Разговарао: Анђа Церовић
Британски филозоф, некадашњи оксфордски професор и управник Новог колеџа хуманистике Ентони Клифорд Грејлинг објавио је више од 30 стручних и научно-популарних књига из области филозофије, етике, епистемологије и историје идеја. Он сматра како је дужност сваког интелектуалца да проблематизује оно што се прихвата здраво за готово, а да то посебно важи за филозофе.
……
Грејлингова студија Рат – истраживање, објављена 2017. у оквиру серије књига Пороци и врлине коју је управо објавио ИП Клио у преводу Ксеније Тодоровић, трага за разлозима зашто је рат и даље прихваћен као неминовност. У међувремену, због суморне ситуације у Палестини, Украјини и осталим ратним жариштима, ова књига је постала још релевантнија. У светлу недавних догађаја, треба истаћи да Грејлинг у поглављу о будућности рата наводи звучно наоружање на листи великих претњи човечанству. Недуго након овог разговора започео је сукоб између две нуклеарне силе, Индије и Пакистана, што додатно подсећа на важност Грејлингових упозорења.
“ВРЕМЕ”: Каква је улога филозофа и ангажованих интелектуалаца у расправи о рату, с обзиром на то да се та расправа претежно води у пољу специјализованих војних и безбедносних наука и дипломатије?
ЕНТОНИ КЛИФОРД ГРЕЈЛИНГ: Веома је значајно да се узроци и природа рата испитају и разумеју у свој њиховој сложености и да се о њима расправља у широј јавности. Свођење дискусије на војну и дипломатску сферу је заправо веома ограничавајуће и подразумева претпоставку да је рат опција, оруђе, понекад и неопходност у тренутном стању света – он је “тамо негде” и то је то. Да бисмо оспорили ту претпоставку и покушали да избацимо опцију рата из људског делања (или барем да умањимо његову учесталост и последице), неопходно је излагати аргументе и добијати дебате о томе. То је дужност филозофије и интелектуалне јавности.
У књизи описујете своју позицију као нешто “најближе што неко може бити пацифистима, а да није и сам пацифиста”. На основу таквог погледа на свет, која су најзначајнија ограничења покрета ненасилног отпора?
Највећа очигледна мана је што пацифизам омогућава слободан пролаз ратним хушкачима пошто, у најбољем случају, не нуди ништа незгодније од пасивног отпора, који агресори могу лако да погазе. Потпуно је оправдана самоодбрана од агресора који прете да ће покорити сопствени народ и који му ускраћују загарантована права; такође је оправдано ићи у одбрану угроженог становништва које се суочава са истом претњом. Иницирање напада никада није оправдано: ово би требало да се подразумева у свету који је већ толико унакажен страхотама рата. Моја предстојећа књига За народ бави се трговином оружјем, која је главни узрок (а не само одговор на наставак) оружаних сукоба у свету.
Пишете о лакоћи са којом људи прихватају доминантне наративе о неопходности рата и о заштити националних интереса. Како се борити против ратнохушкачке реторике?
Један од начина био би да отвореније приказујете ратну стварност у медијским извештајима и да мање прихватате филмове који славе рат и насиље. Чудно је да људи могу да са задовољством гледају ратнопропагандни филм, али су ужаснути и узнемирени стварним сликама разнетих тела која крваре – тако да телевизијске вести воде рачуна да не приказују “превише стварности”, док у филмовима крв прска свуда. Заједничко дејство величања војног јунаштва у филму (и фикцији уопште) и маскирања стварних доказа о утицају рата на људске животе ствара једну бизарну дисторзију. Можда драматичне представе сукоба и његових ефеката делују као нека врста катарзе, али оне такође затупљују стварност чинећи је “безбедном”, стављајући је у оквир филма који је “само” фикција, након чега можете изаћи на вечеру и разговарати о нечем другом. Истинито представљање рата ограничено је на телевизијске слике бомбардованих зграда и уплаканих жена – али покажите људима права унакажена тела и жртве које вриште на болничким носилима, и можда ће људи разумети стварну цену.
У Рату примећујете да у данашње време “више није могуће сагледати грађанске и међудржавне ратове одвојено, не мешајући их”. Како регионални сукоби постају прокси ратови за веће силе и зашто се садашњи прокси ратови чине тако бесконачним?
Сврставање на једну од страна у “локалном” рату или грађанском рату (много примера: Украјина, Сирија, Газа, Либан, раније Вијетнам) има за циљ да спречи силу која је спонзор друге стране да повећа свој утицај или контролу над регионом, без превише директног ангажовања и “чизми на терену” – дакле, коришћење новца и оружја радије него директна подршка у међународном геополитичком деловању. Тиме се избегавају проблеми са ефектом “тела у врећи” (слабљење подршке рату ако он резултује великим бројем жртава међу војницима – погледајте случај Авганистана прво за Русију, а касније за САД и савезнике). Подршка једној страни у прокси рату такође одлива ресурсе присталицама друге стране, одвлачи пажњу са других питања у међународним тензијама, и још важније, може се остварити без стварања превише унутрашњих политичких проблема..
У закључку књиге пишете да би медијско приказивање истине о рату зауставило романтизовање рата: “Како би било да се уведе одвратна терапија истином – раскомадана тела, разнета деца, крв која тече у сливнике, људи који вриште од бола или страха? Како би било да се прикаже истина као лек против рата?” Па ипак, могућност да људи на друштвеним мрежама прате све што трпе цивили у Гази не да није променила опште ставове према рату, него је и довела до десензитизације посматрача на ужасе рата.
Телевизијски извештаји о Гази углавном приказују уништене зграде и децу са завојима на једном оку и томе слично – подмукло, ово је “козметичка” верзија ужаса. Невероватно је колико брзо се забрањују слике на друштвеним мрежама. Видео сам вешање Садама Хусеина на друштвеним мрежама (ужасно искуство) неколико сати пре него што је тај снимак обрисан – питање је ко и како одлучује који ће вирални снимци бити блокирани. Нема сумње да постоје dark web путеви којима се може приступити веродостојним снимцима, али као обичан корисник друштвених мрежа не знам како то да урадим, а прописи који одређују шта се може приказати на мејнстрим медијима веома ограничавају приказивање “стварне стварности”. Тачно је да би истинито визуелно извештавање могло одвратити људе од гледања и да стога оно неће имати жељени ефекат, образовати људе о стварности рата и ојачати одлучност да се он заустави, али с друге стране, тренутна ситуација прихватања рата једноставно није довољно добра.
Десензитизација на насиље је ризик – али најважнија ствар је тачна и нецензурисана информација о било чему, укључујући ратну стварност. Доступност таквих информација изазива људе да размотре да ли желе да наставе да прихватају рат – укључујући терет војних трошкова – као нешто неизбежно, у вези с чим не можемо ништа да урадимо. У најмању руку, доступност информација пружа велики подстицај да починиоци ратних злочина сносе судске последице на начин који ће одвратити друге војске од кршења међународног хуманитарног права.
Пишете и о узроцима ратова. Да ли бисте могли да процените узроке југословенских ратова и да ли су се они могли избећи?
То је врло сложен проблем који би захтевао повратак у историју отоманског присуства на Балкану, можда чак и даље до римских освајања – јер је оснивање етничких група и верских заједница у региону, са траговима које су остављали периодични преврати међу њима, вишеструко прекривало развој перцепције и тензија. Трагедија региона могла се избећи да су се на време елиминисали токсични ефекти “идентитетске” политике и осећања – претпостављам да су Титова политика и личност биле у великој мери заслужне за одржавање својеврсне “конвивенције” (мирног суживота) на одређено време, тако што су ограничиле утицај идентитетских питања, која су се онда поново појавила у процесу распада Југославије. Снага идентитетског осецěања, а посебно српски национализам, чини суживот у региону попут Балкана несигурним у тренуцима када се повећавају друштвено-економски притисци. Овде не говорим као стручњак, већ као обичан посматрач.
Пишете о последицама рата, шта бисте поручили читаоцима са подручја бивше Југославије?
Током историје, процес преживљавања, обнове, покушаја да се нешто поправи, искорењивања узрока подела унутар и између народа, био је дугогодишњи. Човечанство је још увек у повоју, још увек је незрело – прибегавање насиљу да би се решили проблеми је опипљив доказ за то. Ако се може узети нешто корисно из тешких периода преврата и сукоба, то је одлучност да будемо зрелији, промишљенији и да тражимо стратегије и споразуме који ће обезбедити и сачувати мир, јер је мир основа за скоро све оно добро за шта су људска бића способна.
Извор: Време
