Пише: Туфик Софтић
Када год уђем у малене просторије архива Радио Берана, гдје се чувају укоричени примерци познатог листа “Слобода”, устајали ваздух са испарењима старог папира и оловне штампе, врати ме у далеку прошлост и неповратно вријеме такозване Гутенбергове галаксије.
Као у некаквој временској капсули одлетим на планину Коњско изнад Берана и из прикрајка посматрам како млади књижевници Веселин Маслеша и Радован Зоговић, на старој преси, штампају прве бројеве ове знамените новине. Ту је негдје и Радованова супруга Вјера, редигује и исправља штампарске грешке. Какав је то био поцетак новинарства у Беранама, славан и неповратан.
Тада је револуционарном заносу штампано седам бројева ове надалеко чувене новине, као и још осам бројева 1943. године. Веселин Маслеша је касније био уредник НИН-а, а Радован Зоговић, којег је систем који је стварао маргинализовао, у потпуности се посветио књижевности.
“Слобода” је, затим, као регионална новина обновљена шездесетих година прошлог вијека, и са мањим прекидом излазила из штампе петанестодневно и мјесечно све до маја 2003. године, када су сви штампани медији у Црној Гори морали бити приватизовани, и због чега Општина Беране није могла бити више оснивач. Из те новине, или у сваком случају из Берана, потекла су велика имена новинарства у некадашњој СФРЈ попут Вуксана Дабетића, Борислава Лалића, Воја Лалића, Војислава Ђукића, Мирослава Мишка Стојановића, Слободана Вуковића и многих других.
Туфик Софтић: Пијемо увозне, наше најквалитетније отичу неповратно
Када сам се ја, као студент, обављајући праксу у “Слободи”, сусретао са штампаним медијима, ту је већ била последња генерација значајних имена у беранском новинарству, као што су Страдимир Фатић, Благоје Кораћ, Томо Шошкић, Милорад Јоксимовић, Драшко Поповић, Влајко Ћулафић, Светислав Стијовић, који су отишли тихо и некако незапажено, и скоро да су заборављени.
Тада се “Слобода” носила на прелом и штампу у Нови Сад и стизала на киоске, али и путем традиционалне поште на многе адресе у иностранству, неријетко и на друге континенте, доносећи Беранцима који су живјели на страни мирис родног краја. Последњи уредници “Слободе”, поред премунулих Милорада Јоксимовића и Драшка Поповића, били су моје и данас добре колеге из прве поставе Радио Берана, Амер Рамусовиц и Соња Савић.
Сјећам се и студентских дана када су “Политика” и “НИН” испод руке били симбол интелектуалности и заштитни знак студената журналистике, филозофије или књижевности. На текстовима њихових великих новинарских имена учили смо се “читању између редова” и писању на професионалан начин. Заправо, од њих смо учили како да мислимо слободно. И научили смо да нам новинарска професија омогућава да се формирамо и остварујемо као личности.
Иако је радио био и остао моја прва љубав, ја сам упоредо са тим наставио новинарски ангажман радећи за многе штампане медије. Онда сам са нестрпљењем чекао испред киоска свој примјерак који бих листао уз јутарњу кафу, што је био свакодневни јутарњи ритуал прије почетка посла.
Онда је новинарство ушло у дигиталну еру и новине су лагано постајале све мање атрактиван извор информација. Писана форма се задржала у порталима, и у суштини, није ми било превише тешко да се томе прилагодим.
Али некако, када ме повуче жеља, уђем у малену архивску просторију гдје између осталог чувамо и “Слободу”. Зажмурим и удишем, као да сам на планини. Кажу ми како ми то није паметно, како није здраво за плућа.
Ја покушавам да објасним да, уствари, не дишем плућима, него можданим вијугама, и да је дисање можданим вијугама, до последњих ћелија и центара за сјећање и емоције, добра ментална вјежба. Призивам тако пријатеље који ми недостају. Покушавам, заправо, да објасним како ми у времену дигитализације све више фали мирис свјеже, још топле, новинске хартије и тамни траг олова на прстима.
Извор: РТЦГ
