Piše: Miroslav Stojanović
Veoma gledana televizijska serija Tihomira Stanića „Nobelovac“ pokrenula je mnoga intrigantna pitanja iz jednog, po mnogo čemu, neverovatnog vremena, bacajući (iznova) svetlo na uloge i sudbine, takođe neverovatnih, važnih i osobenih aktera u tom vremenu.
Opet je, u tom kaleidoskopu, aktualizovano pitanje zašto dvojica neprikosnovenih ličnosti u tom (minulom) vremenu, Josip Broz Tito (u politici) i Miroslav Krleža (u književnosti i kulturi) nisu dobili Nobela. A i jedan i drugi bili su ozbiljni kandidati: Tito za onog norveškog (za mir), Krleža za švedskog (literatura).
Prvi je u pohod na Nobelovu nagradu krenuo Krleža. Njegova kandidatura prvi put se spominje, zajedno sa Andrićem, 1958. godine. U ime Saveza književnika Jugoslavije, zvaničan predlog poslao je, i potpisao, sekretar Saveza Aleksandar Vučo. U hrvatskim medijima se, makar usput, spomene: kum Andrićev. Po tom predlogu, nagradu je trebalo da podele jedan srpski (Andrić se već tako osećao i izjašnjavao) i jedan hrvatski pisac.
Veliko rivalstvo velikih
U rivalstvu dva velika pisca, koje su više drugi isticali nego oni sami, u tom času je, inače, u vrednovanju i rangiranju ko je veći od njih dvojice, važila deviza „i – i – i“, na čemu je posebno (velikodušno) insistirao Andrić, a podrazumevala je „jednačinu“ i Andrić i Krleža, umesto sintagme „ili – ili“, koja je zahtevala izričito opredeljenje: za Andrića ili za Krležu.
Tu dilemu je ubrzo razrešio Komitet (žiri) Nobelove nagrade u Stokholmu. Dok su u prvoj proceni Andrić i Krleža bili izjednačeni, na sledećim „deonicama“ Andrić je sticao prednost.
U prvom „čitanju“ nisu ušli u uži izbor. Upućeni su, međutim, na „veštačenje“: ekspertiza je primetila da su „ova dva mlada pisca postigla uspehe dostojne poštovanja“. I konstatovala „da će u narednim godinama svoj snažnim, maštovitim talentima dobijati na značaju“, te ih stoga „treba naročito zapamtiti“.
Andrić kao čitalac: Beleške na marginama knjiga iz njegove biblioteke
Te, 1958. godine, Nobelovu nagradu dobio je (politika uvek doda po malo „soli“) sovjetski (ruski) pisac Boris Pasternak za (čuveni) roman „Doktor Živago“.
Sledeće godine i Andrić i Krleža su se našli u užem (ali dosta širokom: 83 kandidata) izboru. Uz Andrića je, međutim išla važna opaska: reč je o kandidatu „koji će ga ubuduće činiti jednim od najizglednijih aspiranata za nagradu“.
Godine 1960. važio je već za jednog od favorita. Tome je, nesumnjivo, doprinela sledeća činjenica: udovica čuvenog Ingmara Bergmana, Gun Bergman, prevela je te godine na švedski jezik roman „Na Drini ćuprija“.
Sledeće godine su mu se otvorila kraljevska švedska vrata: Jugoslavija je dobila prvog, i dosad jedinog, Nobelovca za literaturu…
Kucanje na norveška vrata
Josip Broz Tito kucao je na ona norveška vrata. Računao je, i računalo se, da će ovenčan Nobelovom nagradom za mir ući na velika (kraljevska) vrata istorije.
Ne bez razloga: legendarni ratnik, stvaralac druge Jugoslavije, lider (planetarno širokog i brojnog) Pokreta nesvrstanih, državnik čije mišljenje i savete su tražili i na Istoku i na Zapadu. Među njima i lideri velikih sila, Sjedinjenih Američkih Država (od Kenedija do Kartera i Niksona) i Sovjetskog Saveza (od Hruščova do Brežnjeva).
Za razliku od Andrića i Krleže, u „projekat Tito“ uključio se, i angažovao, kompletan (i moćan) državni aparat. Trebalo je mobilisati ličnosti iz sveta politike i kulture od (posebnog) imena i formata.
Računalo se, na primer, na Vilija Branta, Ulofa Palmea, Indiru Gandi, etiopskog suverena (cara) Haila Selasija, (tadašnjeg) generalnog sekretara Ujedinjenih nacija U Tanta, predsednika Svetskog jevrejskog kongresa Naima Goldmana.
Pristanak da podrže Titovu kandidaturu dala su najzvučnija filmska imena toga vremena (njihov autoritet bi mu garantovao Oskara, ne automatski i Nobela) Čaplin, Ford, Bunjuel, Bergman, Kurosava.
Formalna kandidatura išla je preko vlasti u Luksemburgu. U zemlji se o tome brinuo poseban štab, na čelu sa (bosanskim političarem) Ratom Dugonjićem, potpredsednikom Predsedništva SFRJ.
Prema pisanju Ranka Đukića, novinara „Politike“ (jedno vreme saveznog poslanika) u knjizi „Topli zec u Oslu“, tekst obrazloženja pisao je istaknuti spoljnopolitički novinar „Politike“ (i urednik NIN-a) Đorđe Radenković. U konačnoj verziji su, međutim, ostale izjave najpoznatijih svetskih lidera s plamtećim pohvalama Titu.
Sve je, inače, rađeno u potpunoj tajnosti, kako bi se izbegla (javna) blamaža neprikosnovenog lidera u slučaju neuspeha velike operacije.
Uzroci fijaska
Nije, međutim, ni u zemlji sve išlo lako, a kamoli izvan zemlje. Dve velike konfesije, Srpska pravoslavna crkva i Katolička crkva, odbile su da podrže kandidaturu doživotnog predsednika i – ateiste. A u inostranstvu se angažovala, da po svaku cenu spreči Titovu kandidaturu, emigracija. Posebno snažno srpska i hrvatska u Sjedinjenim Američkim Državama.
Činilo se, uprkos svemu, da je Tito 1973. bio zaista veoma blizu „krunisanju“. Njegovi „opasni“ konkurenti bili su Amerikanac Henri Kisindžer i Vijetnamac Le Dok To.
Prilikom izjašnjavanja u Komitetu nastala je pat pozicija: dva prema dva. Očekivalo se da će predsednica Komiteta za dodelu nagrade Ose Liones „presuditi“ (ideološki) u Titovu korist: poticala je iz Radničke partije Norveške.
Očekivanja se nisu obistinila. Njen glas je prevagnuo: 16. oktobra 1973. u Oslu je obnarodovano da su Nagradu za mir dobile ličnosti koje su okončale Vijetnamski rat…
Kasnije se spekulisalo da je glas predsednice Komiteta predstavljao „osvetu“ Titu što se u sukobu Arapa i Izraela stavio bezrezervno na arapsku stranu: predsednica je bila jevrejska snaha…
U traganju za uzrocima Titovog fijaska u Oslu licitiralo se, inače, s više razloga i motiva. U greh mu je upisivano proganjanje grupe profesora Filozofskog fakulteta. On sam je, međutim, znatno kasnije, na jednom sastanku vojnog i državnog vrha u Karađorđevu objasnio kako i zašto je došlo do fijaska: „Nisam dobio nagradu zbog Golog otoka iako me je više od stotinu svetskih državnika podržalo.“
Ispričao je tom prilikom da je norveški kralj od njega tražio da se izvini onima koji su slati na ostrvo.
Odbio je. „Ibeovcima ne želim da se izvinjavam. Nobelovu nagradu nisam dobio i nikog nisam krivio za takvu odluku. Sam sam sebi presudio…“
Izvor: RT.rs
