Razgovor vodio: Kosta Kosovac
Jovan Zafirović rođen je 5. juna 1997. godine u Gnjilanu. Student je sociologije na Filozofskom fakultetu u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici. Dobitnik je Vibove nagrade koju dodeljuje list „Politika”, Nagrade „Mladi tipar”, Nagrade „Vuk Gligorijević”, Nagrade „Poenta”. Piše kratke satirične priče i aforizme. Jedan je od scenarista emisije „Karavan” na Radio Beogradu. Povodom njegove nove zbirke aforizama vrlo zanimljivog i upečatljivog naziva „Kosovski cirkus” vodimo ovaj razgovor za „Politiku”.
Pesnik Izet Kiko Sarajlić se u svojoj pesmi „Švajcarska” pita šta su srećne zemlje dale čovečanstvu. Da li je u tom kontekstu Srbija plodno tlo za aforističare? Da li beda može biti nadahnuće?
Kada neko kaže srećna zemlja, mi pomislimo da je to Švajcarska ili neke skandinavske zemlje. Poznajući njihove koketirajuće sisteme, njihove pozicije u geopolitičkim kretanjima, njihovu uštogljenost, proračunatost, rezervisanost, to i te kako može da bude predmet za satiru. Stvaralačka preokupacija satiričara ne treba da se odnosi na svet, već na mikrosvet. I u tim srećnim zemljama postoje nesrećne stvari, nesrećni ljudi o kojima se može pisati sa stanovišta satire. Sarajlić u toj pesmi kaže: „Evo devojčice koja služi kao uzor drugim devojčicama!” Jedna od tih devojčica koje služe kao uzor jeste i Srbija. Razapeta, teži, daje sve od sebe da sačuva dostojanstvo. To jeste uzor ako znamo šta je devojčica koja izgubi dostojanstvo. S druge strane, Srbija pored svih vrlina ima i mana. Sudeći po manama, ona jeste plodna za stvaranje satiričnih dela. Čak i u najsvetlijim trenucima istorije za satiru je bilo prostora. Beda, duhovna beda, kriza morala svakako je nadahnuće i jedan od pokretača za pisanje satire. Borba s tom bedom kroz njeno ogoljavanje nije od juče, nije nova. Ali borba je tu. I neka bude neprestana, neka bude ono što biti ne može – da glupost bude uništena.
U mladosti često nam je bliži Dostojevski, dok Čehova istinski zavolimo i razumemo tek u drugoj polovini života. Mladost teži jakim emocijama, uzvišenim i bolnim osećanjima, dok satirični otklon kao po pravilu dolazi kasnije u životu. Da li je to možda razlog zašto nema više uspešnih mladih aforističara? Kako ste uspeli to ironijsko osećanje sveta da osvestite tako rano?
Kada je u pitanju satirični otklon, pravilo da dolazi kasnije ne važi. Ima ih mnogo, ali uzmimo samo primer jednog od naših najvećih satiričara Radoja Domanovića. Domanović je preminuo u trideset petoj godini života, a iza sebe je ostavio i „Vođu”, i „Dangu”, i „Stradiju”, i da ne nabrajam više. Razlog zašto nema više uspešnih mladih aforističara nije jedan. Jedan od razloga jeste potpuna marginalizacija aforizma kao književnog žanra što od strane književnih kritičara, što od strane mnogih tradicionalnih medija gde se aforizam mogao pronaći u njegovom zlatnom dobu. Takođe, danas u duboko materijalističkom svetu preovladava maksima da se radi ono što se isplati ekonomski. Generacije koje se odgajaju na tim krilima neće se usuditi da rade ono što se u tom pogledu ne isplati. A aforizam ne pruža takvo zadovoljstvo. Svoje ironijsko osećanje sveta sam uspeo da kanališem rano. Odrastao sam u selu nadomak Kosovske Kamenice i u tim okolnostima, kada nemate elementarne stvari kojima mlad čovek teži, u njegovoj prirodi je da iskaže nezadovoljstvo zbog svoje skučenosti. Ima potrebu da se buni na neki svoj način. Moj je bio komentarisanje sveta kroz prizmu satire.
Vaši aforizmi nikoga ne štede. Ni vlast ni crkvu, pa čak ni nas same – narod. Ipak, da se primetiti da u njima nema ničeg zlonamernog. Da li je vaša kritika samo jedan viši oblik ljubavi? Da li želite sve da nas opomenete?
U predgovoru za knjigu „Arkade duha” Arkadija Davidoviča Čotrić zapisuje: „Možda nisu svi njegovi aforizmi politički korektni, ali to i ne treba očekivati od jednog satiričara.” Satira je beskompromisna i ne treba da štedi nikoga. Opredeljenjem za ovu ili onu ideološku stranu satiričar postaje propagandista. Satiričar ako je satiričar ne može, što mu se često spočitava, biti ni drugosrbijanac ni autošovinista. Neko je rekao, parafraziraću: ako voliš svoju zemlju, znači ne voliš njene mane. I satiričara, kao i Šantića i svakoga ko ima ljubavi prema svojoj zemlji, svom narodu sve rane njegovog roda bole. Svakako da jeste oblik ljubavi, odanosti, strepnje. Dakle, ne kritika radi kritike, već radi detektovanja određenih anomalija s nadom ali bez pretenzija da opomene i da opomenu neko čuje, uz činjenicu da nijedan aforističar nije aforizmom prouzrokovao epohalne promene u društvu.
Često ističete da je za pisanje aforizama potrebna hrabrost. Ipak, stiče se utisak da vlast više ne vidi nikakvu pretnju u književnosti. Ranije su pisci bili zabranjivani, mnogi i zatvarani na duge robije. Paradoksalno, to je bilo bolje vreme za književnost jer nije bila efemerna, jer se čitala, jer je imala svoj glas i odjek. Da li dobar, autentičan i hrabar aforizam još uvek može nekoga da protrese, pesnicom lupi i probudi? Kolika je njegova moć?
Čini mi se da nijedna vlast nema potrebe da vidi pretnju u književnosti, ako se zaista radi o književnosti. U jasno autoritarnim režimima bez paravana zvanog demokratija pisci su, istina, bili zabranjivani, zatvarani na duge robije. To je bila loša borba protiv pisaca. Kao što znamo da je i loša reklama dobra reklama, njihova popularnost je rasla, postajali su traženiji, čitaniji. Potražnja za delima koja su bile zabranjena rapidno je rasla. Danas se način borbe protiv pisaca očito modifikovao. Pomenuo sam da je aforizam marginalizovan u književnosti i javnosti, ali je i književnost generalno skrajnuta i njena snaga nije velika. Dobar, antologijski aforizam može da protrese, da probudi, ali samo pojedinca, ne nešto više. U tom kontekstu, njegova moć samim tim što izaziva reakciju postoji. Aforizam nije aforizam, ako ne izazove reakciju. Bilo pozitivnu, bilo negativnu. Setimo se i primenimo onu Kafkinu, s malom izmenom. Stavimo aforizam umesto knjige i kažimo: „Aforizam mora da bude sekira za zaleđeno more u nama. Ako čitalac bude ravnodušan nakon pročitanog ne samo da taj aforizam nema moć nego to i nije aforizam.”
„Treba pisati tako da mislima bude široko, a rečima tesno.” (Čehov) I sam Andrić je isticao da je najbolji savet za pisanje dobio od svoje tetke koja bi mu govorila da reči sabija. U vremenu skraćene pažnje aforizmi se čine kao idealna književna forma. Koliko je teško pisati sažeto, u malom reći tako mnogo?
I pre nego što sam počeo da pišem naučio sam da sa što manje reči treba što više reći. Andrić o aforizmima kaže da je: „Aforizam tanak led na koji nas navodi naša želja da jeftino i brzo pokažemo šta znamo i šta sve možemo i umemo te da je on ogledalo u koje mi hvatamo ljude oko sebe, a pritom ne primećujemo da se u njemu ogledamo i pokazujemo i mi sami sa svim našim pomislima i namerama.” Valja biti oprezan i odgovoran prema rečima. Pogotovo što najkraća književna forma zahteva tu ekonomičnost reči. U jednoj, eventualno dve rečenice ima zadatak da nešto poruči, da nešto prenese. Uzimajući sve u obzir, a znajući da aforizam sa sobom nosi određenu odgovornost, nije lako pisati ga. Često jedna reč ume da bude ogroman višak, da smanji efektnost, promeni kontekst. Sve to treba uzeti u obzir kada nas navodi želja da jeftino i brzo pokažemo šta znamo i šta sve možemo i umemo. Moramo se odupreti toj želji, tri puta izmeriti, a onda satirati satirom.
Izvor: Magazin Politika
