Истра својом љепотом, као парче једног Божјег крајолика и лијепе земље, осјећа се да је то један дио тајанственог огња који у њему гори од најранијег дјетињства.“
Прота Предраг је оцијенио да управо таква љубав према завичају покреће аутора да од заборава сачува породичне повијести, старе документе и свједочанства о духовном животу Перојаца. Указао је и на значај књиге за будућа истраживања, али и на њену приступачност читаоцима који кроз приче о људима и њиховим судбинама тек упознају овај крај.
Обраћајући се сабранима, архимандрит Данило Љуботина говорио је о трагању за одговорима на питања о поријеклу својих предака, разлозима њиховог пресељења и снази којом су, далеко од завичаја, сачували своју вјеру. Полазећи од личног односа према тој историји, приближио је тежину одлуке о напуштању родног краја:
„Ја дуго нисам знао и дуго нисам могао знати што је то моје претке натјерало да из свог родног краја, из Црмнице… Отприлике ми се чини да је то околина Вирпазара, да су ту коријени мојих предака. И то је слична земља као наша у Истри. Около Вирпазара је земља црна, родна, али каменита, као да сам камен расте из земље. Због чега моји преци, ти стари преци, напуштају, када ми историјски тешко напуштамо своја родна мјеста, своје крајеве, врло тешко, а још теже напуштамо гробове? Није то лако, отићи у изгнанство.“
У наставку је, ослањајући се на документа и записе које је истраживао, говорио о досељавању предака у Истру и њиховом новом почетку. Посебно је поменуо свештеника Михајла Љуботину, свога претка, истичући значај његовог присуства за очување православне вјере међу досељеницима.
Ауторово казивање обухватило је и сјећања на молитвена сабирања, одласке на богослужења у Пулу, Цркву Светог Спиридона у Пероју, школу и ћириличне натписе на гробовима предака. Све су то, како је предочио, били ослонци заједнице која је кроз смјене држава и историјских прилика настојала да сачува духовни и културни континуитет.
Посебно упечатљив дио обраћања била су његова сјећања на дјетињство, у којем су породични живот и припадност Цркви чинили неодвојиву цјелину:
„Вјерујте, још док сам ја био мали, нас су дјед и баба водили за руке, колико год дјеце било, сви смо ишли у цркву. Иначе, ми смо сви од малих ногу ишли у цркву. И сви смо пјевали. Био је један далматински напјев црквени, који је био мало друкчији од онога што се пјевало у Сремским Карловцима. Али смо Литургију сви морали знати. Толико је то било за нас озбиљно. Није било другога брака, него црквени брак. Наша су дјеца сва била крштена и није било сахране а да није било свештеника.“
Овим свједочанством архимандрит Данило је указао да се предање чувало непосредним учешћем у богослужењу, породичним васпитањем и свакодневним животом у вјери. Језик, пјесма, обичаји и успомене на завичај преношени су заједно са молитвом, а храм је остајао мјесто сусрета свих нараштаја.
Представљање књиге „Перој – тајна броја 77“ архимандрита Данила Љуботине
Говорећи о садашњим изазовима, изразио је забринутост за будућност малобројних православних заједница и нагласио потребу за сталним свештеничким присуством и пажљивим пастирским радом. У том контексту осврнуо се и на духовну обнову у Црној Гори, са посебним сјећањем на блаженопочившег Митрополита Амфилохија. Као охрабрујуће искуство издвојио је и своје присуство на Литургији у манастиру Дајбабе претходног дана, гдје га је обрадовало учешће дјеце и вјерног народа у светотајинском животу.
Своју поруку о улози Цркве у очувању заједнице изразио је ријечима:
„Не би било Срба ни православних у Америци да није Цркве. Не би било у Аустралији. Не би било у Бечу, не би било у Трсту, не би било у Ријеци. Тамо гдје је Црква, гдје је свештеник, гдје се крштава, вјенчава, сахрањује, гдје су парастоси, остаје живот. Све друге организације функционишу док има новаца. Када нестане новац, оне се угасе. Те примјере имамо и по западној Европи, нешто мало по Америци. Гдје је Црква била, ту по двјеста година постоји црквено-школска заједница. И ви се осјећате у једној оази да сте међу својима и да имате своју културу коју и други поштују.“
Из ових ријечи произашао је и ауторов позив на одговорност према заједницама које своје насљеђе чувају далеко од матице. Наглашавајући потребу за духовном подршком Пероју и Пули, архимандрит Данило је подсјетио да се опстанак народа гради живим односом са ближњима, бригом о дјеци и вјерношћу Цркви.
Представљање књиге у подгоричком Саборном храму тако је повезало историјско сјећање са питањима данашњег живота. Кроз документа, породичне приче и лично свједочење архимандрита Данила Љуботине, повијест о седамдесет седам душа постала је позив на чување вјере и памћења, али и на обнову братских веза са православним Перојем.
