Piše: Žaneta Đukić Perišić
Tokom svog stvaralačkog puta Ivo Andrić postojano je razmišljao i pisao o odnosu između stvarnosti i umetnosti, o zadacima i dometima književnosti, o posebnoj ulozi jezika u očuvanju kulture, o važnosti reči u komunikacijskom hodu od pisca do čitaoca.
Videći u jeziku svoj pravi zavičaj, Andrić je stranice i stranice posvetio razmatranju suštine književnog kazivanja. Posebno ističući fenomen priče, pričanja i pripovedanja, Andrić je formulisao načela sopstvene poetike. Mislimo tu pre svega na programske tekstove kao što su „Razgovor sa Gojom“ (1935) i govor „O priči i pričanju“ (1961), koji je održao u Stokholmu kada mu je uručena Nobelova nagrada.
U „Razgovoru sa Gojom“ Andrić je na jedinstven način, u formi razgovora, izložio osnovne pretpostavke svoje poetike i prirode umetničkog stvaranja. U osnovi estetičko-poetički spis, „Razgovor sa Gojom“ formulisan je kao meditativno-poetska priča, srodna Andrićevim zapisima u Znakovima pored puta.
U nastojanju da izrazi svoj stvaralački nemir, Andrić je taj spis zamislio kao Gojin razgovor sa samim sobom. Međutim, Goja je samo piščev alter ego, njegov maskirani dvojnik, putnik sa lažnim pasošem, koji će u razgovoru sa pripovedačem kao medijumom, ocrtati osnovne konture Andrićevog razumevanja odnosa između stvarnosti i umetnosti, interakcije između umetnika i umetničkog čina.
Razgovor s Gojom
Zanimljiv je istorijat nastanka te Andrićeve proze: godina 1928. bila je posebno značajna za špansku kulturu kada je obeležena stogodišnjica smrti Franciska Goje (1746-1828), jednog od njenih najvećih umetnika. U Galeriji „Prado“ organizovana je izložba Gojinih radova.
„Španci su izneli i poslednje platno iz svojih privatnih zbirki, pozajmljeno je sve što je bilo u svetskim galerijama i tu ste zacelo mogli da vidite čitavog Goju. Izložba je trajala punih šest meseci, i ja sam svake, ili gotovo svake nedelje odlazio da je vidim. Gledajući te slike, čovek se ne može oteti utisku da je ovaj španski umetnik preuzeo od ljudi i božanstva onaj skriveni grč duše koja prevali čitav vek da bi se sastala sa spasom“, svedoči Andrić u biografskom eseju „Goja“ (1929).
Nema sumnje da je Andrića, tih meseci susretanja sa Gojinim delom, posve zavela slikareva „bujna individualnost i zagonetna fantazija i njegova bezgranična ljubav za oblike i pokrete španskog života“.
Punoća slikarskog izraza tog naprasitog Aragonca, nenadmašnog i pronicljivog tumača španskog bića, do te mere je iznenadila, impresionirala i očarala Andrića, da se tu, odmah, u Madridu, rodila ideja da o njemu piše.
Dug
Nekoliko decenija docnije, Andrić će „za epsku snagu kojom je oblikovao teme i prikazao sudbine ljudi tokom istorije svoje zemlje“, dobiti Nobelovu nagradu za književnost. Iznenađen i obradovan, on će tada reći: „Ja nisam dobio, ja sam dužan.“
Dužnost je Andrić osećao prema kulturi iz koje je potekao, prema jeziku koji ga je krepio i prema književnosti koja ga je oblikovala, i tu će misao izraziti i u svečanoj besedi „O priči i pričanju“. Verujući u životodajnu i spasilačku moć priče i pripovedanja, Andrić celom svetu sa govornice Švedske akademije glasno objavljuje svoj credo i svoju nepomućenu veru u pripovedanje, izričući jednu od najlepših pohvala priči i pričanju.
U toj besedi Andrić posmatra pričanje kao egzistencijalnu čovekovu potrebu da se odbrani od zaborava, da objasni život i u njemu se snađe, ostavi trag o svome vremenu i sebi, i da progovori u ime onih koji to ne mogu, s namerom da ukaže na mogućan put. Bila je to jasna i moćna poruka pisca koji je priču doveo do perfekcije i koji se opredelio za najviši oblik književne imanencije.
„Svak priča svoju priču po svojoj unutrašnjoj potrebi, po meri svojih nasleđenih ili stečenih sklonosti i shvatanja i snazi svojih izražajnih mogućnosti; svak snosi moralnu odgovornost za ono što priča, i svakog treba pustiti da slobodno priča. Ali dopušteno je, mislim, na kraju poželeti da priča koju današnji pripovedač priča ljudima svoga vremena, bez obzira na njen oblik i njenu temu, ne bude ni zatrovana mržnjom ni zaglušena grmljavinom ubilačkog oružja, nego što je moguće više pokretana ljubavlju i vođena širinom i vedrinom slobodnog ljudskog duha. Jer, pripovedač i njegovo delo ne služe ničem ako na jedan ili na drugi način ne služe čoveku i čovečnosti.“
Ivo Andrić u besedi povodom dodele Nobelove nagrade 1961. godine.
Sveske
Andrić je neprekidno, od mladićkih dana, u svojim čuvenim tefterima – a ima ih preko pedeset i čuvaju se u Arhivu SANU – upisivao refleksivne fragmente o važnim aspektima umetničkog posla, o stilu, formi, kompoziciji i strukturi, o upotrebi reči. Ti meditativno-filozofski medaljoni u najvećem delu ušli su u Znakove pored puta, mada je jedan deo posle piščeve smrti štampan i u takozvanim Sveskama, a ima i onih, i ti su za današnjeg čitaoca najzanimljiviji, koji su ostali neobjavljeni. Tu, pre svega, mislimo na Andrićeve marginalije, svojevrsne poetičke i kritičke osvrte na knjige koje je čitao.
Andriću je, kao što znamo, bila bliska forma fragmenta, kroz koju je uspevao da na lapidaran i sažet način elaborira svoje životne i umetničke stavove. U tekstovima poput „Beleške za pisca“ (1947) ili „Beleške o rečima“ (1954), kao i celom poglavlju Znakova pored puta pod nazivom „Za pisca“ Andrić svoje stavove iznosi u vidu sugestija, nekad čak i konkretnih saveta piscima.
Poput Rilkea u Pismima mladom pesniku, Andrić, taj veliki mudrac, mag pisane reči, svom imaginarnom kolegi-piscu – mladom i manje mladom, onom koji je na početku svoje umetničke karijere ili je već uveden doajen literature, upućuje dobronamerne savete o veštini pisanja, najčešće govoreći o svom radu, svedočeći o sopstvenim putevima stvaranja, a manje izlažući načela.
Verujući da je stvarni život samo umetnikovo polazište, iskra koja će zapaliti njegov stvaralački univerzum, uskovitlati maštu, a da se prava, autentična kreacija stvara u vatri umetnikove svesti, u tišini i samovanju, u njegovom duhu i u duši njegovoj, Andrić u tekstu „Beleška za pisca“ otvara vrata svoje stvaralačke radionice u kojoj delo nastaje kamen po kamen, u naporu duha, u neprekidnom, teškom i opasnom radu mašte na ivici provalije. Pisac nije samo posmatrač i beležničar stvari, već unutrašnji tumač svih njihovih odnosa.
Reči
„Beleška o rečima“ jedan je u nizu tekstova u kojima Andrić ističe važnost jezika i reči u procesu književnog stvaranja. Opsesivno se tokom života baveći rečima i funkcijom jezika u životu i književnosti, smatrajući reči i jezik životom („Izvan života postoji samo samrtno ćutanje“), Andrić ukazuje na nužnost suštinske povezanosti pisca i živog govora ljudi.
Upravo su reči, njihova vezivna snaga u odnosima i nedostatak jezičke komunikacije koji uzrokuje otuđenje među ljudima, bili tema Andrićeve pripovetke koja nosi naziv upravo tako – „Reči“. Priča o bračnom paru koji je vek proveo u zaptivenom i oporom ćutanju, ne umejući da osećanja i misli položi u reči, zaokružuje se trenutkom kada, posle muževljeve smrti, njegova žena, oslobođena tereta neprekidnog muka, najzad počinje da govori, da oslobađa i čuje sopstvene misli, da ih oblikuje u jasne, žive slike koje, u igri zvukova, lebde nad njom i počinju da obasjavaju njen život. Dotad ćutljiva, snebivljiva i nema žena konačno i zauvek osvaja dugo snevano polje slobode: moći rečima, precizno i jasno, prikazati suštinu života, izražavajući verovanje da bez snage i svetlosti reči ljudski život i nema pravog smisla.
Čitalac
Ivo Andrić ne samo da je čitao mnogo, posvećeno i sa strašću, nego je jednako disciplinovano u svoje sveske unosio citate iz pročitanih dela i impresije o njima, i predano obeležavao delove knjiga – pasuse, rečenice, sintagme ili pokoju reč, a na belinama upisivao komentare. Govorio je da uvek čita sa olovkom u ruci, jer čitanje bez ispisivanja beležaka, isto je kao i čitanje na jedno oko.
Pribeleške, nastale u samoći i tišini radne sobe, kao piščeva reakcija na pročitane knjige, pokazuju nam jednog novog, nepoznatog Andrića. Ti komentari i zapisi, napisani kao privatni, lični utisci o pročitanom delu, nikako nisu bili namenjeni javnosti. Utoliko možemo razumeti da su autentični i iskreni, napisani bez zadrške.
Andrić je umeo često da na belinama knjiga, najčešće na kraju knjige, upiše brojeve stranica na kojima je označio zanimljive delove, na marginama upisivao čitave male poetičke medaljone, analize književnih postupaka, sopstvena iskustva na književnom polju kao i neku vrstu saveta piscima, poput onih koje su objavljivane pod zajedničkim naslovom „Za pisca“.
Kratke analize književnih postupaka, markiranje evidentnih pogrešaka na planu logike, u arhitektonici, kompoziciji, jezičkom ili stilskom kapacitetu dela, ili, pak, odobravanja i pohvale dobrih rešenja, kriju se na marginama mnogih knjiga u piščevoj ličnoj biblioteci u njegovom Spomen-muzeju.
Uvidom u Andrićeve zapise na marginama pročitanih knjiga, možemo dočarati njegovu veštinu čitanja i razumeti i njegov kritičarski sud i pristup. I tu ćemo naići na bisere Andrićeve književno-poetičke galaksije: pisac je i veliki učitelj života i književni guru koji je sakupio tajne umetničkog stvaranja i dao putokaz da se stigne do svetog grala književnosti.
Miodrag Petrović Čkalja: Dve decenije od odlaska glumačke legende i simbola domaće komedije
Nekoliko Andrićevih zapisa na marginama pročitanih knjiga
Čitajući Koša
Za vreme boravka u Sarajevu, 7. juna 1945. godine, Andrić je napisao svoje mišljenje o trima pripovetkama koje mu je tada mladi pisac Erih Koš dao na procenu, o čemu Koš piše u knjizi Odlomci, sećanja, pisci (1990). Izdvajajući dve priče kao bolje, u kratkoj belešci Andrić daje jasno sročenu poetičku preporuku i sažeto formulisanu poetiku kratke priče prema kojoj je i sâm saobražavao svoje shvatanje te forme. Ali, njegov zapis, pisan odmah nakon rata, sadrži, na kraju, i tada tako preporučljivu, ideološku notu:
Opšte napomene:
1) Pripovetke, naročito kratke, treba da imaju živu i jasnu fabulu i u njoj skrovitu ali utoliko oštriju poentu. Kod Vas je linija fabule na mahove krivudava i mutna. To znači da stvar treba još „pročešljati“ i pojedina mesta još jače istaći.
2) Vaš stil je vrlo dobar, samo mestimično ima malo krt i poslovan ton, a on treba da je svuda miran i narativan.
3) Na jezik morate paziti; izbegavati provincijalizme. Jezik se ne može nikada dovoljno negovati.
Bez obzira na ove moje profesionalne savete, koje ja uvek i sam sebi dajem, vaše su dve kratke priče tačno ono što se danas može očekivati od onih koji su preživeli istorijsku borbu. Svakako treba da negujete i razvijate taj posao. Već ove dve bi se mogle negde štampati, a ja očekujem još zbijenije i izrađenije stvari od vas.
Čitajući Selimovića
U knjizi Meše Selimovića Derviš i smrt iz 1966. godine Andrić na više mesta obeležava reči, pasuse i čitave rečenice, upisujući komentare, ocenjujući Selimovićev stil, jezik, sintaksu:
Ne samo da kazuje pojmove i osećanja, nego ih u isto vreme procenjuje i odmerava, razmatra spolja i iznutra. To usporava, ali bogati tok pričanja.
Opis tamničke odaje i boravak u njoj odličan.
Stil bliži muzici nego pisanju.
Tako on, u želji da sve protumači i objasni, često zapliće i zatamnjuje ono što je već jasno i lepo kazano i izneseno… Sam oduzima svom bogatstvu ono što mu niko ne bi mogao oduzeti.
Čitajući Getea
U 47. knjizi Geteovih Sabranih dela na nemačkom jeziku, Andrić sebi upisuje podsetnik u vidu kratkog, virtuelnog razgovora sa velikim nemačkim piscem:
Za pisca: ma gde bili, ma šta bili, ma šta radili, ne gubiti veru. Vi ste pomenuli „Čovek je dužan svome zavičaju.“ I to je jedini dug koji čovek ne oseća kao tešku obavezu i koji sa zadovoljstvom vraća, kako najbolje ume i koliko god može sa stalnim osećanjem da ga potpuno i do kraja nikada neće moći odužiti.
Čitajući Ćopića
Na belinama romana Osma ofanziva Branka Ćopića, Andrić je ostavio veliki broj obeleženih delova teksta, ispravki štamparskih grešaka i niz zabeležaka u kojima procenjuje karakteristike Ćopićeve proze. Čas navodeći Ćopićeva uspešna jezička i strukturna rešenja, čas uočavajući „školska poređenja“ ili neubedljiva mesta, Andrić ne jednom mestu kao da uzvikuje:
Primer nameštanja teksta da bi se videla teza.
Kao da neko lepo i opširno priča sadržaj romana, ali romana samog nema pred vama.
Sva lica, kao sumanuta, razgovaraju ponajviše sama sa sobom. To je zloupotreba unutrašnjeg dijaloga. To upravo i nisu unutrašnji dijalozi, nego od autora izmišljeni i prepričani postupci i razgovori.
Čitajući Ljubu Nenadovića
U knjizi Pisma iz Italije Ljubomira P. Nenadovića Andrić beleži:
Stilske smelosti koje će docnije postati obične i svakodnevne kod njega su nove.
On je i kao pisac pošteno plaćao svoj deo svome vremenu i može se reći da je, shodno svom poreklu, vaspitanju, bio na „radosnoj levici čovečanstva“.
Čitajući Marka Aurelija
U bolnicu, iz koje se neće vratiti, decembra 1974. godine, Andrić sa sobom nosi i francusko izdanje knjige Samom sebi rimskog cara, stoika Marka Aurelija od koga se učio veštini samosavlađivanja koju je razvio do perfekcije. To je trebalo, čini se, da bude njegovo poslednje pribežište, neka vrsta inspiracije da se poslednji put zagleda u sebe i, konačno, svede životni bilans. Na belinama korica Andrić je, među ostalim, zapisao:
Ali priče nam ne dolaze samo u neko predviđeno vreme, nego izbijaju u svako doba i nedoba, kao neželjeni i nezgodni gosti namernici. Ne sede na jutarnjoj svetlosti prema nama, kazujući što su naumili da kažu nego se uvlače i usred crne noći i iz jastuka na kome nam počiva rasanjena glava šapuću…
Iz Andrićevih „Beležaka za pisca“
…Glavna snaga i stvarni koren svake pripovetke, svake pojedine scene u njoj, nalaze se u jednoj dobroj misli, jednoj vernoj slici. Ona je u tom sklopu rečenica ono što je matica u roju pčela. Kad ona iskrsne pred vama, treba sve ostaviti i za njom poći. U njoj je seme i kvasac za sve ostalo. Jer, nije vrednost te hitno i nečitko zapisane rečenice u njoj samoj, nego u onom izobilju i onoj lakoći sa kojom se posle, za njom i pred njom, roje misli i slike, nevidljivo vezane sa njom.
&
U svakom opisu ili prizoru, bez obzira na njihovu dužinu (oni mogu biti od tri rečenice ili tri strane), ima uvek jedna jedina fraza na kojoj taj opis ceo počiva, a koja je u njemu izgubljena i nevidljiva kao oplođujuća semenka. Pisac misli često danima, nedeljama kako da jedan psihički pokret ili jedan neobičan prizor izrazi i prikaže. On sam ih dobro oseća i jasno vidi, ali ne zna, što je glavno, kako da ih učini čitaocu pristupačnim, razumljivim i vidljivim. Sa svoje tačke gledanja, on razabire sve jasno i živo, ali čim pređe na čitaočevu stranu i pogleda: cela slika postaje mutna, nelogična i raspada se u zbrkane pojedinosti. To može dugo da muči i obeshrabruje pisca, ali ako ostane veran naporu svoje misli i radu svoje mašte, on će u jednom obasjanom trenutku naći ono nekoliko reči, povezanih jasnim smislom. A posle toga, sve postaje lako, jasno i jednostavno, reč se niže na reč a rečenica uklapa u rečenicu. Odjednom cela slika stoji pred čitaocem (jer je o njemu reč!), stvarna, živa i prirodna, onakva kakva jedino i može da bude. Za čitaoca je ceo taj tekst jednovit i sliven sav iz jednog komada, ali pisac pri svakom prečitavanju oseti i pozna one dve‑tri nadahnute reči. On ih vidi (i samo on!) kao mali uzidani dinamo koji oživljuje i pokreće celokupnu mrtvu masu rečenica i stavova.
&
Svaki put se ponovo uveravam da se nijedna iole veća priča ne može pisati u jednom potezu, kao pismo dobrom prijatelju, nego sve parče po parče, od pojedinosti do pojedinosti, od prizora do prizora i od zapažanja do zapažanja. I bez reda nekog, nego čas s kraja, čas s početka, a čas iz sredine priče. Za to je potrebno vremena i strpljenja. Potrebno je celu svoju snagu i svu pažnju posvetiti svakoj toj pojedinosti, i raditi je ne misleći ni na ono što joj prethodi ni na ono što dolazi iza nje, kao da samo ona postoji.
&
Pisac ne sme da se čudi ničemu. Njegova misao ide uporedo sa događajima, razvija se, raste, pada, zastaje. Osvrtanje unazad, izvirivanje unapred, vezivanje onog što je bilo sa onim što će biti, iščuđavanje i mudrovanje nad događajima i povodom njih, sve su to nesumnjivi znaci rđavog pisca, tj. pisca koji to nije i koji radi posao za koji nema zvanja, dara ni smisla. Pisac nema osećanja, on je osećanje. Ono što se zove osećajnost smrt je svake umetnosti.
&
Najtačnije i najduhovitije reči nisu čuvene među ljudima, nego u tišini, nad žednom hartijom. Najlepši likovi i krajevi nisu viđeni u svetu, nego u samoći, u zatvorenom prostoru bez vidika i sjaja. U tome i jeste izuzetnost muka i teško dvojstvo piščeva poziva. On je razapet između delanja i posmatranja. A kako, kao što smo videli, ne može biti ni bez jednog ni bez drugog, on u očima ljudi izgleda čas tuđ svetu akcije čas neveran svetu misli.
&
Pišite brže ili sporije, življe ili opreznije, kako vas misao vodi i osećanje nosi, i ne zaustavljajte se bez potrebe i ne kidajte magiju nadahnutog trenutka koji se možda nikad neće vratiti. Pišite bez bednog obzira i lažnog stida, sa jednostavnom iskrenošću same prirode. Pišite i znajte da vam je iz okeana vremena darovan jedan tren, i u njemu misao, slika ili reč koja se takva više nikad ni vama ni ikome drugom neće javiti. Pišite slobodno i nesvesno, kao što dišete. Ali…
Ali, kad prođe taj trenutak, koji je čist, dragocen, munjevit i neobjašnjiv kao trenutak oplođavanja, i kad se nađete pred svojim rukopisom, koji je sada dobio svoje mesto u ovom našem svetu u kome, pored svih nemira i besporedaka, vladaju ipak red i odgovornosti, tada mu priđite bez slepe roditeljske ljubavi, hladno i neumoljivo strogo, ne žaleći ni njega ni sebe, ne štedeći snage ni vremena. Savijte svaku rečenicu po deset puta preko kolena, stanite na svaku reč celom težinom, ispitajte njenu „nosivost“, jer od tih krtih reči i slabih rečenica treba da bude sagrađen most koji će nepogrešno i neprimetno preneti čitaoca preko ponora besmisla i nesvesti u zemlju života i stvarnosti, koju ste vi za njega i sve ljude uspeli da prikažete. Ispitajte svoju rečenicu očima i uhom, isperite njome usta po nekoliko puta kao što radi vinar sa vinom koje hoće da kupi. Izgovorite je nečujno, poluglasno i glasno, i pet i deset puta (nemojte brojati!), u raznim raspoloženjima i u razno doba dana. Mislite o njoj pre spavanja i noću kad se probudite i rasanite. (Šta ima bolje i pametnije na što bi čovek mogao upotrebiti svoju nesanicu?) Upitajte se da li bi ljudi vašeg jezika u jednom određenom trenutku svoga života zaista izgovorili vašu rečenicu i priznali je kao svoju. Izgovorite je i u njihovo ime i ispitajte da li je verna i tačna, da li joj štogod nedostaje ili je pretrpana. I kad nađete da je sve kako treba i utvrdite da ste zadovoljni svojim poslom, nemojte stati; tek tada nemojte, jer nema u piščevom radu ništa opasnije i nesigurnije od toga zadovoljstva samim sobom. Ono je rđav savetnik i podmukao putovođa, koji je mnogoga odveo na pogrešnu stranu. Ne zaboravite ni za trenutak da vaše delo treba čitaoca da podigne i zadovolji, a da ste vi pisac, i da tek u čitaočevom zadovoljstvu imate pravo da tražite svoje, ili još bolje i tačnije: da o vašem zadovoljstvu ovde uopšte nije reč. Imajte na umu da ste vi vesnik istine, tj. stvarnosti. Po vama velika ljudska stvarnost šalje svoje poruke. Ona vas je izdvojila od ostalih ljudi utoliko (i samo utoliko!) što vam je poverila važno poslanje da ljudima vašega jezika iznesete pred oči sliku i smisao određene stvarnosti koju oni inače ne bi možda nikad mogli u celosti da sagledaju ni potpuno da shvate.
Izvor: RTS OKO
